Pročitaj mi članak
Вучић ће бити последњи српски владар Петог октобра: шта год да после избора уради, он ће Србији донети разрешење.
1.
Са позиције резултата мартовски избори биће, по свој прилици, најизвеснији и најдосаднији до сада. Вучић ће на њима проћи толико добро и толико ће повећати разлику између себе и конкурената, што оних из опозиције што оних око себе, да ће Србија ући у нешто што ће се, колико год буде трајало, звати „Вучићевим временом“.
Али избори нису само резултат. Они су, чак и кад нисмо сигурни у њихову регуларност, тренуци у којима се препознају трендови унутар нације, прилике које успоравају процесе, убрзавају их или отварају нове. Гледано на тај начин, пред Србијом су најузбудљивији избори од Петог октобра, рекао бих чак од епохалног значаја. Зашто? Зато што ће на трендовима, резултатима и односу снага које они покажу Србија добити прилику да изађе из своје двоиподеценијске „рђаве бесконачности“. Не треба се томе претерано радовати јер акценат ипак није на речи „рђаво“ – биће нам, наиме, још горе, и то једва да ико и у кампањама може да сакрије. Акценат је на бесконачности, на томе да ће ти избори толико убрзати процесе да ће Србија можда већ у првој години после њих изаћи из свог историјског Петог октобра. Мартовски избори биће отуда почетак стварања односа за следећу политичку епоху у Србији.
2.
Пре него што пређем на ствар, важно је подсетити да је политика једна у основи опортунистичка делатност, можда чак и не много више него у, рецимо, „херојском“ 19. веку. Политика се, сем у веома ретким изузецима, креће искључиво на скали реалног. Проблем, међутим, настаје тамо кад скала реалног, као данас у Србији, углавном не садржи добра решења. Осим што се њена ситуација издваја по својој драстичности, Србија тиме дели судбину већег дела човечанства, међу њима чак и неких земаља које познајемо као моћне а које такође на својој скали реалног немају добрих решења. Управо зато политика је постала сувише тесан простор за државнике интелектуалце. Она више не може да поднесе њихово јединство речи и дела, тако да, пошто су са власти отишли Клаус и Коштуница, такав свет више не води савремене државе. Уосталом, Велика Британија вероватно први пут има премијера који не зна шта је Магна Царта, Америку је водио човек који се умало удавио перецом, главна препорука доскорашњег вође Француза била је родбинска веза са једним од првих људи Ленглија, док је нација његов мандат запамтила само по браку са бившом девојком Мика Џегера.
За разлику од уметности, историја политике не памти лузере. Ретки су супротни случајеви, само онда када трагедија губитника изазове снажну емоцију нације – као у случају Аљендеа, Кенедија, Николаја Другог или наших Драже или Милошевића – или када је снажна пропаганда пораз неког лидера настојала да угради у будуће победе као код Дубчека или Ђинђића. Са друге стране, бројне књиге његових савременика које су Кастра приказивале у веома лошем светлу, упркос скупој пропаганди, остале су у сенци чињенице да је преживео десет америчких председника који су желели његов скалп. Мемоарска књига Нићифора Нинковића, брице Милоша Обреновића, у којој је сјајно осликао рђави карактер првог српског књаза, остала је заборављена пред фактом да је овај остао запамћен као Милош Велики.
Сви српски политичари из „епохе дезинтеграције“, која у једну целину уклапа Милошевићево и време Петог октобра, јесу губитници, чак и они којима не можемо не уважити и неке успехе. Та епоха почела је огромном Милошевићевом моћи унутар нације која се будила, завршиће се не много мањом Вучићевом моћи у нацији коју ништа није могло да подигне. Тек кад је Милошевић отишао са власти, године после њега показивале су да није имао много шанси за више од онога што је постигао, чак и да је био много бољи и мудрији него што је био; и пре него што ће засести на власт коју неће делити ни са ким за Вучића се може рећи исто. Јер први је Србији показао колико је било апсурдно супротстављати се западним силама, другом је остало да покаже оно што сви видимо: колико је апсурдно повиновати им се. Само тако ће, изгледа, бити описан пуни круг, после кога ће Србија моћи да једно време остави иза себе.
3.
