Иако није време идеологија, бирачки корпус у Србији ће се на изборима лагано померити удесно, и то више културно него политички.

1.

И кад је муцава, култура је најразговетнији и најразумљивији језик сваке политике. Чак и кад нас обмањује и манипулише нама, култура је, по дефиницији, њен најпрецизнији језик, у култури се виде сви њени меандри, чак и онда кад она на културу не полаже много, па и кад икакве културне политике једноставно нема. Томе су нас прошле недеље својски учили Филип Давид и Драгољуб Мићуновић, кадрови из доба Јуре, кад је култура била обавезан предмет сваке политичке наставе.

Филип Давид – један од писаца за чије се политичке ставове више зна него за његове наслове – добио је награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, коју му – види ђавола – није доделило просто збрајање читалаца по библиотекама, већ стручни жири. О томе како је жири одлучио која књига је најчитанија, лепо је писао Владимир Кецмановић, а мени остаје да покушам да објасним како је Давид отишао у Народну библиотеку и отрпео једну спорну награду, али није присуство Томислава Николића, од кога је морао, како је рекао, да се јавно „огради“.

Е сад, у реду је ако му се није допало Николићево присуство, тек, тад је Давид – што би одговарало његовим годинама и утиску какав жели да остави у јавности – могао дискретно да одбије награду или да вече уочи доделе добије кијавицу. Могао је, али, њему та награда припада, није му је дао Николић, већ читаоци (тачније жири). Али, да је био пристојан и дискретан, тад би изостала важна представа још једног унижавања Србије унижавањем њеног изабраног председника.

2.

Нисам од оних који мисле да је највећи проблем у томе што је Давид изазвао инцидент. Проблем је што је преко ноћи, уместо једнодушне осуде, каквом би га залепили у свакој земљи и култури које иоле држе до себе, у добром делу јавности постао подвижник највишег реда, док је о инциденту на свечаности бедно ћутао директор Народне библиотеке, тип који би морао представљати најелитнијег заштитника српске државности, културе и духовности. Ради се дакле о томе што је, пљујући Николића, Давид био на свом терену, док је српски председник био уљез. А, да изабрани српски председник не буде уљез у Народној библиотеци Србије, то не може бити ствар нашег односа према њему, ма шта о њему мислили, већ према ономе што зовемо државом и културом.

Међутим, догодило се управо онако како се догодило управо зато што је Давид уверен да му та награда припада као што му припадају Народна библиотека и право да пљуне Николића, чак без ризика од унисоне осуде, једнако као што је и Драгољуб Мићуновић себи приграбио право да одбије да умре како му се не би десило да га „присвоји“ неко попут Вучића, који је, ето, „присвојио“ Борислава Пекића.

3.

Како га је то присвојио? Тако што му је открио споменик? Тако што је Пекић део Мићуновићевог културног идентитета, али не и Вучићевог? Тако што нешто из српског културног наслеђа више припада Мићуновићу него неком другом, исто као што Народна библиотека више припада Давиду него Николићу?

Ако та ствар није очитовање културрасизма, који тако доследно исповеда београдска чаршија, него је само ствар политике, било би лепо да Мићун уради следеће. Кад једном ипак оде горе, пошто му Вучић пред два сведока потпише да га неће присвојти, да исприча Пекићу, кад га сретне, како је недавно онако скојевски подигао обе руке у ваздух да се из ДС избаци историчар Бојан Димитријевић због својих научних теза. И да му каже како у ДС нема више никога ко зна за Давидовића и Грола, него им сећање сеже само до Осме седнице.

4.

Питање културе у нашој све мањој чаршији тако се своди на питање нашег права на нешто из домена културног наслеђа, које (право) неки други немају, што се иначе не доводи у питање ни у временима најдубљег социјалног или неког другог раслојавања.

И, као што Давид има веће право на Народну библиотеку од Николића а Мићуновић веће право на Пекића од Вучића, тако и Борис Тадић, још један капитални примерак овдашње чаршије, има веће право на власт од оног коме је вољом грађана додељена. О чему се ради?

Мало је сличних примера у свету да неко ко је био председник државе у два мандата – што ће рећи да је био све – за тих осам година владавине до те мере није успео да иживи апетит за влашћу, него данас упире по амбасадама и лобијима не би ли му помогли да макар постане млађи парнер у следећој влади. Људи из власти обично излазе мудрији него што су били у њој, сити свега, нагло проширених видика. Сви осим Тадића.

