Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
На „историјском врхунцу“ владавине СНС посејано је семе које ће је, пре или касније, конфронтирати са сопственим народом.
1.
Веровање да се на Видовдан ствари око нас, у једном магијском поретку, виде јасније и боље него осталим данима, наводи на помисао да ипак неће бити како су Срби у својој новијој историји имали превише Видовдана, како данас воле да кажу њихови западни пацификатори. Живећи у времену кад се од Срба крије толико тога – крије се њихова прошлост; крију се њихови највећи историјски подвизи или се проглашавају недостојним поразима; посебно се крију њихови јунаци; крију се њихови најодличнији умови, и они из прошлости и савременици; крије се њихов цивилизацијски значај, крије се њихова снага, њихове могућности и њихови избори – а највише од свега крије се њихова будућност. Загледани у њу, чкиље, још не знајући гледају ли у смрт или у сунце, једино двоје у које се, према Ларошфукоу, не може нетремице гледати.
Биће ипак да су Срби имали премало својих Видовдана, посебно у последњих седамдесет година, толико мало да би тај историјски заостатак могли сустићи само ако би им, неким чудом, сваки дан постао Видовдан. Зато је Видовдан 2013, додатно оптерећен значењима и догађајима који би да замагле тај дан, ипак прилика да постане видљиво нешто од оног што није било или бар тако изгледа.
2.
На пример, да се историја никад не понавља и да је тај варљиви утисак само производ несавршености нашег ока и лењости нашег ума. Јер тај утисак о понављању само је одсјај континуитета историјских тежњи, оног што је Черчил у својој често цитираној реченици називао „вечним интересима“. Отуда је идеја како су притисак и претња једино што може да произведе резултат код Срба – то опште место у ставу дипломата у Вашингтону, Лондону, Берлину и Бриселу с краја 20. и почетка 21. века – на пример, само одблесак давнашњег става да је „на Балкану једино сигурно средство застрашивање“, који је изрекао Аустро-Пољак Агенор Голуховски, шеф бечке дипломатије на прелазу из 19. у 20 век.
Тачно век после Голуховског, 2. маја 2000, док се у западним престоницама захуктавају припреме за рушење Слободана Милошевића, немачки дипломата Вили Вимер у свом чувеном писму канцелару Герхарду Шредеру сведочи о затрашујућој судбини намењеној већ бомбардованој Србији. „Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја“, хладним језиком државног чиновника пише Вимер, објашњавајући да би се на тај начин обезбедило непрекинуто стратешко војно присуство САД на простору од Балтика до Анадолије, што је Ајзенахауер – како каже, „грешком“ – пропустио да учини 1945. године. „Спречавати развој Србије на свим линијама, и помагати на Балкану сваког ко би могао да послужи против ње“, није наставак Вимеровог писма, већ став барона Алојза Ерентала, наследника Голуховског, изречен после Анексионе кризе у његовим размишљањима о већ планираном рату Хабзбушке империје против Србије. Наравно, поново не као доказ о понављању историје, већ као сведочанство о „вечним интересима“.
Није ли отуда једна од честих препорука Србима да не гледају у прошлост, него у будућност тек производ намере да се држе подаље од спознаје о „вечним интересима“, као импулса који у природи има могућност да унутар заједница активира урођени нагон самоодбране?
3.
„Вечни интереси“, међутим, имају способност да производе и „вечна решења“. Зар данашње српско придруживање Европској унији – чија романска оса у последњој деценији постаје све слабија, а германска самим тим преовлађујућа – зар придружење целог региона Западног Балкана, како воле да нас зову у Бриселу, не личи опет на једну стару идеју? Она се везује за име несуђеног наследника хабзбуршког престола, убијеног у Сарајеву на Видовдан 1914, који је веровао како ће утицај Срба после Балканских ратова на пробуђене Јужне Словене сузбити тако што ће сама К унд К монархија створити Југославију као свог трећег члана.
Наравно, био би то, данашњим језиком речено, трећи круг интеграција, колонијални дакако, чиме би се спречило да Србија, која се тих година убрзано развијала и ослобађала територије од Турака, постане место инкубације заразног вируса слободе и центар снажне гравитације за остале Јужне Словене. До данас, променило се много тога, али идеја да ће бити лакше контролисан развој Србије интегрисане у већу целину није само опстао него се у међувремену и доказао у пракси.