Милошевић је против себе лако ујединио све велике силе: једва да је постојала разлика у балканској политици САД и Немачке, док је расточена Русија 90-тих лако пристала и на увођење санкција Београду 1992. године и на бомбардовање 1999. У измењеном свету, две деценије касније, Вучић нема никаквог начина да их измири. Са једне стране, опадајућа Америка још увек, бар кад је о Србији реч, има сву снагу овог света, али нема времена, и цена њеног пристанка на изборе за Вучића могла је да буде само још веће убрзавање процеса дезинтеграције Србије, које је Дачићева влада ионако убрзала преко свих очекивања.
Са друге стране, Русија није достигла снагу којом би се отворено конфронтирала Западу, али има све време овог света и неће добро гледати на било какво ново убрзање у Србији, посебно оно које би Београд наставило да приближава НАТО (иако фактичко учлањење неће бити на дневном реду) или оно које би могло да угрози Јужни ток. Немачки интерес на Балкану, иако се још увек реализује уз погледање ка Вашингтону, никада од 1945. није био мање зависан од Америке, што се показује њиховим озбиљним међусобним тучама на Косову и Метохији. Мање него иједан његов претходник, Вучић данас може да измири интересе великих сила у Србији, а притом рушење владе за само неколико дана није најгоре што може да му направи свака од њих.
Ако је свакој од њих климнуо главом, преиграо се пре него што је почео да игра, јер му Американци, којима се жури, неће, као његовим претходницима, дати никакво време, а самим тим ни остали. Ако је неком од њих рекао не, једноставно није затворио конструкцију, неопходну да би био било шта више од неуспешног владара, због чега би могао да зажали за временима кад је он пазио да задовољни буду Немци, кад је Дачић на Косову задовољавао Амере, а Николић Путина.
Ако је за жељу да Србијим влада сам најпре придобио Амере – а изгледа да јесте – тешко је веровати да то није платио највишом могућом ценом. Ако је та цена оно што би данас највише одговарало Америма – убрзање, убрзање и убрзање – тада је питање шта се може оценити таквим у односу на сулуди темпо претходне владе? Слушајући оно што захтева српска проамеричка елита и ислужени политичари који се хвале како им је Вучић обезбедио нову младост – то може да буде само нека врста троцкистичке перманентне револуције коју изводи власт, и то одмах, до коске, без анестезије и, што није без посебног значаја, без пара. Јер пара, за разлику од силе и амбиција, на тој страни света нема. Тако нешто Србија неће издржати. А неће ни њена влада.
Ако пак помисли да би му неограничена власт могла дати известан степен аутономије у односу на странце, нису ли двојица од четворице његових претходника ту идеју платитли главом? Речју, пред Вучићем нема сценарија који није радикалан, нема расплета у којем главни јунак преживљава.
4.
Разумевајући како Вучић поред свих осталих израста за две главе, Ђилас је намеравао да против њега формира предизборни фронт. Ту идеју могао је и још увек може да плати губитком странке, овако платио је то дефинитивним расколом са Тадићем, који ће му однети између четвртине и трећине бирача. Јер Ђилас није разумео да не могу да буду два фронта, а један је већ направио Вучић. Попут доктора Виктора Франкенштајна, дао је коме још један коме нови живот – Вулину, Вељи, Вуку, Чеди, Човићу, Весићу, Расиму и ко зна коликој колони која плази за њима. Тиме се, са једне стране, заклео где треба на политику коју ће водити а, са друге, створио је утисак да су са њим сви – и леви и десни, и националисти и аутошовинисти, и живи и мртви. И сви се данас осећају као добродржеће старине са Кавказа, којима су с њим на челу избили трећи зуби.
Ако још увек, као за свог мандата градоначелника, сања власт презирући политику, Ђилас је данас, гледајући то, најнесрећнији човек на свету. Ако му је неко рекао да је он ипак политичар, а не властелин, и ако је имало почео да размишља о политици, ако је схватио какву му је прилику дао отказ Микија Ракића, Ђилас ће се осећати као неко ко је добио прилику. Јер никад у својој каријери није мање дуговао странцима него данас и никада им у будућности неће мање дуговати. А то је тренутак кад паметни и заинтересовани људи праве политику, и он се неће поновити.
