Pročitaj mi članak
(standard.rs)
Веома сам захвалан господину Драгољубу Ј. Кечкићу за две ствари. Прва је та што је својим драгоценим прилогом једну расправу која је на „Новом Стандарду“ почела веома емотивно – а то ће рећи јалово – вратио у простор аргумената. Захваљујући Кечкићу, опет смо на своме, и већина читалаца и ја, тако да верујем како смо у тему шта после Дачићевог бриселског парафа посејали једну расправу која би могла дати и плода. Друга моја захвалност Кечкићу је у томе што је испод свог текста омогућио препознавање и сусрет некадашњих ђака Математичке гимназије, уверавајући ме да је бити на „овој“ страни политичког спектра ствар интелигенције, наравно, уз неопходно зрно личног поштења.
Али математичка логика живи у људској интелигенцији, а политичка у људским слабостима. Јер која би то математичка логика могла да објасни, на пример, како је то Ивица Дачић, пошто је преварио своје бираче у Тадићевој влади, покупио два пута више гласова; како је Коштуницу – чија се свака дијагноза из маја 2008. у мају 2012. показала исправном – на председничким изборима оставио иза себе са двоструко мањим бројем гласова. (Математичка интелигенција би рекла да су избори покрадени, и ја се с тим слажем, али не и да су толико покрадени.) Математичка логика је немоћна пред чињеницом да Дачић у уторак бахато запрети очајним Србима са Севера („Укинемо плате и радна места, и нема паралелних институција“) и исте вечери не остане без иједног гласа. Уместо тога, познајем Србе, и нема их мало, којима баш та реченица, коју може да изговори само човек без зрна душе, говори да имају јаког премијера, који уме да лупи шаком о сто, који кваса чак и кад каже онако у свом стилу: „Шта је, бре, Срби који устав, нема устав“.
ОКУПАЦИЈА И ЕТИКА УВЕРЕЊА
Па ипак, противљење Кечкића мојим ставовима не држим ни начелним ни производом различитих погледа на свет, већ дијалогом људи који слично мисле и међусобно се коригују. Отуда немам потребу за полемиком колико Кечкићев текст доживљавам као повод да у једном опширнијем тексту укажем на неке важне аспекте „постпарафске“ Србије као тренутка истине и једне нове политичке стварности. Да укажем на бројне слабости власти, које је отворио тај параф, али ништа мање и на слабости на политичком полу данашњих противника Бриселског споразума. Те слабости на „патриотској“ страни, поред објективних околности, потичу од једне врсте редукционизма, која закривљује слику политичких процеса, сагледавајући их искључиво кроз поступке и политичку природу њихових актера, уместо да се објасни унутрашња логика тих процеса.
Наравно, та логика много је сложенија, и ми унутар ње можемо себи само дати одушка ако кажемо да је Вучић издајник, да је Дачић издајник а да је Николић за промену издајник. Само што тиме процесе, нажалост, не само да не дотичемо него се сами добровољно искључујемо из њих. Кечкић и ја ћемо се, претпостављам, лако сложити да се Србија данас налази у стању једне постмодерне окупације. Етика уверења – из које наступа Кечкић – наводи нас да дефинишемо окупатора, његове домаће намеснике (издајнике), и да се према њима понашамо у складу са том дефиницијом.Шта то значи?
Доследност етике уверења налаже нам да идемо у шуму, пуцамо и ослобађамо земљу. Ако не то, налаже нам бар грађанску непослушност. Али ми то не радимо. Уместо тога, учествујемо у политичком животу, плаћамо порезе ако имамо чим, излазимо на изборе, гласамо и доводимо на власт ову или ону „издајничку“ странку. Неке странке које не сматрамо окупационим, попут ДСС, тој „издајничкој“ власти дају легитимитет учествујући у парламенту. Неке које се радикално противе „окупацији“, попут Двери и СРС, легитимишу ту власт излазећи на изборе у стању окупације.
Наравно, иако би нас етика уверења водила у том правцу, не пада ми напамет да ДСС, СРС и Двери због тога сматрам издајницима, још мање да целу ту ситуацију релативизујем и амнестирам власт за њене потезе. Само желим да укажем на то где би нас све могла одвести етика уверења, и наша углавном морално мотивисана потреба да ствари третирамо у чистим категоријама – манихејски се опредељујући између издаје и јунаштва, храбрости и кукавичлука, лоповлука и поштења. (Наравно, овај закључак не сме се разумети као позив на релативизацију, у коме би чињеница да немамо чистих категорија довела до закључка да не постоје ни издаја, ни кукавичлук, ни непоштење.)
