Иако је тако било најављено пре мање од три месеца, није потрајало: економија неће бити тема бр. 1 српске владе у следећој години. Јер, кад за 2014. пројектујете чак 7,1 одсто буџетског дефицита, а немате озбиљне државне инвестиције и буџет вам није развојни, то може да значи само једно: да Србија има пред собом важнијих ствари за решавање од економије. А, кад још Бамбију Крстићу – кога су преко баре у Београд послали да међу колена стисне државну касу – нису већ следећег јутра дошли из ММФ да га ухапсе што троши као дете у луна-парку, биће да су сад и на Западу нешто склонији да помисле како Србија заиста има пречих идеја од економије.

О изборима је реч. Догодили би се они још у првој половини године да су дали из Вашингтона и Брисела. Питање је, наравно, шта се то у међувремену догодило у Србији што странцима љуља досадашњи чврсти курс да избора неће бити?

Одговор се последњих дана може пронаћи у сваким српским новинама које се уређују у западним амбасадама, попут Блица, званичног гласила берлинске Србије. Нервоза у њима може се сећи ножем. На удару су из дана у дан – готово исто као уочи прошлогодишњих избора – Тома Николић и његови људи, као и министри који су идентификовани као проруски (не би човек ни знао који су све да их Блиц није опевао). За то време, Весна Пешић посету 91-годишњег Добрице Ћосића Николићу и објављивање текста Воје Коштунице у Данасу тумачи у рангу Жуковљевог преласка Одре, тврдећи да су „навалили (су) домаћи издајници и њихови ментори из Русије“.

На све то долази и Украјина – на коју се данас са једнаким интересовањем гледа и из Београда и из Москве – где „наранџаста револуција“ из 2004. очигледно неће бити поновљена и где се дефинитивно показује како је идеја Европске уније, барем за земље Источне Европе, политички банкротирала. Локални призвук политичког банкрота ЕУ појачава и закључак да највеће експлозије усташтва у Хрватској после 1991. вероватно не би било без самопоуздања Загреба изазваног уласком у ЕУ.

СЛАБЉЕЊЕ ЕУ ГРАВИТАЦИЈЕ

Тај банкрот не може а да не промени политичку сцену Србије. Јер – нота бене! – ЕУ је била та која је политички окупљала српске странке после 2000. године; она је била та која је ту сцену потпуно пацификовала 2008; она је била и та која исту ту сцену готово унификовала и угасила 2012. Истина, једни су у идеју ЕУ веровали, други су разумели да им је с њом топлије, трећи су се око те ватре окупљали јер су се ватре плашили, четврти нису ни веровали да је могуће другачије. Та ватра данас се на наше очи гаси, недовољна да би било кога угрејала, све недовољнија да би некога уплашила, још мање да би такав конгломерат интереса држала на окупу, али – опрез није на одмет – још увек је довољно покварена и јака да би нам овако расушенима направила пожар.

Речју, Брисел у Србији више не може да рачуна на све оне на које је рачунао пре месец дана и, жариште тог еврораскола неће бити на линији између власти и опозиције, већ унутар саме власти, можда чак и њене централне странке. Вучић у њој и на широј сцени настоји да поврати изгубљену иницијативу, Николић опет, који је месецима ћутао, почиње на крилима успеха московске подршке да намеће своје. Пред њима су три могућности. Прва, да Вучић на страначким телима порази Николића а онда изолује Андрићев венац од сваког утицаја. Друга, да се као договоре о подели утицаја у СНС и наставе унутрашњи рат, а да се странка и влада понашају као гумена играчка, према јачини спољњег притиска. И, трећа, да направе две странке, што би довело до незапамћеног примера цепања странке на власти. У сваком случају, брзо разрешење је потребније Вучићу. Дачић је у истој позицији, с тим што је он у миру божјем Ружића послао на запад, а Бајатовића на исток, али та позиција двојства није одржива.

Осећајући слабљење свог центра гравитације, Брисел (а то ће рећи Вашингтон и мало мање Берлин) настоји да Србију умири тиме што јој поручује да се градњом Јужног тока супротставља европским законима. Мало! Касно! Глупо! Сјајно! Јер неће бити већег изборног дара за поново пробуђене српске евроскептике од тога да им сам Брисел направи предизборни слоган – „Или Европска унија или Јужни ток“. Друга могућност за Брисел да заустави „украјинизацију“ Србије јесте опција инерције: да покуша да је задржи на европској трајекторији не постављајући ствари у однос или/или, односно не оспоравајући јој градњу Јужног тока. То би негде, као и јаре и паре, српским европејцима у власти и највише одговарало. Али чињенице су неумољиве: сваки ударац крампом у земљу на траси Јужног тока корак је који Србију удаљава од ЕУ, јер она у Србији никад и није била представљена као једна од политичких идеја, макар и као најбоља; она је била идеолошки концепт који је искључивао сваки други до те мере да је данас и међу српским евроентузијастима мање оних који тамо желе ношени политичком надом, а све више оних које ка Бриселу гурају лични дилови и страх од одмазде. Судећи по томе што Брисел најављује санкције против Јануковича и Украјине само због тога што хоће са Москвом, а не са Бриселом, такви идеолошки концепти, по правилу, на свом заласку не кипте од напрасне толеранције и ширења видика да би сад Србима рекли – у реду, може и Јужни ток и ЕУ. А, и кад би победили себе па то изговорили, ко би им овде веровао осим можда Тање Мишчевић, шоферкиње српског европског ферарија.

