Прочитај ми чланак
Тамо где није могућа реалполитика није могућа ни политика, тамо је могућа само власт
1.
Читалац ће можда бити изненађен сведочењем – за чију истинитост гарантујем – да прилична већина носилаца власти у Србији, и то оне највише, приватно исповеда сасвим другачије политичке ставове од оних које заговара јавно. Тај детаљ свакако је највећа, данас можда и једина разлика између актуелне и претходне власти. На пример, готово сви у украјинском сукобу жестоко навијају за Русе. Тек мало мањи број њих у расту снага Сиризе, Подемоса и Националног фронта види спасоносне појаве у европској политици. Све теже је у згради владе наћи неког ко има лепу реч за Европску унију и наметнуту немачку политику штедње. Сви, али баш сви заљубљени су у Владимира Путина, и нико, али баш нико неће се преварити да каже нешто добро о западним амбасадорима у Србији.
На питање како то да сви они јавно заступају сасвим другачије политике, чак радикално супротстављене оним о којима имају најбоље мишљење, следи универзалан одговор: реалполитика. Питање је, наравно, да ли је ово у чему Србија живи заиста реалполитика?
2.
Иако се европска значења реалполитике, попут оног Бизмарковог, разликују од америчких, чијим се носиоцем сматра „ђаво реалполитике“ Хенри Кисинџер, и једна и друга окупљају два момента. Наиме, реалполитика почива на апсолутизацији моћи и минимизовању идеологије и морала као политичких компоненти. Тријумфом реалполитике у новије време сматра се Никсон-Кисинџерово успостављање односа са Кином 1972. године; свој најдубљи пад реалполитика доживљава у наше време после документованих сазнања о учешћу савремене америчке политике у формирању најмонструознијих терористичких група у свету, које својим бизарним злочинима служе западним (гео)политичким интересима.
Како год, реалполитика, скидајући са себе терет идеологије и морала, има за циљ да оствари неку непосредну корист или бар спречи већу штету за државу, групу или појединца. Реалполитка земаља мање снаге, попут Србије, сложенија је и опаснија него код великих сила. У своју једначину она обично укључује једну или више непријатељски расположених снажнијих земаља и бројне углавном неповољне околности које мора да укључи да би преживела. Што је једна земља мање снаге, то њена реалполитика мора да буде изнутра освештенији модел вођења државних послова, који не може да постоји ако не постоји пуна и кристална свест о околностима у којима се одвија, жртвама моје мора да поднесе и добицима које у замену за то треба да оствари. Упечатљив готово антички пример високе реалполитичке освешћености могао би да буде генерал Милан Недић. Он је, како се данас види, од самог почетка Другог светског рата са пуном свешћу о томе ко ће бити победник у њему, али и са са свешћу о снази немачког непријатеља и слабостима Србије, прихватио колаборацију, без идеолошког уверења и материјалних и каријерних амбиција, како би спречио репризу масовне погибије из претходног рата.
3.
Веома осетљива на промену околности, реалполитика земаља мање снаге често своје поступке мења у ходу. Реалполитика Александра Дубчека, на пример, пошто је 60-тих покренуо Чехе и Словаке, захтевала је његов поданички однос према Совјетима, на згражање и осуду радикалних суверениста тог времена. После две деценије малих потеза и континуитета пасивног отпора и промена стратегија, Праг је изборио своју самосталност од СССР. Иако се то приписује Вацлаву Хавелу – такође великом чешком председнику иако ми, Срби, с разлогом имамо проблем с њим – јасно је да су заслуге оклеветаног Дубчека биле много веће него овенчаног Хавела.
Реалполитика, као стратегија која апсолутизује моћ или оно што зовемо „односом снага“, гради се на најмање две компоненте. Прва је свест о сопственој снази, а друга свест о снази непријатеља. Добра реалполитика малих земаља гледа да својим потезима слаби противника и да подиже сопствене снаге. Уколико то није у стању, а најчешће није, тада се смисао реалполитике огледа у томе да се покреће и у „нашу“ корист ради бар један од ова два аспекта. Мало је, наиме, оних којима је било дато као првој двојици Обреновића да су имали снаге и умећа да из године у годину јачају Србију и среће да наспрам себе имају све слабију Турску. На пример, Дубчек није могао да јача Чехословачку ни у државном ни у економском смислу, али је његова реалполитика била могућа јер је СССР пропадао великом брзином, много већом од оне којом је падала Чешка.
4.
Можда најближи формули реалполитичара у савременој Србији био је Војислав Коштуница. Иако у веома неповољним околностима стабилног монополарног света, без много начина да битно ојача економију, њему је полазило за руком бар да успорава рђаве друштвене и политичке трендове. У једном тренутку чак је запретио њиховом заустављању формирањем националне политике пошто је уз велике жртве успео да постигне политичко јединство на доношењу устава и одбрани Косова и Метохије. Вероватно ће тек будући историчари моћи да одмере дубину трагедије Србије после разбијања тог јединства и пропасти националне политике, који су, заједно са свим кривцима, детаљно описани у објављеним депешама Викиликса.
