Pročitaj mi članak
Зашто нису у праву они који кажу да после избора неће бити промена у политици српске владе.
1.
Предизборна памет овдашње легије политичких аналитичара углавном се исцрпљује у проценама тога која скривена намера води Вучића на изборе кад им време није, и хоће ли због тога зажалити као Слободан Милошевић 2000. или Борис Тадић 2012. године. Проблем је, међутим, у томе што је победник избора једино известан. Неизвесно је оно што ће се догодити пре и – посебно – оно после избора. Јер ти избори неће се памтити по победнику, већ по томе што ће отворити нови политички циклус.
2.
Није тајна да западни амбасадори нису срећни због превремених избора, или је тек мој привид чињеница да су прозападни медији, од телевизије N1 до Курира, све ангаживанији на подривању Вучића.
Колико знам, амбасадори су већ једном пре пар месеци успели да га одговоре од избора. Овај пут, доведени пред свршен чин, они би, кажу, то и прогутали уколико би од њега добили гаранције да ће још брже наставити са „реформама“ и сличним трицама.
Али ту су и два спорна момента. Чак и ако би га убедили да притисне папучицу на „реформама“, амбасадори знају да то не може бити циљ расписивања избора.
Њихов циљ је у томе да се, бар за опасно критичну 2016. годину, Вучић заштити од македонског сценарија.
Дакле, од тога да га обавештајно-медијским операцијама најпре ослабе, а онда му понуде решење за ванредне изборе. Наравно, онда кад њима одговара и под њиховим условима, који би подразумевали да, као Груевски, поднесе оставку сто дана пре избора, ваљда да би ствар била сасвим фер.
Изборима, дакле, Вучић жели да купи мало мира, и то не толико на политичкој сцени, колико у друштву.
Други споран моменат је питање чиме Вучић пре избора може да им гарантује да ће после њих још јаче проводити „реформе“.
Да се закуне у цркви? Даће часну протестантску реч? Или да падне на, рецимо, тридесетак одсто, и да не може сам да формира владу? Не би ли само то била права гаранција?
3.
Ако смо се сложили око тога, нема сумње да ће западне амбасаде и агентуре гледати да изборну трку искористе најбоље што могу. Шта би они желели од избора? Као и увек, све супротно од Руса.
У Москви – по обичају, прагматично тражећи у Србији равнотежу између жељеног и могућег – волели би да се парламент напуни вучићевцима, дачићевцима и шешељевцима. Уосталом, то је и очитовала Рогозинова посета Шешељу, којом је комплетирао тролист, видевши се претходно са Вучићем и Дачићем. На крају, то ће бити смисао и посете Томе Николића Путину у моменту кад изборна кампања буде у пуном замаху.
Са друге стране, Запад, претпостављам, не би имао ништа против Вучића као будућег премијера, али под условом да напредњаци не буду у прилици да самостално формирају владу. Не би волео ни шешељевце у парламенту, јер је то – како је рекао Џејмс Кер-Линдзи, британски Данијел Сервер – „једна врло непријатна скупина“, па би, каже, ако већ мора да уђе нека антиевропска екипа, „био много срећнији да изборни цензус пређе ДСС“.
4.
Неке акције у правцу тих циљева већ су предузете. За почетак, важно им је да растур гласова буде што мањи, јер ће на великом растуру, као и 2014, профитирати Вучић. Зато су жуте фракције, које су се цепале уз никад прекинуте буку и бес, силом доведене за исти сто, и само ће од истраживања јавног мнења, а не од њихових жеља, зависити хоће ли ићи у једној или две колоне.
Зато ће, претпостављам, амбасаде ускоро потражити и место за инкубацију Борка Стефановића и Саше Радуловића, на које рачунају дугорочније него на Пајтића, Тадића и Чеду Јовановића. Циљ је да нико (или готово нико) са прозападног спектра не заврши испод црте, у Вучићевом тањиру. Истовремено, већ је најављен захтев да се Шешељ у марту врати у Хаг, што би требало да обезглави радикале и остави их испод цензуса, ослобађајући место Патриотском блоку.
Али кључни потези странаца тек ће бити повучени. Ако, на пример, у фебруару или марту западне банке почну бесомучно да купују девизе и драстично оборе динар – на шта Народна банка неће имати одговор – биће то, наравно, у служби изборног инжењеринга, а не оздрављења економије. Нећу се усудити да помислим како би све могли да подижу излазност, што ће одговарати опозицији, тек подсећам да ју је 2000. године, месец дана пред изборе, подигло убиство Ивана Стамболића. Елем, могућности су неограничене.
Ако ништа од тога не да резултат, притисци опозиције за „фер изборе“, за шта ће се тражити подршка странаца, увек могу, опет као у Македонији, да прерасту у демонстрације, а оне у организован бојкот избора, који би требало да буде удар на легитимитет изборног победника. Како год, много тога лошег догађаће се уочи избора и на њима; циљ је да Вучићу на нос изађе што му је уопште пало на памет да их распише.
5.
Изашло му на нос или не, предстојећи избори, колико год резултатски не били неизвесни, појачаће немир и поделе у друштву. Али то се не може избећи. Још већи проблем биће то што никоме не пада на памет, ако Вучић победи, да га остави на миру четири године. Изборна ватра гореће и после пребројавања резултата, можда је они и разгоре.
Због тога, поред осталог, нису у праву они који кажу да после избора неће бити промена у Вучићевој политици. Биће их, и то не због тога што би то он и његова странка желели, већ зато што странци овој кампањи дају такав смисао да после избора досадашња политика не буде могућа. Прошли пут на овом месту писао сам о томе да је најављена трка у наоружању довела до прећутног консензуса Американаца и Руса о томе да Србија више нема много времена за изјашњавање о уласку у НАТО, наравно, с тим што две стране очекују различите одговоре.
Та чињеница – уз повишену политичку и друштвену температуру, која неће спасти после избора – озбиљно ремети коегзистенцију два аксиома на којима, за разлику од претходне, почива ова влада: првог, да се не сме учинити ништа што би западне силе навело на драстичније потезе; и, другог, да се не сме учинити ништа чиме би се изгубила подршка Русије. Нема никакве сумње да би Вучић желео да настави такву политику, али објективни услови за њено провођење биће после избора тежи него икад пре.
6.
Ако не буде озбиљних померања набоље на међународној сцени – а нису на видику – већ у првој години мандата нова Вучићева влада, опредељена за први аксиом, може да буде сломљена под притиском догађаја. И тада ће следећег премијера Србије за највише две године поставити неки Голдман Сакс, наравно, у статусу стечајног управника. Ако већ на овим изборима обезбеди кадровске и идеолошке капацитете за повећање степена самосталности Србије и да предност другом аксиому, чека га дуга тешка борба са неизвесним крајем.
Речју, ако излази на изборе да на њима победи убедљивије него што би победио да је изашао следеће године, Вучић ради праву ствар. Ако излази да би купио годину или две друштвеног мира, мира неће бити, колико год гласова да освоји. И зато је овде поента само једна: Србија неће изабрати своју будућност ни изјашњавајући се „против“ ни „за“ Вучића. Наш фронт нас чека, заједно с њим, на једном другом месту. Ни он ни ми нећемо га избећи.
Извор: Нови Стандард