Е сад, то што ја ову тројку (још увек) не зовем издајницима пре свега је моје право и оно је неприкосновено све док дозвољавам право Кечкићу и осталим ауторима на „Новом Стандарду“ да их тако оцене. И држим да о том праву не вреди расправљати. Расправљаћемо, међутим, о мојим аргументима, зашто сам, дајући себи то право, разочарао Кечкића и део читалаца. Ти аргументи, вреди рећи на почетку, не полазе из етике уверења, већ из етике одговорности. Дакле, ако смо одустали да се против окупације боримо оружјем у шуми и грађанском непослушности, ако смо пристали да на свој начин легитимишемо ту окупацију, шта нам је чинити?
КРАТКИ РОК ВС. СРЕДЊИ РОК
Пре свега сагледати међународне прилике и дефинисати шансе Србије у њима. Моју констатацију да је у финалу косовске приче Запад за последњих четврт века више него икад на Балкану наступао у две колоне (Немачка и САД) Кечкић обара тврдећи да је дисбаланс снаге између та два центра такав да Немачкој припада само улога америчког сателита. На тај начин промашио је и фактографију и поенту. Прво, тачно је да су САД још увек супериорније. Али та разлика је у опадању до те мере да су САД супериорне само на оним деловима (реч је о нашим теренима) где су у први план фокусирани безбедносни проблеми, док је Немачка јача тамо где пресуђује економија. И то су факти – довољно је видети колико Немачка доминира у стабилној Хрватској, а колико су САД јаче у нестабилној Босни и Херцеговини.
Да не говоримо о њиховом великом судару на црногорским председничким изборима, где је амерички кандидат победио, али по цену да је Мило Ђукановић постао ослабљен лидер, који ће своју будућност морати да плати великим компромисима. На исти такав начин ће стабилизација Косова, колико год она по Србе била рђава, тамо инсталирати Немачку, док ће „проблематично“ Косово за свог управитеља и даље тражити Америку.
Наравно,Србији ниједна од те две силе није пријатељска, али пуно Немачко инсталирање на Косову и у Србији не оставља нам никакве шансе. Америчко нам их оставља, колико год минималне, и то не зато што то хоће из Вашигтона, већ зато што се наставља једна бескрајна игра, у којој Бриселски споразум, колико год катастрофалан, није и крај косовске партије. (То, наравно значи само то што је написано, а не како би Србија требала да тражи своју будућност у плановима САД.)
Поента је, међутим, сасвим друга. Историја нас учи да је Србија имала шансе кад год су се на овом простору германски и британски (од 1918. англоамерички) фактор разилазили (као 1914) и да их није имала кад год су били сасвим јединствени (1989). Ја, наравно, не тврдим да је међу њима наступио дефинитиван разлаз, али да је тај процес отпочео и да ће клатно тешко бити враћено уназад, то је чињеница.
Друга битна ставка јесте очигледна слабост западних сила, која се данас итекако показује у Сирији, па и у осталим земљама афричког севера и Централне Азије, које је било лако дестабилизовати, али их није лако умирити до оне тачке када би над тим друштвима била успостављена потпуна контрола и када би њихова политичка и економска експлоатација могла да постане потпуна.
Наравно, могло би се о томе још дуго расправљати, али је важно нешто друго. И САД и Немачка веома журе да Србију доведу у стање из кога јој неће бити лако да се врати и игра са Косовом и датумом су део намере да процес постане иреверзибилан. Та журба може се оправдати њиховим слабљењем – лакше ће то да ураде данас него сутра – на исти онај начин како је слабљење Аустро-Угарске ову централноевропску империју 1914. пожурило у Велики рат.
Не искључујем да би се као свест о том слабљењу могао тумачити последњи уступак који је Србија добила у финалу Бриселских преговора. Иако је тај уступак био козметички, из позиције пре свега САД он јесте куриозитет, јер САД себе све време виде као силу победницу над Србијом у Косовском рату из 1999. и већ по томе су се све време понашале тако да се Србија морала оставити без икаквих уступака. Тај уступак, међутим, могао би се, са једне стране, тумачити, као израз слабости, а са друге, као потреба да се ствари реше што пре, што, на крају, дође на исто. Наравно, чланови српског бриселског тима су тај уступак представили као велику победу свог преговарачког умећа иако је већина њих била спремна да потпише и недељу дана раније, кад тих уступака још није било.