После 2008. и Коштуничиног одласка, могућности за српску реалполитку одвијају се у знаку једног парадокса, у историји веома ретког. Наиме, од објављивања економске кризе западног света, која се с годинама продубљавала у општу кризу, за Србију долазе бољи дани. Наиме, једна од две најважније компоненте реалполитике почиње за Србију да се одвија повољно. Свет српских противника почео је видно да слаби: готово да нема западне земље међу онима које су, на пример, признале Косово а да није била слабија него претходних година. У исто време, земље које су Србију подржавале – Русија и Кина пре свих –из кризе су изашле јаче, толико јаче да данас пружају више него достојан отпор западном свету у готово сасвим отвореном сукобу.
У том моменту, међутим, када је дошла у ситуацију да постепено јача отпор, Србија је остала без националне политике и националног јединства, и престала да пружа сваки отпор. Какав раскорак, каква трагедија! Резултат је био да, колико год да су српски непријатељи слабили, а пријатељи јачали, Србија је слабила и пропадала много већом брзином, тако да за њу данас не ради чак ни време. Ако се вратимо на разматрање две основне компоненте реалполитике, закључак је јасан: брзина нашег пропадања, претичући брзину пропадања наших непријатеља, реалполитику у Србији учинила је немогућом. Наша реалполитика остала је ослоњена на очекивање непредвиђених догађаја, на чудо дакле, а чудо је чудо, а не елеменат реалполитике.
5.
Радикални заговорници европских интеграција у Србији, не случајно, они су који су осујетили отпор који је она пружала својом националном политиком. Као аргумент против суверениста, они су у првом реду наводили наводну жељу еврскептика да окретањем леђа ЕУ изолују Србију од света. Шта се међутим десило?
Разбуктавњем кризе у Европи на њеној сцени појавиле су се нове снаге, леве или десне, али одреда суверенистичке: Сириза у Грчкој, Бепе Грило у Италији, Подемос у Шпанији, ојачана Марин ле Пен у Француској, Фериџ у Великој Британији, пробуђени Орбан у Мађарској, Слободарска партија у Аустрији, неколико групација у Немачкој, један сасвим нови Путин у свом трећем мандату у Русији… Док су у Европи контраелите устајале наспрам надутих и празних олош-елита, док су се на сцени појављивали суверенисти, прошле године из српског парламента испала је последња суверенистичка странка. Шта нам то говори?
Одустајући од отпора, а то ће рећи одустајући од себе, Србија је, са својом заробљеном јавности, земља у којој се није примио ниједан од актуелних европских политичких трендова. У време Милошевића и санкција, у којима је земља била чврсто изолована од света, тога није било. Ондашњи либерали бар су знали толико да треба да читају Попера, а паре траже од Сороса; данашњи суверенисти – ДСС и Двери – не знају ни толико да, с правом критикујући власт, не могу у исто време да бране омбудсмана Сашу Јанковића, љубимца прозападних медија и страних амбасада, само зато што има спор са Вучићем и војском. Док француски суверенисти знају да ће Марин ле Пен радије одћутати Оланду него да дође у ризик да брани Бернар-Анрија Левија, који оптужује председника да није довољно тврд према Русима, дотле српски страхују хоће ли Двери и ДСС подржати и Наташу Кандић, која, видим, такође има неки спор са власти и војском.
Наравно, то је само зла последица, а не кривица Двери и ДСС што је европска Србија много изолованија и усамљенија земља од оне Србије која је ратовала са целим светом. Србија никад у модерном добу није била толико изван светских догађаја нити у таквом геополитичком раскораку.
6.
Релполитика тако у Србији није данас могућа, она је овде само изговор, и то блед. А тамо где није могућа реалполитика није могућа ни политика, тамо је могућа само власт. Речју, политика је могућа као вера у секуларним друштвима, па код куће можеш да волиш Путина до миле воље, а кад дођеш на посао, у владу дакле, тамо волиш Ангелу Меркел.
И то је Вучићев велики грех. Кад је тако темељно почистио сцену, он је, ако већ није могао да води политику из власти, пропустио прилику да са страна сам формира политику, и то не једну већ више њих, или бар да отвори врата том процесу. Јер само тако, само са политиком коју није удавила власт, Србија може да се извуче из мрака изолације, кад је, док преговара са Бриселом о чланству у ЕУ, од Европе даље него под Синан-пашом.
А, ако реалполитика није могућа и ако је могућа само власт, Боже, да ли ико овде има свест колико је то опасно, осећа ли ико на коликом бурету барута сви седимо. И да ћемо у тој експлозији сви бити једнаки – од Вучића до последњег просјака са Зеленог Венца.