4.
Отуда, ни европске интеграције нису тек шарена лажа берлинске Европе, како верује многи овдашњи евроскептик. Наравно, јасно је да ће се Србија „изван развоја“ држати лакше као чланица ЕУ, него као земља која има очигледне алтернативе тој опцији и одрешене руке да их примени. Откуд онда толики проблеми Србије на сваком кораку свог придружења? Откуд стална условљавања? Откуд онда и последње међу њима са датумом, недобијеним, а прескупо плаћеним српским одрицањем од Косова?
Овдашње уверење да су ти захтеви из Берлина опструкционистички и да се од Србије тражи немогуће да би се одбила од Европске уније делује сувише добро, сувише изван „вечних интереса“ и „вечних решења“ да би било истинито.
Пре ће бити да је реч о нечем другом. Да Србија мора да буде довољно раскомадана, довољно осиромашена и таман онолико на леђима да тренутак кад ће њен пут ка ЕУ постати неповратан буде праћен тиме да неповратан постане и пут њеног урушавања. Јер Србија не иде у ЕУ да би постала равноправан и просперитетан члан те асоцијације, она иде да би била контролисана, да би њене алтернативе биле убијене. Њен улазак у ЕУ једина је гаранција да ће Србија бити онаква каквом су је видели Вимер и, цео век пре њега, Ерентал.
5.
Зато је стално понављана идеја да је придружење ЕУ услов за „модернизацију“ Србије – коју нарочито промовишу српски лидери од Бориса Тадића до данашњих Ивице Дачића и Александра Вучића, затим српски прозападни медији и олош-елите – једна од доминирајућих заблуда на том путу. Зато је цео интелектуални апарат овдашњих и западних аутора ангажован на доказивању манихејске тезе да је све што је у историји Србије одисало националном идејом било назадно и слабо писмено, противећи се сваком прогресу, док је све оно чему је национална идеја била у другом плану било прогресивно, модерно и конструктивно.
Није ли се наше самопоништавајуће прихватање тог дуализма већ очитовало у другосрбијанској флоскули о „патриЈотама“, која оданост својој земљи сваког од нас мотивише нашом слабом писмености? Наравно да се тај дуализам развија до данашњих дана, па је оно што је било и остало национално – агресивно, а у последње време користе се и термини „криминално“ и „геноцидно“. Са друге стране, све што је у мањој мери било национално и патриотско постајало је цивилизовано, мирољубиво и толерантно. Тај дуализам, међутим, како показује Милош Ковић, подудара се са разликовањем два типа реформи – „реформи одозго“ и „реформи одоздо“.
Прве су, на пример, карактеристичне за владавину Милана Обреновића и ондашње дворске странке напредњака, где упориште владавине није тражено у народу (у то време већински сељаштву), већ у крилу великих сила, Аустрије пре свих. Радикали Николе Пашића, насупрот њима, своје упориште траже у сељачким масама, залажу се за „реформе одоздо“, склоније су Русији, али им све то не смета да државну администрацију уређују по француском моделу, профилишући свој национализам према западним националним покретима 19. века. Што им, наравно, историографија која се води сумњивим тезама о модернизацији не признаје.
6.
Следећи ту широко образлагану и никад доказану манихејску тезу, можемо размислити над питањем нису ли уосталом некадашњи радикали Томислава Николића, као поборници „реформи одоздо“, постали пожељан партнер Запада тек кад су почели да заговарају „реформе одозго“. Тек кад су престали себе да гледају као тумаче тежњи и веровања најширих маса, и то заменили идејама о потреби промене народне свести. (Узгред, та идеја о промени свести – уједно и један од европских захтева Рајхстага Београду – у последњој деценији, а и раније, најчешће се појављивала као подршка легитимизацији политичке воље наспрам институционалног поретка.)
А тај тренутак преласка из једне парадигме у другу – тренутак у коме масе још увек напредњаке доживљавају као „старе“, док западне силе почињу да верују да су „нови“ – јесте њихов звездани тренутак, а заправо само трептај у коме супротности још нису стигле да се конфронтирају. И зато тај тренутак или не може трајати овако или не може трајати дуго, трећег нема.
