(Нови стандард)

Денунцирањем грађана Србије као дела друштва најмање саображеног свету строгих правила европских интеграција, Невена Петрушић свакако није у своје име пред политичку класу ставила последњи велики задатак.

Јер није довољно то што су се на страни тих правила готово неподељено нашле српске елите, као сталеж руле макера, који је пристајање на сваки западни интерес – не само политички и не само онај који застаје на прагу разарања и српског идентитета и државности – инсталирале као једини прихватљив облик друштвеног понашања. Није довољно ни то што се на тој страни одскоро нашла и цела политичка класа, схватајући да је само такав облик понашања квалификује у борби за власт и за било какву поделу политичког плена, где је плен, разуме се, све – од привилегија власти до кисеоника неопходног за пуки опстанак. Ништа, дакле – поручује и њима и нама Петрушићева – не може бити довољно све док су грађани Србије „у великој мери хомофобични, верски нетолерантни, ксенофобични и показују дозу антисемитизма“. Отуда је последња теза о Фојербаху савременог српског секуларног свештенства да се свет не може тумачити другачије од оног како га тумачи повереник за равноправност и да се, наравно, тај свет има променити у духу и слову тог тумачења.

На овом месту, да би се процеси указали у јасном светлу, потребно је уочити континуитете тог понашања. Иако се трагови уочавају и у ближој и у даљој прошлости српског друштва, у своју акутну фазу овај процес улази тек средином 2008. године. Тада у Србији долази до коначног сламања отпора заговорника националне државе и самим тим суштинског политичког заокрета, по свему радикалнијег од оног који је наступио октобра 2000. године, тако да ће нам тај заокрет српску „плишану револуцију“ осветлити тек као прелазни период. Наиме, пре пет година Косово и Метохија је, вођено чврстом руком западних сила, прогласило независност. Српско друштво је избегло радикализацију на том питању, а онда су са Запада обезбеђене изборна победа Бориса Тадића и измештање Ивице Дачића у табор заговорника пузећег признања Косова. Та политичка опција 2008. године први пут је добила већину у парламенту, додуше тек након постизборног инжењеринга у коме се истакао амерички амбасадор Камерон Мантер, и Тадићева влада могла је да, ничим ометана, започне са радикалним слабљењем српских позиција на Косову.

Тадићева победа до краја је довела још 90-тих година започет тренд западног овладавања српским јавним простором. Технички гледано, у времену 2008-2012. године преко државног буџета, који је у криминалној пљачки опустошен као никад пре тога, и Тадићевих медијских тајкуна (Ђилас, Шапер, Крстић) нису само до краја ућуткани информативни медији. Ућуткан је и цео јавни простор, укључујући и културу у најширем смислу те речи. У економској кризи медији који су државни и национални интерес Србије претпостављали страном (укључујући немирење са независношћу Косова) – дискредитовани као антиевропски и антицивилизацијски – нису се могли надати ни подршци државе ни медијских тајкуна. Нису се могли надати ничему осим пристајању на правила или нестанку са сцене.

ТРИ ТАЧКЕ КОНТИНУИТЕТА За то исто то време брутално су, уз помоћ Тадићеве власти, урушаване све виталне полуге друштва, све до здравства и образовања. Урушавана је и Српска православна црква као један од најмоћнијих носилаца и медија косовског завета у јавном простору. На крају Тадићеве владавине – а то је најбоље показала кампања за изборе у мају 2012. године – једва да је ван дубоке маргине у јавном простору остао иједан глас који би поводом Косова исказао другачије мишљење од оног какво су исповедале власт и олош-елита, као искључиви господари јавног простора и културе. Свако инсистирање на Косову носило је са собом стигму друштвено непожељног понашања, не само у политичком већ и у културном смислу. Зато није било случајно да је један од парадигматичних артефаката тог времена – филм Шишање Стевана Филиповића – вероватно први после Битке на Неретви (1969) за који су приређиване организоване посете пројекцијама, одбрану Косова симболички изједначио са нацизмом. У сваком случају, јединство власти и олош-елите, симфонија најгорег од политике и културе, били су потпуни, остварујући се у веома екстремном виду антидржавне политике апсолутно потчињавајући Србију немилосрдној вољи западних сила.

