Прочитај ми чланак

ЗМАГО ЈЕЛИНЧИЋ Србија је као ПОБЕДНИК имала сво право да завлада у Југославији

0

Чињеница је да је сецесија Косова био један незаконит и насилан процес који су многе велике силе искористиле како би оствариле своје интересе. Моје мишљење је да је Косово апсолутно унутрашње питање Србије, рекао је словеначки политичар за портал ИН4С.

Европа какву имамо данас је неспособна да се избори са све већим проблемима, а проблема је много – мигрантска криза и са њом повезане тензије у Медитерану, погрешна европска политике према Русији, потпуни хаос у Украјини, Брегзит и наравно увијек немирни Балкан, рекао је Змаго Јелинчич Племенити, предсједник Словеначке националне странке и посланик у словеначком парламенту.

foto: screenshot

Он истиче да од овакве Европске уније Балкан не може да очекује ништа добро.

Ваша странка је као једина у словеначком парламенту гласала против признања тзв. Косова због чега сте задобили велико поштовање и повјерење српског народа. Како објашњавате то да је Црна Гора која се одувек сматрала историјском српском земљом не само признала сецесију Приштине већ и подржала њен улазак у Интерпол и УНЕСКО?

-Суштина политике Словеначке националне партије је чврсто усидрана у сам концепт и програм странке, које дефинише њено име – национална. Национално значи државно, државотворно. СНС је зато, прије свега, национално одговорна и државотворна странка, привржена поштовању, очувању и учвршћивању структуре која се зове држава. А примарни задатак државе је да пружи безбједност и просперитет своме народу. Тај задатак држава може успјешно да испуњава само ако посједује пуне атрибуте државности и уз поштовање легитимних интереса других земаља. Територија без опште признатих атрибута државности, коју притом карактерише непријатељска и једнострана политика не може се сматрати државом. Распад СФРЈ означио је разилажење субјеката, који су ту југословенску државну заједницу и створили. То су могле бити само и искључиво словеначке земље („дежеле“) на једној и Краљевина Србија на другој страни. Другим ријечима, онако како је настала Југославија се само тако могла и распасти – на саставне дјелове, који су је првобитно сачињавали. Важно је напоменути да је тадашња Краљевина Србија у својим државним оквирима обухватала Санџак, јужну Србију, односно данашњу Македонију и читаво подручје Косова и Метохије, а крајем новембра 1918. године њој се присајединила и Краљевина Црна Гора.

Субјекти који су тада створили Југославију имали су међународно-правни легитимитет: Србија и Црна Гора тај легитимитет су стекле већ 1878. године на Берлинском конгресу, а словеначке земље односно Уједињена Словенија октобра 1918. године када је Народна влада у Љубљани преузела врховну власт у словеначким земљама бивше Аустроугарске. У свијетлу ових чињеница Словенија, а касније и Црна Гора имале су као субјекти право одласка из Југославије, док преостале „републике и покрајине“ које су се формирале тек унутар СФРЈ то право нијесу имале. Ти ентитети могли су да се отцијепе искључиво у договору са својим матичним земљама, у конкретном случају Косова и Метохије искључиво у директном договору Београда и косовских Албанаца.

То је био кључни аргумент зашто наша странка није гласала за словеначко признање тзв. Косова, јер нијесмо могли да подржимо нешто што је у грубој супротности са међународним и унутрашњим (државним) правом. Из истих разлога Словеначка национална странка никада неће прихватити окупацију словеначких земаља од стране Хрватске.

Црна Гора имала је проблем, јер се велики дио њених грађана не слаже са изласком из заједнице са Србијом, а ситуацију додатно отежава и њен веома компликован геостратешки положај. Због тога је, по природи ствари, приморана да балансира на више страна. Интереси великих сила представљају јаке политичке чиниоце у региону. То се, прије свега, огледа у агресивном наступању НАТО пакта и САД, којима је ово подручје од изузетне важности и због базе Бондстил на Косову и Метохији. Управо у томе треба тражити и разлоге за чудне потезе којима у спољној политици прибјегава званична Подгорица.

Уједињење 1918. било народна воља

Један сте од ријетких политичара у Словенији који се отворено противи интервенционистичкој политици НАТО пакта, а познати сте и као велики критичар НАТО агресије на СРЈ. Црна Гора је без референдума и мимо већинске воље народа постала чланица Западне војне алијансе. Док званична Подгорица са једне стране НАТО третира као хуманитарну организацију са друге стране у години када обележавамо вијек од завршетка Великог рата усваја Резолуцију која би српску војску да представи као завојевачку и окупаторску. Како је по Вашем мишљењу дошло до тога да Црна Гора оне који су је бомбардовали проглашава чуварима мира и стабилности, а Србе окупаторима и агресорима?

-Став по овом питању већ сам делимично изнео у претходном одговору. Посебно желим да додам да се нипошто не смију занемарити положај и улога Краљевине Србије у Великом рату. Без сваке сумње треба признати да је Србија била побједница на страни сила Антанте и да је имала пуно историјско и политичко право да успостави власт на територијама које су претходно биле дио поражених централних сила – прије свега мислим на подручје БиХ и дјелове Хрватске.