То не одговара истини, и може се рећи да је последња њихова грешка у од почетка рђаво вођеним преговорима направљена управо кад су пристали на те уступке, када макар тактички нису тражили још. Речју, они су пали оног тренутка кад су им САД и Немачка сопствену журбу трансферисали као њихову, тако да је Дачић сасвим без основа почео да говори и понаша се као да се жури Србији иако се журило свима другима, осим њој.
РУСКА АПОРИЈА
Добар део мотива за ту журбу био је садржан у више него јасној најави Русије да ће појачати присуство на овом делу Балкана. И ту смо на другом важном историјском услову за подизање и обнову Србије. Ако смо рекли да је одувек први услов да се Србија избори за своје интересе био садржан у неподударности позиција германског и англоамеричког фактора, присуство Русије је други услов, који ту слику заправо комплетира.
Али код нас се, нажалост, улога Русије углавном не разуме. Док једни подлежу већ традиционалној антируској пропаганди, која казује како нам Русија није никад помогла, други су разочарани због уверења да Русија овде нема с ким да ради (као да велике силе своје геостратешке интересе постављају ад хоминем, као што ми волимо да тумачимо политику). Трећи су опет бесни на Русију јер овде не ради са добрим, већ са рђавим Србима.
У једну од тих грешака пада и Кечкић, који не може да разуме како то да је Москва разочарана понашањем Београда, а да наставља са интензивирањем контаката са „издајничким“ српским вођством. Схватајући да пред собом има контрадикцију, Кечкић, као Александар, пресеца Гордијев чвор, тврдећи да вести о интензивирању веза нису истините.
Срећом или нажалост – ја мислим ово прво – велике силе не функционишу на принципу персоналног очарења и разочарења, тако да ће се контакти интензивирати: за кретко време Вучић ће ићи код Шојгуа и овај у Београд, где ће се разговарати о војној сарадњи. Николић ће колико у мају потписати споразум о стратешкој сарадњи две земље, који ће – ако је то још увек онај папир о коме је преговарала Тадићева администрација – у највећем делу војни споразум.
Значи ли то да тврдим како Москва има пуно поверење у српску власт? Не, не верују им ни реч. А зашто онда раде с њима? Зато што је време.
Време је да се постави цев Јужног тока, за коју неки међу нама разочарано тврде тврде да је то једини руски интерес на овом делу Балкана. Проблем је што Јужни ток сам по себи не може бити једини интерес: реч је пре свега о безбедносном пројекту, који, иако прелази преко неких НАТО земаља, Србију убудуће дисквалификује из те војне приче. Реч је затим о пројекту који Србији решава, рецимо, питање Војводине. Реч је, на крају, о пројекту који Србију, заједно са НИС, успоставља као најважнију енергетску силу на овом делу Балкана, земљу у којој ће се потом подразумевати руско економско, безбедносно и медијско присуство. Ето колико износи то „само“.
Е сад, познајем много оних који кажу како ће ова тројица да преваре Русе и да им никад неће дозволити да своју цев провуку кроз Србију. Могуће је и то, али сва тројица су се обавезали – двојица пред Путином, кога ће из истог разлога обићи и трећи – и сва тројица знају шта значи изневеравање те речи, тако да само могу да нагађају ко ће, ако ураде такву лудост, догодине у ово доба седети са Путином у Москви и коме ће он рећи: поздравите ми Тому, Ацу и Ивицу, жао ми је што их више нећу видети. Другим речима, могуће је да Јужног тока неће бити, а да ће бити српског уласка у НАТО, али тај геополитички биланс, раван приступању Тројном пакту, изазвао би такве немире да би се све тресло.
Наравно, то што Србија на средњи рок има боље геополитичке шансе него икад од 1989. године, не сме да буде разлог за неутемељени оптимизам. Проблем је што су наше шансе на кратак рок веома лоше, што их је бриселски параф учинио још горим и што постоји реална опасност да наше друштво неће успети да на ногама дочека отварање бољих карата. Кад Кечкић каже да овако мале државе као Србија у оваквим моментима не могу да играју мултивекторску геополитчку игру, то је тачно. Али то што делује да ови наши играју управо тако јесте само криви утисак. Они се једноставно понашају као лутке са писком – ко их довољно јако притисне, они за њега писну. Нема ту много стратешког размишљања, већ само условног рефлекса и настојања да се преживи. Ради се, међутим, о томе да је тај простор условног рефлекса готово сасвим исцрпен, јер не може и НАТО и Јужни ток, не може ЕУ и слободно друштво.
С тим у вези је и најава ланца народних побуна у јужној Европи, Италији, Грчкој и Шпанији пре свих, који неће проћи без одјека ни на европском Истоку, па ни у Србији.
