Pročitaj mi članak
(pouke.org)
У време СФРЈ, сматран је државним непријатељем који је сурово испитиван у иследничкој соби Народне милиције. Прокажен, као његов отац, морао је да доживи личну голготу, како би коначно, из Немачке, где је рођен, преко Грчке, стигао у Србију. Педесетдвогодишњи владика говори девет језика, шеф је Кабинета патријарха Иринеја, обавља важне послове у сферама црквене дипломатије. Животопис његовог преостештенства епископа ремезијанског Андреја атипичан је за једног од црквених великодостојника.
Једном сте рекли да сте толико чинили расељенима, болеснима и инвалидима током несрећних грађанских ратова деведесетих, јер сте доживели сличну судбину.
Прича се дотиче мога оца, покојног протојереја Добривоја Ћилерџића, коме је владика Николај Велимировић, као дечаку, дао благослов да упише Призренску богословију. Али, ратни вихор је мога оца, после рада у Недићевој влади, где је био службеник који је паковао пакете и писма који су слати нашим несрећним Србима у нацистичким логорима у Немачкој и Пољској, довео у Немачку.
Како је ваш отац упознао своју супругу, вашу мајку? Како је једна Немица одлучила да се уда за ратног заробљеника и српског богослова?
Била је то љубав на први поглед. Моја мајка Марија Јована је из врло побожне римокатоличке породице. На неком мосту, у тренутку када су се мимоилазили, њој је пукла кеса у којој су били хлебови. Тада је млади Добривоје њој помогао да сакупи хлебове. Из љубави према мом оцу, моја мајка је научила српски језик и прешла у православље.
Замонашио вас је садашњи епископ Иринеј бачки, потом сте отишли на Хиландар. Шта је оно што ће вам остати духовна порука са Свете Горе?
Мој отац ме је заправо први послао у Свету Гору, да студирам теологију у Солуну, али пошто нисам знао грчки, договорио се са својим ратним другом, монахом на Хиландару, да одем тамо. Запазио ме на Хиландару јеромонах Атанасије Јевтић, који је рекао: „Потребно је да дођете у Београд.”
Да ли су вас тадашње југословенске власти сматрале државним непријатељем?
Био сам сумњив. Владика Атанасије је издејствовао, преко конзулата у Солуну, да добијем улазну визу у СФРЈ. То је била 1981. година. Дошао сам у Београд и провео неколико дана на испитивању у СУП-у.
Били сте ислеђивани? Да ли су вас тукли?
Инспектор је уперио аутоматску пушку у мене. Тамо су ме прозвали „црни Андрија”.
Да ли је истина да је за вас тада интервенисао патријарх Герман?
Да, тако сам добио боравак на годину дана, али без излазне визе. Али толико сам заволео Београд и наш народ који заиста треба волети, без обзира на то да ли иде или не иде у цркву.
Мислите ли тако и данас? Мислите ли и на верне и на неверне?
Апсолутно. Наш народ је толико пропатио кроз историју и треба му показати велику љубав, поштовање и разумевање.
Да ли је то ваша Васкршња порука? Да ли је у тој љубави и према вернима и према невернима, суштинска улога СПЦ?
Црква је ту да воли, а не да рачуна. Тако сам доживљавао СПЦ у време својих студија, када је наша Црква придобијала широке масе света. У то време су се догађале необичне ствари, попут пријема владика Амфилохија, Атанасија и Иринеја бачког у Удружење књижевника, у Француској 7.
Сећате ли се ко је тада био присутан из тадашњег књижевног и дисидентског клуба који се порађао у Београду?
Били су ту Миодраг Булатовић, Добрица Ћосић, Михајло Марковић, Вук Драшковић… Одједном, наново сам се родио у Србији. Када сам 1986. године дипломирао на Теолошком факултету, ја сам се код свог духовног оца, владике Иринеја (бачког), упутио у манастир Дечани и постао монах. Годину дана сам потом провео на постдипломским студијама у Солуну, а онда прешао у Призренску богословију. Тадашњи владика, потоњи патријарх Павле ме је позвао да дођем на Косово. У Патријаршију сам премештен 1993. године, и постао секретар Светог Синода за међународне односе.