Услов за долазак нове владе – сада је сасвим јасно – подразумевао је њен пристанак на наставак одрицања од Косова, остајање Србије на путу ка Европској унији и пристанак на деловање у оквиру постојеће медијске и културне парадигме. Бруталне медијске кампање против министра културе Братслава Петковића и његовог државног секретара Драгана Коларевића, који су с почетка мандата покушали да мењају ту парадигму, као и против министра пољопривреде Горана Кнежевића, који је у пар наврата на почетку мандата у питање довео ССП, који разара пољопривреду, српске медије враћају у класични поредак контролора власти. Али, док су у класичном демократском поретку медији „пси чувари“ јавног интереса, у српској верзији они лају за интересе западних земаља, пре свега интереса за независно Косово и за задржавање Србије на геополитичкој парадигми Европске Уније, чија одбрана је била утолико грчевитија што се као алтернатива тој парадигми јавља чвршћа сарадња са Русијом. То је разлог зашто медији и олош-елите еуфорично подржавају косовску и прозападну политику српске власти и зашто се обруше на њу сваки пут када она макар само симболички, искаче из те парадигме.

Ако се те чињенице апсолутизују, тада се долази до закључка да власт Николића, Вучића и Дачића и није имала никаквих шанси. Та врста разумевања је, међутим, ни мало не правда за прихватање Бриселског споразума и чување политичке парадигме њихових претходника, утолико пре што је тај споразум преко ноћи отворио све опасне ране на телу уморног српског друштва, дајући нову динамику свим дводеценијским рђавим трендовима у њему и успостављајући их као галопирајуће. Док се маргинализовани део српске елите пита да ли је Србија тиме стала на пут без повратка, њени антиподи из „Друге Србије“ своје одушевљење потезима нове владе манифестују истом том тезом, којој, наравно, дају сасвим супротно вредносно значење. Чињеницу да партије некадашњих сарадника Слободана Милошевића одрицање од Косова проводе динамичније од владе њихових политичких истомишљеника они виде као коначан крај српског национализма, садашње време описујући еуфоричним изразима као што су „постнационализам“ и „нова епоха“.

НАЈВАЖНИЈИ ЗАДАТАК Да би „нова епоха“ то заиста и постала, неопходно је окончати скоро завршени процес пацификације политичке класе, где је међу парламентарним снагама ван дозвољене парадигме остао једино Коштуница са својом странком. И потребно је, наравно, тај процес пренети на грађане. Позив на то финале политичког насиља, које би требало да означи завршетак пацификације Србије, једнако својим годишњим извештајем одашиље Петрушићева, као што га изражавају немачки парламентарци својим захтевом за промену свести код Срба. На истој тој линији су и олош-елите, које „постнационализмом“ и „новом епохом“ називају период у коме би се политички менталитет грађана Србије саобразио менталитету олош-елита и политичке класе.

И управо то је најважнији задатак који западне силе, директно и посредством олош-елита, испостављају не само пред носиоце власти већ пред целу политичку сцену. Потенцијал овакве „постнационлистичке“ власти јесте у томе да само она може да окупи доскоро супротстављене корпусе грађана, где су сад на истом полу они који Косово држе за националистичку фантазију и они спремни да за Косовом пусте сузу, али уверени да је оно одавно изгубљено и да борба за њега, осим нових ризика Србији не доноси ништа.

Док се на патриотском полу отвара расправа о предностима и манама политичког окупљања за одбрану Косова и идеје Србије као националне државе, занемарује се да се на широком луку једно окупљање у Србији већ догађа. Реч је о окупљању на чијим амплитудама су, са једне стране, политички заточници „Друге Србије“, а, са друге, патриотски опредељени грађани, који на бази свог историјског умора, данашње Косово виде као жртву за економски опоравак земље и заустављање њене потпуне дезинтеграције.

То окупљање данас је највидљивије у расту рејтинга и структури подршке СНС. Наиме, чак и ако се разгрну претеривања, нема никакве сумње да је СНС данас најпопуларнија странка, и да је та популарност успела да сруши дуализам политичке сцене, где је ДС много удаљенија од борбе са СНС за прво место него од изгледа да заврши на трећем. Истовремено, СНС је постала странка чија циљна група су дословно сви социјални слојеви и готово све политичке опције. У новијој политичкој историји то се догађало само Милошевићу, и на кратко време Коштуници и Тадићу, и то када су очекивања грађана од њих била највећа. Таква позиција, по дефиницији, не може се одржавати дуго, тако да Вучић и напредњаци већ улазе у трку са временом.