Склон сам да верујем како се о том ретком феномену у нашем случају више да рећи језиком културе него политике. Наиме, да је уместо њега председник Србије постао неко из оног света који верује како им све у Србији, па и власт, припада више него другима – што ће рећи неко из Тадићевог културног круга, рецимо неки Давид или Мићуновић, а не „неелитни“ Томислав Николић – не верујем да би Тадићеве амбиције биле оволике, него би данас најпре био у дубокој хладовини, узгајајући, како је и ред, сопствену мудрост, а не калкулишући шансе за повратак, и то ма какав. Овако, међутим, он је у трци, у напетости и несаници, уверен да Николић грешком Духа Историје поседује нешто на шта нема право ни рођењем, ни идентитетом, ни иједном својом припадношћу и идентификацијом. И што све то што Николић грешком и привремено поседује, по свему, припада њему, Тадићу. И зато је та Тадићева амбиција, макар у својим мотивима, пре питање културе него политике.

5.

Такве природе су и јавни аргументи за подршку Тадићу и Чедомиру Јовановићу да се после избора нађу у влади. Реч је дакле само о томе што ће ова двојица поседника природног права на власт моћи да скрате четворогодишње Вучићево балансирање, и то не толико између Истока и Запада, већ што ће на праву страну моћи да нагну његову одлуку између Латинкине „нежељене елите“ и Коштуничине неутралности. Реч је само о првом кораку, реалполитичкој поставци наше културрасистичке чаршије, који би био само услов за други корак следеће године – кад би ваљало исправити лутања Духа Историје и вратити Андрићев венац у руке некога коме он, по природним и друштвеним законима, припада, или неком другом Борису. Све остало било би техничка ствар, лако би се после тога стекли услови да Мићун покрије Пекићев споменик на Врачару, поново га открије и миран се успне на небо да извести славног савременика. Али пре ће Балша Божовић прочитати Златно руно него што ће се то догодити. Зашто?

Зато што се политички процеси без екстремног насиља не враћају уназад, посебно не вадећи мрце са гробља историје и удахњујући нови живот у њихово сатруло месо. Политички процес започет 2012. наставиће се, у влади ће, под условом да преживи изборе и Вучићев инстинкт политичке животиње, поново бити Дачић. Наставак процеса не обезбеђује само он већ, још више, то да је за наставак политике баланса неопходно да Вучић буде најзападнији битан фактор у влади. (Тако да бих се забринуо на Зоранином месту, можда не толико за губитак портфеља, али за утицај свакако.)

6.

Али вратимо се култури. Пораз тог дела сцене који се може лоцирати као прозападније од Вучића неће смањити његове апетите и осећај шта му припада, тако да ће одмах после избора тај пол бити трансформисан тако што ће будућег лидера опозиције потражити десно од себе данашњег. Они ће жртвовати своју политику да би спасили своју културу. Неће им бити први пут.

Са друге стране, да није Вучића, који је после деценије и кусур пораза успео да превлада комплекс губитника – онога који, саживљавајући се са поразима, зна да му, насупрот Давиду, Мићуну и Борису, не припада ништа – не би било ничег изван политичке чаршије да није отровано тим комплеском. На том трагу, српској политичкој и културној маргини, која себе дефинише као патриотску, бирачи ће, овај пут врло вероватно, дати шансу. Хоће ли ту шансу неко из тог корпуса искористити, зависиће пре свега од тога колико ће успети да превлада годинама таложени комплекс губитника.

Док Тадићева публика нема никакав проблем са његовим уласком у власт, јер зна дакле да јој она припада, па макар и са Вучићем на челу, дотле се патриотска кука и мотика дигла на Ненада Поповића и Мирослава Лазанског, који су ушли на листу СНС. Ни трага питању хоће ли та двојица, које су до јуче поштовали, Вучићеву нову владу бар за педаљ – а сваки педаљ ће се мерити – приближити оном што би и она и Србија морале да буду. Наравно, једино губитништво себи може да дозволи ту врсту галанције да признаје само чисте категорије – или је злато или је трње, између то двоје не постоји ништа.

7.
Иако ово није време идеологија и оне не опредељују бираче, бирачки корпус у Србији ће се на изборима лагано померити удесно – и то не толико политички колико културно – не награђујући вероватно у првом реду оне који су тамо, колико оне који ће успети да препознају тај импулс народа. И ту је порекло нервозе наше политичке чаршије: уместо нас, којима припада све, доћиће још оних којима не припада ништа. На тој тачки почело је демонтирање оног што себе назива српском елитом, и тај процес у наредним годинама неће имати цену.

Извор: Нови Стандард