ИЗДАЈА И НИЈАНСЕ
Сада је, наравно, питање како ћемо све то применити на ситуацију код куће. Кечкић каже: „Потписивање и усвајање Бриселског споразума јесте чин велеиздаје, јер нарушава територијалну целовитост земље и представља прилично грубу повреду устава. Невоља је што је акт велеиздаје кажњив и не подлеже застаревању, па отуда два од три владајућа тријумвира (јер, ето, лукави Тома нигде није ставио потпис) морају или да доживотно остану на власти или да под хитно купе хацијенду у некој забити Парагваја.“ Одлично, само ко ће да их ухапси? Вучић? Колико знам сад он хапси. Тадић кад га вратимо на власт? Коштуница кад победи на улици, како сугерише Кечкић? Сам Кечкић? Или ја? Или нека будућа патриотска власт које данас нема на видику? Све је то у реду, само мени се чини да Србија нема толико времена. А то ће рећи, ако Владимир Путин у овом моменту нема тај луксуз да ову тројицу грешних људи прецрта, откуд тај луксуз мени и Кечкићу?
Проблем је, међутим, што Србија у овом моменту буквално луди од понижења и што нико од нас не зна хоће ли се у том лудилу пре обрачунати са својим непријатељима или сама са собом. Истовремено, видим да је један мали убитачни грађански рат у Србији најбоље средство њених непријатеља да се српске шансе, које стоје на средњи рок, елиминишу на кратки рок.
Када виде данашњу власт, Кечкић и његови истомишљеници виде тројицу издајника, које треба хитно ухапсити, само што нема идеју ни ко ће то да уради ни када. Ја, међутим, видим нешто друго, а нека читалац просуди шта је то. Видим Тому Николића, човека који воли да буде председник Србије, који ће за Србију све да уради, али под условом да га то ништа не кошта и не уведе у зону било каквог ризика.
(Видим такође и једну монтипајтоновску међународну политику, која се на највеће пријатељство заклела и Грцима и Македонцима, и Бриселу и Минску, и Азерима и Јерменима, и Израелцима и Палестинцима…) Видим Дачића, који се с почетка мандата надао да би могао нешто да уради са Русима, али је, када га је Вучић притиснуо са могућим хапшењима, решио да одигра до краја. Препустио је своју судбину у руке странцима са Запада, спреман да за њих уради све што му траже и мало преко тога, само да то буде више него што даје Вучић. Такав Дачић је био спреман да потпише у Бриселу било шта – да су му дали папир на коме пише да ће стрељати ђаке у Крагујевцу, он би стрељао ђаке у Крагујевцу. Имамо на крају Вучића, који је, за разлику од претходне двојице кетмана, типичан неофит.
Николић дакле жели да проведе мандат у миру, у најбољем случају да после годину до две, када ова двојица раскрчме све што су могли и када не нахране ниједног Србина, евентуално каже како он то није баш тако замишљао, замоли већ улупаног Вучића да му врати странку а Дачића да му врати владу. Елем, Тома верује да је рано за њега. Можда је и у праву, али од тога за Србију користи данас нема. Дачић, као и Милошевић после Дејтона, сав свој кредибилитет црпе од странаца, тврдо их уверавајући како им само он може имплементирати споразум на Северу и дати више него сви остали. Као такав, он добија нападе на сваки помен народа, било да је реч о референдуму или о изборима. Исто тако, он је престао да говори о уставном закону, којим би пратио Бриселски споразум и којим би био успостављем макар некакав баланс српског интереса, а почео да прича о промени устава, о чему се сања у западним метрополама.
ВУЧИЋ И ЛЕГИТИМИТЕТ
Неофит Вучић је међу њима тројицом најкомплекснија фигура. Али не због тога што је већи или мањи издајник или патриота од претходне двојице, већ зато што има намеру да Србију уведе у десетогодишњу „Вучићеву епоху“. За разлику од Дачића, Вучићу је отуда потребан легитимитет народа. Зато он хапси, зато се више од осталих бори за рејтинг, зато гради неку врсту култа, зато покушава да доведе руске „мигове“ у Србију, наравно, настојећи да се не замери западњацима и да код њих отвори што већи маневарски простор.
Вучићу је, на крају, народни легитимитет утолико потребнији што је довољно интелигентан да зна како од странаца после Споразума неће добити ништа од оног што му је требало – ни датум за ЕУ, ни инвестиције, ни изборе на којима би се успоставио као први човек Србије. Зато је, на крају, Вучић први поменуо референдум о Споразуму јер он хоће да проводи споразум, али хоће и народни легитимитет за то.