Вучић је био веома успешан у подизању народних очекивања, што ће обликовати његово даље политичко понашање и развој прилика у Србији. Наиме, прво његово подизање очекивања повезано је са масовнијим хапшењима због криминала и корупције. Чак и Вучићева успешна акција маргинализовања и разбијања ДС, за коју се у првом реду везује државно, национално и економско пропадање Србије за последњих 13 година, много је више у служби даљег подизања очекивања код грађана него што им је пружена сатисфакција да су неки људи који су им криви у затвору а њихова странка далеко од власти. У том склопу чак и одустајање од Косова није био моменат који је Вучића угрозио иако је већина грађана, у првом реду његових бирача, то примила веома тешко. Уместо тога, Косово је доживљено као жртва, а жртве у систему социјалних знакова, по дефиницији, чине то исто – подижу очекивања. Та очекивања грађана од Вучића преточена су у економску сферу и, нешто мање, државну и националну, а то ће рећи две ствари. Прво, успех власти биће мерен квалитетом социјалног опстанка грађана. И, друго, заустављање економског слома грађани не очекују ни од Николића, ни од Дачића, још мање од Динкића, који у својим рукама држи ресоре економије и финансија. Бољи живот се отуда очекује од Вучића и ни од кога другог.

ЕКОНОМСКА „ИЗДАЈА“ Какве су дакле Вучићеве шансе на том пољу на коме ће се на крају оценити све – и корист од хапшења, и добит од урушавања ДС, и смисао жртвовања Косова? Више него мале. Јер, ако је тачно да у Србији сваког дана без посла остаје више од петсто запослених, то значи да би сваког дана било неопходно отворити најмање пет компанија са сто запоследних радника, где се на данашњем нивоу прозводних технологија компанија са сто запослених може сматрати веома озбиљном инвестицијом.

Један други рђав показатељ, међутим, много је озбиљнији. Наиме, српска власт, суочена са тешким проблемима у буџету, на захтев ММФ отворила је полемику о замрзавању плата и пензија. Та шок терапија, која ће погодити више од половине становништва, могла би да има смисла уколико би била праћена другим мерама о којима нико не говори. На пример, подизањем привреде, где је стављање под контролу банкарског сектора или барем њихове кредитне политике услов без кога се у привреди не може урадити ништа. Наравно, та неопходна мера не би била по вољи ММФ и западних банкстера, где жртвовање стандарда становништва није само тешка одлука него је бесмислена јер та уштеда неће створити замајац на другој страни. Тако шок-терапија више није привремена, већ стална мера, таман као у Доктрини шока Наоми Клајн. А то опет значи да ће влада морати да настави са даљим задуживањем под све неповољнијим условима и са продајом државних компанија. При томе, нема више ни тако великих продаја које макар на средњи рок могу да реше кризу буџета. На пример, велики Телеком, доскоро најуспешнија државна компанија, својом продајом не може сасвим да закрпи ни једногодишњу рупу у буџету.

Ако дакле, проблем владе (и наш) не могу да затворе ни замрзавање плата и пензија, ни стране инвестиције, ни даље посудбе, ни продаја породичне сребрнине – све омиљене мере ММФ – шта то значи? Значи да се влада суштински налази пред следећом понудом: она може финансијски да некако изгура још три године мандата (задуживање, продаја), али само по цену даљег урушавања државе. Речју, расположива прилика за економско преживљавање ове владе јесте само у томе ако у тој области буде, као и претходна, радила суштински против интереса сопствене државе и грађана. С тим што су претходници имали много лагоднију позицију, овај пут привреда је још урушенија, новца све мање, безнађа све више. При томе, по дефиницији, не постоји та Вучићева борба против криминала у ситуацији где се наставља урушавање економије и шири друштвено безнађе која ће моћи да спречи његове људе да краду као да им је задње јер урушавање код функционера по дефиницији ствара расположење за то и ни за шта више.

А то значи да Дачић и Вучић после предаје Косова неће имати у економији ни „нови почетак“, како најављује први, нити ће моћи да се озбиљно посвете животним питањима, како би желео други. Наравно, уколико не реше да се побуне против задатих правила вођења економије, барем колико је то учинио Виктор Орбан. А сад, колике су шансе да им се у економији супротстави неко ко се није супротставио пред комадањем територије и руше%D

Ознаке: Бриселски споразум, Жељко Цвијановић, капитулација