С обзиром на ваше учешће у међуцрквеним дијалозима, како оцењујете односе СПЦ са Римокатоличком црквом, поготово у контексту прославе Миланског едикта у Нишу?
Ти односи су врло добри. Дијалог између Католичке цркве и СПЦ почео је 1980. године у Фрејзингу код Минхена. Постоје већ 12 или 13 скупштинских седница где су записане протоколарне обавезе како ће се даље дијалог развијати. СПЦ разговара са представницима Католичке цркве на нивоу средњих струја. То значи да је разговор са десничарском струјом Католичке цркве немогућ, зато што се они још држе принципа да је Православна црква та која је „отпала” од Римокатоличке цркве, док либералне струје нису свесне суштинског значаја самога дијалога. То исто важи и за СПЦ у којој постоје мрачне струје, такозвани антиекуменисти, који сматрају да је дијалог са Католичком црквом издаја православља. У духу Христове заповести о љубави Црква поздравља тај дијалог. Ако би дијалог имао успеха и уродио плодовима међусобне сагласности, свакако би следећи кораци били преговори о уједињењу. Међутим, тај циљ је много далек, засад ми желимо дијалог.
Како дипломатија СПЦ балансира између две тезе: с једне стране, СПЦ захтева да се, уочи евентуалног доласка папе у Србију, он одреди по питању злочина у НДХ над Србима, док са друге стране Ватикан, као моћна држава, не признаје Косово? Покушава ли СПЦ да пронађе прагматичан приступ том проблему?
Представници Римокатоличке цркве су сами изјавили да су спремни да се испитује случај деловања усташа у име Римокатоличке цркве у Другом светском рату, односно самога Ватикана у односу на страдање Срба у НДХ. Није требало да се толико потенцира то питање, када су сами Римокатолици рекли да они желе да о томе разговарају. Треба имати у виду да су то људи који нису учествовали у Другом светском рату, већ људи рођени после рата.
Александар Апостоловски
Фh`1 Pли Душан у 21. веку.
Милисављевић је до сада урадио и 800 реплика комада намештаја, углавном из Лувра и Версаја, и ту је све изведено тачно по књизи. Рукодеља, ипак, сваком комаду дода по нешто наше, мали српски мотив, византијски или барокни орнамент из завичајних крајева. Ремек-дело у тој области је реплика писаћег стола Луја15. једна од укупно три које су икад направљене ван Париза (оригинал је израђен у Версају 1760 године). Милисављевићева реплика је мало појачана, наглашенија и са три стране осликана руком Михаила Ђоковића Тикала. Сто је процењен на 200.000 евра, али се неће наћи у комерцијалним водама већ остаје у Милисављевићевој задужбини, где протомајстор чува најбоље примерке.
На размеђу векова, 2000. године, имао је понуду да постане партнер италијанске компаније која држи 1.300 продавница намештаја на планети. Требало је он да прави столице, а они да склапају, лепе и дорађују. Али, Србин је захтевао да на свакој буде његов знак на коме пише „Галерија лепих уметности ’Свети Никола’, Душан Милисављевић”, а на крају крстић и знак „р” (робна марка).
– Рекли су ми: „Ви сте много мали да бисмо ваш знак ставили”. Одговорио сам: „Ја јесам мали, али нисам смешан. Да ли сте некад урадили салон Марије Антоанете? Ја јесам.” Тако је посао пропао, иако су за столицу коју ја продајем по 3.500 они могли да узму 17.000 евра.
На изложби својих радова у Чачку, недавно, приказао је четири нова огледала, отварајући серију зрцала којој се сад не види крај. Свако будуће биће посвећено другој знаменитој Српкињи, а прве четири јесу Ана (монахиња Анастасија, мајка Светог Саве), затим прва српска краљица Ана (Дандало), царица Јелена и кнегиња Милица. И свако ће, као и ова, осликати други српски сликар, по Душановом позиву.