КРИЗНИ МЕНАЏМЕНТ

Трећа и највероватнија опција Брисела у Србији зато јесте кризни менаџмент. Да пожуре и предупреде убрзање политичког процеса отвореног Јужним током, да покушају да пацификују Николића Вучићем, што неће бити лако јер овај пут ни Тома неће бити сам, и он се негде обавезао, ако разумете шта хоћу да кажем. Потом ће Брисел да преброји на српској сцени ко је остао лојалан култу угашене ЕУ звезде, да утврде да је то, према тренутним рејтинзима, ипак још увек солидна већина, да то никад више неће имати и да већ за почетак пролећа распишу изборе. Тешко да од тог плана може бити бољег, што не значи и да је он известан и добар, јер таквих једноставно у Бриселу нити има нити их може бити.

Прво, ти избори, шта год да буде, оживеће већ најмање пет година потпуно мртву и контролисану политичку сцену, која ће поново моћи да се изјашњава о дијаметрално различитим политикама. А то значи да се смањује простор за досадашње фингиране политике и изборне теме, које, ако већ не би изгубиле сваку снагу, морале би да се пале на жестоко гурање.

Хајде да видимо шта уопште може да буде тема тих избора? У ЕУ Србе чека бољи живот? Дегутантно је, зар не? Биће зло (поцркаћемо од глади) ако не идемо у ЕУ? Зло се одавно догађа, а и цркава се на путу ка ЕУ. Борба протов криминала и тајкуна? То још неко време може да пије воде, мада борба траје већ више од годину дана и да ли неко осим Тодорића живи боље од тога? Да ли је у Србији мање криминала? Наравно, борба против тих ствари не може се обављати уз сагласност западних сила, јер њихов системски утицај – о томе се на овом месту већ дуго пише – безнадежно продукује и штити криминал, наравно, под условом да им он испоручује политичке захтеве.

Шта могу да буду теме са друге стране? Једну од њих, веома важну, отворио је Душан Бајатовић рекавши пре неколико дана да Јужни ток отклања сваку могућност новог бомбардовања Србије. Ако та реченица на један пристојан начин буде спуштена у народ, биће то велика ствар, ЕУ остаје без свог најјачег адута јер у Србији се свет одавно не нада да ће се најести у Европи, али дубоко изнутра страхује да би окретањем леђа Бриселу могао да призове нова страдања. Страх је већ дуго најјачи овдашњи адут ЕУ, док понижења тог народа – а свако које му је свих ових година преко Брисела трансферисала политичка класа забијало се у живо месо – пред алтернтивом која се са истока нуди може да постане непобедива енергија.

ДВЕ СТРАНЕ

Речју, на једној страни – пробриселској – биће безмало сва медијска логистика, већи део државних финансија и апарата, сваки рачвасти језик домаће олош-елите, много техничких и пи-ар вештина, странци који ће претити санкцијама и враћањем виза… – и ниједна али ниједна стварна тема, ништа што би могло да говори о будућности, а да већ није дебело компромитовано. Та кампања због тога неће много помињати ЕУ, неће ни у лудилу покушавати да оспори Јужни ток, напротив. И по томе ће бити аполитична, ударајући на онај део криминално-политичке сцене који (више) није део прозападног политичког корпуса.

На другој страни биће будућност, и то не било каква. Биће то будућност због које се Срби неће морати одрицати прошлости; биће то борба за спас државе, због које се неће морати остајати гладан; биће то акција спасавања друштвених вредности, због које неће морати да се друштво још једном подели, већ да се интегрише. То дакле неће морати да буде кампања грађена на оној врсти опозита у којима ће у име светле будућности морати да се оправдава свако садашње непочинство, где пут према бољем неће водити преко новог чињења зла, већ нешто што ће пут и циљ држати у апсолутној хармонији, и што неће моћи да остане непримећено.

На тој страни биће и нешто чега одавно није било – биће огњиште, довољно снажно да се око њега окупе различите па и међусобно сукобљене групе. Шта ће бити огњиште. Наравно, од Москве нико нормалан, па и нико добронамеран, не треба да очекује да скрца силне милионе у српске изборе и да направи своју верзију Отпора, али Руси су се у следеће изборе већ умнешали, а умешаће се још више. Руско огњиште, које се ствара на новој алтернативи, насталој на конотацијама Јужног тока, у сваком случају биће довољно снажно да ће бити нека врста крова над европскептичним странкама, довољно великог и снажног да им не падне на памет да свој лични добитак потраже у губитку те политичке опције.

Речју, једни ће имати сву изборну технологију, медије и сву инфраструктуру овог света, други ће са собом имати онај корпус политичких идеја на коме се, после почетка градње Јужног тока, формира српска политичка алтернатива; једни ће маскирати компромитоване идеје, други ће своје умеће мерити откривањем свежих. Како се ти избори могу завршити?

Гледајући данашње рејтинге, бриселски клијенти надмоћно ће победити. Гледајући промене које ће наредних недеља задесити политичку сцену и бирачко тело, ствар је бар доста неизвесна. Бавећи се међународним приликама, само извагајте вредност речи Бароза и речи Путина. Генереално, чак и ако на изборима победе пробриселске снаге, та победа неће опстати јер у стварном свету, изван медија, не само да она нема ниједно решење него и не може да га има због своје полазне позиције. Гладан народ и може да се превари, историја не може. Ко зна, можда је Весна Пешић и у праву: док гледамо Жукова како ових дана прелази Дњепар, није га више тешко замислити ни на Одри ни на Дунаву. Већ само то биће довољно да следећи избори не буду такмичење у томе ко ће се боље заклети на верност Бриселу.

(Нови стандард)

Ознаке: ЕУ, Жељко Цвијановић, Русија