5.
Ако на било који начин разочара те светле гробове које је оживео – тај свет чија хијерархија вредности налаже да би увек дао бубрег за позивницу за 4. јули – то ће значити да је Вучић изборе доживео као успостављање јасне хијерархије између Николића, Дачића и себе, а не као раскид с њима. Тада ће имати фронт против себе, који ће се, макар тренутно ојачан, још једном препоручити странцима као неко ко би револуцију обавио брже, са мање отпора и више крви. И то за Вучића неће бити лако јер ће против њега тада бити и већина медија и коначно ће схватити да амбасадори Чеду воле због политике, а њега само зато што је јак, што је на љубавној скали ипак нека врста летњег флерта у односу на ово Чедино.
Ако пак са овом троцкистичком екипом формира Пету интернационалу, опет ће имати озбиљан фронт против себе, у коме ће бити вук, коза и купус, односно Тома, Ивица и Коштуница (ко је ко, одредити према личним склоностима). Јер тај фронт неће одредити склоности и програми, већ тешке прилике перманетне троцкистичке револуције. И помало Руси, кад им троцкисти нападну гасну цев.
6.
Ако је буде, та перманентна револуција носиће име реформи. Оне, наравно, Србима неће дати ни радна места ни хлеб – то једноставно не може доћи са те стране света која је за оштре реформе, и тако 15 година. Неће се тада више говорити о светлој будућности и бољем стандарду. Тада ће ауторитаризам у друштву да се попне за две степенице, државна пропаганда, непрестано подсећајући на злочине и зло, производиће српски самопрезир камионима, убеђиваће народ да је житељ последње рупе на свету, и да оним што су свих ових гоидна радили, мислили и желели заслужују да имају један оброк недељно. Други оброк отуда ће бити корак од седам миља, а трећи визија због које ће много морати да се промене. Тако ће се, уместо Србије, реформисати Срби, таман како мора да се мења свако ко има намеру да преживи са три оброка недељно.
7.
Зато ће Вучић бити последњи владар Петог октобра и епохе дезинтеграције. Слом епохе догодиће се у сваком случају. Ако се определи за троцкистичку револуцију, њу Србија без пара неће издржати. Њен крај означиће ударац Србије у зид, најкасније годину до две од формирања нове владе. Србија ће се за то време претворити у карикатуру, свима ће све постати јасно.
Србија у којој ће трајати таква револуција ће, са друге стране, бити доведена у предреволуционарно стање, које ће предводити зомбији из средње класе и разочарани политички европејци. Странци ће – на њих личи – подржавати можда и револуцију власти и револуцију против револуције, рачунајући да ће, кад падну прве главе, Србији учинити добро дело, достојно да замени сва која су изостала. Стаће између две револуције, чиме ће Србија била прво место на свету на коме се историја заиста завршила. Па ће почети поново од палеолита.
Ако се определи за антиреволуционарне снаге, одмах по успостављању владе или у неком тренутку кад му његов опортунизам (види тачку 2) каже да је на путу који не може да преживи, тада ће морати да направи геополитички заокрет – нагао какав је и он, још наглији јер је потрошио време – а то ће Србији донети нову Украјину (због чега је важно како ће се завршити ова права бар колико и то како ће се у Србији снаге постројити за ново време).
И један и други Вучић донеће разрешење. Зато је данас и потребно и пожељно критиковати га из сваког могућег угла осим из оних које покривају Ђилас и Мишковић. Јер њихова победа била би враћање на старо, окретање точка уназад, ка Петом октобру, па макар и са људским ликом, његов пут је или пут у пакао или у чистилиште, али свакако не на старо.
8.
Зато је једно од најважнијих питања колико ће из избора институционалног утицаја извући антиреволуционарне снаге. Не, то неће бити пре свега питање ни просте ни двотрећинске већине, већ сваког човека, сваког места, макар једног. Јер, ако у том дану када Србија буде долазила себи у српским институцијама не буде никог од тих снага, неће бити ничег што ће стајати између оне револуције коју буде проводила власт и оне која се буде дизала против власти. Једино то ће бити расплет који Србији неће дати никакву шансу.
(Нови стандард)