7.
Уосталом, зар језик чињеница не говори јасно о неутемељености „модернизатора“ у стварности? Зар 13-годишњи пут Србије ка ЕУ није истовремено био и пут њене највеће деиндустријализације у историји? Зар владавина (углавном) „модернизатора“ и поклоника „реформи одозго“ није била праћена огромном пљачком јавних добара и опасном друштвеном и културном регресијом? Зар сваки тренутак тог приближавања Србије ЕУ није био плаћен ликвидацијом неког од њених виталних интереса? Зар нису управо европске банке које послују у Србији данас најважнији ликвидатори њене преостале привреде? Зар, на крају, чувени ССП, у светлу „вечних интереса“ и „вечних решења“ није најсличнији Тајној конвенцији између Беча и Београда из 1881. године, коштајући Србију енормног губитка царинских прихода и, коначно, претећи да потпуно уништи остатке њене пољопривреде и сваке производње.
8.
Србија дакле није добила датум за почетак преговора. Разлози за то врло су једноставни и, чак би могло да се каже – охрабрујући. Наиме, њено урушавање ни као друштва ни као државе, иако се убрзано наставило под новом владом, још увек није неповратно. Не бих да Николићу, Дачићу и Вучићу дајем идеје, али само ако до јануара наставе све актуелне трендове, ако и на терену сасвим дигну руке од Косова, ако наставе са привредним, институционалним и културним урушавањем земље, ако Русима кажу „не“ за Јужни ток и ако раскину трговински уговор са Москвом, и ако још притом направе одлучујући корак према НАТО – неће само добити датум него ће моћи да рачунају и на много више од тога.
Моћи ће да рачунају на више што Србија буде могла да рачуна на мање; моћи ће да рачунају на све само ако Србија не буде могла да рачуна ни на шта; и то је математика која најдубље компромитује њихову владавину, математика која ће их, пре или касније, конфронтирати са сопственим народом.
9.
И то је оно што на Видовдан 2013. свако може да види. Попуштање захтевима из Берлина и Брисела Србију не ојачава ни у једном сегменту. Ниједно данашње попуштање не може бити цена сутрашњег јачања, ниједна данашња капитулација не може бити темељ сутрашњег отпора.
А то значи да тактички капацитет тог попуштања не постоји, и да не постоји тренутак у будућности у коме Србија може постати спремнија на отпор од овог тренутка, у коме је, истинабог, потпуно неспремна. Не постоји ни један једини суштински потез који трочлани врх Србије данас може да повуче који ће бити у интересу њиховог народа, а да ће у исто време бити и у интересу или бар у зони индиференције западних сила, и обратно.
Ако је то оно што се види на Видовдан 1913, тада је ново понижење са датумом из Берлина и Брисела – за које знамо да је далеко од последњег – тренутак кад Тројка још може да преиспита пут свог прикључења ЕУ. Не, то није најбољи тренутак, тај је одавно прошао; квалитет овог тренутка је у томе што је, по свој прилици, последњи.
10.
Оно што се на Видовдан види јесте да они на том путу „вечитих интереса“ и „вечитих решења“ западних сила за Србију не могу да ураде више ништа добро. Истина, на том путу неко добро још увек могу да учине за своју власт, тако што ће на леђа државе и свог народа натоварити цену своје владавине. Јер њу могу да одржавају, можда чак и цео мандат, даљим задуживањем и исцрпљивањем грађана, као и њихови претходници. Можда могу свој мандат и да нерањени доведу до краја, али ће тиме и много тога важнијег у земљи од њих довести до краја. Тако редовно бива са онима који ризик да буду први у новом поретку замене за погубну лежерност последњих у старом.
11.
Ако је све то толико видљиво на Видовдан 2013, тада би Николић, Дачић и Вучић морали да се запитају шта би све могло да буде видљиво за Видовдан 2014. За оног од њих тројице коме се од те помисли озноје дланови можда још има наде. Онај коме се не озноје преспавао је и овај Видовдан, преспаваће и све остале, све до оног у коме ће му судбина закуцати на врата. Када сваки дан постаје Видовдан.