Што се Црне Горе тиче, она је вољом народа 1918. године ступила у заједницу са Србијом, али тиме није трајно изгубила своје историјске атрибуте државности. Ако је већинска воља народа таква ти атрибути могу бити обновљени што се у случају Црне Горе и десило 2006. године, одлуком о проглашењу независности. Међутим, кључно је питање контроле тих атрибута, тј. колико поједина држава самостално води своју спољну и унутрашњу политику, а колико је она заправо резултат различитих страних утицаја. Као што сам већ рекао то се огледа у потезима власти који за многе могу да буду неприродни и неприхватљиви.

Косово је унутрашње питање Србије

Јавности познати не само као словеначки политичар већ и као истински интелектуалац и антиглобалиста који је одувијек ствари називао њиховим правим именом. Кажите нам како гледате на актуелну ситуацију око Косова и Метохије и да ли сматрате да се након гласања у Интерполу стиче утисак да је пројекат тзв. косовске државе са међународног аспекта пропао?

–Чињеница је да је сецесија Косова био један незаконит и насилан процес који су многе велике силе искористиле како би оствариле своје интересе. Моје мишљење је да је Косово апсолутно унутрашње питање Србије. Коначно рјешење статуса ове аутономне покрајине мора да буде предмет промишљеног и зрелог политичког расуђивања и дубинског разумијевања промјена које се дешавају у регионалним и међународним оквирима. Суштина је да трајног договора нема без сагласности свих страна косовског конфликта што у првој врсти подразумева да је одрживо решење могуће само уз сагласност Београда и уз уважавање српских интереса. Једнострани потези којима смо свједоци последњих година не доприносе миру већ само продубљују постојећу кризу и воде ка даљој дестабилизацији региона.

Сматрам да вријеме за решавање питања КиМ тек долази. Околности у свијету се мијењају што отвара многе могућности за коначан договор који би донио мир. При томе треба бити свјестан да је основно правило сваке политике, а нарочито међународне, правило ентропије – оно нас учи да се пропуштене прилике никада не враћају. Србија, уколико жели да сачува Косово, зато мора да буде опрезна и да у правом тренутку повуче праве потезе који ће осигурати целовитост њених граница и сачувати стабилност у региону.

Словеначка национална странка је позната по својим чврстим евроскептичним ставовима и дио је Европског савеза националних покрета (АЕНМ). Према томе, какво је Ваше виђење односа Брисела према Србији и Црној Гори – да ли ЕУ види ове двије земље као своје равноправне чланице? Какво је по том питању искуство Словеније која је већ пуних 14 година чланица Уније?

-Европска унија уопште није свјесна кризе у којој се налази. Та криза је тотална и она обухвата сва поља њеног дјеловања – од политичког и економског, преко безбједносног па све до социјалног и културног. Данашњу ЕУ у животу одржавају само интереси оних великих сила којима одговара да Европа буде заједница зависних земаља, лишених сваког суверенитета и сопствене националне самобитности. Европа какву имамо данас је неспособна да се избори са све већим проблемима, а проблема је огромно – мигрантска криза и са њом повезане тензије у Медитерану, погрешна европска политике према Русији, потпуни хаос у Украјини, брегзит и наравно увијек немирни Балкан.

Довољан је поглед на игнорантски однос Брисела према Словенији и њеним легитимним интересима у Пиранском заливу па да схватимо колико је постојећи концепт ЕУ заправо неодржив и погрешан. Најновији њемачки предлог да Француска своје место у Савету безбедности УН уступи Европској унији представља последњи ексер у ковчег фарсе зване ЕУ. Не би ме чудило да нам се у таквој атмосфери кроз неколико мјесеци деси и Фрегзит – излазак Француске из Уније. Када ме питају шта може регион попут Балкана који је исцрпљен сукобима и санкцијама да очекује од једне трагикомичне заједнице каква је ЕУ увијек одговорим – једно велико ништа!

Прије неколико дана заједно са лидером највеће опозицоне партије, Јанезом Јаншом, покренули сте расписивање референдума о приступању Словеније тзв. Маракешкој декларацији? Шта су по Вама највеће опасности које доноси усвајање тог документа и колико је мигрантска криза опасан безбједносни ризик по регион и Европу?

-Кључни проблем Маракешке декларације је у томе што она почива на негацији државног суверенитета и глобални интерес, а то је у овом случају интерес уских кругова окупљених око Џорџа Сороша, ставља изнад националног интереса земаља УН. Нема никакве сумње да иза интрига каква је и Маракешка декларација стоје оне силе које желе да сруше Европу независних и слободних нација. Ријеч је о смишљеном уништавању хришћанског идентитета и на њему стваране европске цивилизације од стране мулти-култи лобија и политичког ислама.

Политичарима који позивају на солидарност са мигрантима није стало до напретка и сигурне будућности наредних поколења јер је углавном ријеч о политичарима који ни немају потомака. Јункера, Макрона, Меркелову и Терезу Меј не интересује шта ће сјутра бити са Европом и нашом дјецом јер они не мисле ни на шта друго осим на своје положаје. Решење мигрантске кризе није у подизању нових кампова и прихватних центара за мигранте широм Европе већ у разбијању терористичких ћелија на Блиском истоку и у економској помоћи тим подручјима.

Извор: ИН4С

Ознаке: , , , ,