(Нови стандард)

Косово се са Копаоника ове сезоне не види. Али види се реиндустријализација, она је ин! Како су се само ње лепо сетили српски поседници економске езотерије, пара и политичке моћи, сви заједно.

И, наравно, пратећи новинари, задивљени колико се моћи, богатства, мудрости и среће окупило на Копаонику, спремних да лењој и упуваној Србији – која кука због неплаћених рачуна и преплаћеног Датума – са Чаробног брега пошаљу понеки одсјај свог златног праха, који сведочи да таворење није само српска судбина већ избор бар пет милиона бедника који боље нити сањају нити заслужују.

Румена од успеха и планинског ваздуха, вејавицом растерећена од погледа на Косово, пуна поверења у разум и судбину да га тамо неће више видети кад се облаци разиђу, политичко-финансијска елита стварала је нову платформу економске политике, у чијем центру је обнова индустрије. За то време, бар сваки пети у првим редовима елитног форума имао је у просеку на души по једну српску фабрику која не ради, сваки други серкл на коктелу после сесије по један српски град који данас не живи, а сви скупа бар милион отпуштених радника, који данас не бране ни Косово, ни Србију, ни своје породице.

За реиндустријализацију је био и економски убица Аца Влаховић – аутор протокола економских мудраца познатијег као приватизациони закон из 2001, који је уништио више српске привреде него Луфтwаффе и Аир Форце заједно – с тим да се мајци прво реформише јавно сектор, што ће рећи још мало отпуштања, па тек онда да видимо шта Аца & цо од индустрије нису уништили. За реиндустријализацију је и Млађа Динкић, који је на Коп донео благовест да се држава задужује лакше него икад – назвао је то поверењем у нову владу инвеститора на међународном тржишту – исти онај економски убица Динкић, који је на истом том Чаробном брегу 2009, с почетка кризе, обећао да у Србији неће бити рецесије.

Елем, овај цреме де ла цреме проблема српске привреде нема проблем да се још једном представи као део њиховог решења: од 2000. до данас сваки од њих је у просеку богатији за онолико колико је Србија очерупанија и беднија. И, наравно, на Чаробном брегу није било никог ко би могао да наруши нову етапу српске привредне идиле, никог од шачице економиста који су пре деценију и кусур упозоравали где Србију води ова екипа економских убица. Нема их: као што нису били у праву онда, тако нису ни сада, и готово.

ОДАКЛЕ СЕ КОСОВО НЕ ВИДИ

Отуда ваљда није било никог на Копу ко је могао да постави питање страних банака; никог ко би одговорио за колико је Србија опљачкана од 2000. године; никог да пита како је опустошен српски буџет у годинама највеће економске кризе; никог ко би отворио тему о економском моделу који нам намећу наши страни пријатељи; ниједног профе да одговори како је могуће индустријализовати колонијалне привреде; ниједног вуковца да их пита како се организује озбиљна производња у полуокупираним земљама. И, наравно, није било никог на Чаробном брегу кога би могло да интересује како то да, одричући се Косова, нисмо стекли више привреде, бар то је српској економској, а и осталим елитама одувек било толико јасно да о томе више и не говоре, једнако колико се Косово одозго не види.

Уместо тога, показали су традиционалну српску гостољубивост, па су аплаудирали као морони у циркусу америчком амбасадору Кирбију, док им је овај, маниром затворског психијатра, објашњавао да је проблем Србије што се у свету не представља довољно добром, па се има ребрендовати. Може јој се сад, кад је пустила Косово низ воду, освежена као стара девојка која своју рђаву прошлост оставља за собом, чинећи све да тај провод на Чаробном брегу понесе нешто од слатког узбуђења са дочека Нове 1959. код Фулгенсија Батисте.

Српски економисити, наравно, само су дијагноза данашње Србије. Јер, ако ту ствари нису егзактне, ако Срби не знају колико су данас сиромашнији и безнаднији него онда, ако се не сећају шта су у фрижидеру имали онда, а шта данас, ако су Влаховић и Динкић још увек стубови друштва и свет који може да му пробуди наду, зашто би онда било тешко уверити их у било шта, па и у то да ће њихови кућни буџети процветати чим с врата скину Косово, и да ће сви њихови неплаћени рачуни бити ликвидирани чим око врата окаче онај сјајни Датум.

Србија је Косово (највећи његов део) у рату 1999. изгубила као територију. Када га је Тадић детронизовао 2010, изручујући га у Генералној скупштини УН Бриселу, Србија га је изгубила као највишу националну и државну политичку вредност, нешто што, ако се не брани, не брани се ништа. Данас, док нас Николић, Вучић и Дачић убеђују да на Косову не бране државу само зато да би тамо могли да бране Србе, Србија губи Косово и као државну тапију.

Милошевић је Косово можда могао да брани боље, али не и више него што га је бранио. Ђинђић и Коштуница исто тако. Тадић није могао горе, али је могао више. Николић, Вучић и Дачић нити су могли горе нити су могли мање.

Остало им је још само неколико дана. Чиме ће ова Тројка, ако не одлучи другачије, Србима заменити Косово? Рендустријализацијом? Ко је видео Влаховића и Динкића, тај зна да тога неће бити. Хлебом? А зашто га онда имају све мање што мање имају Косова? Чиме ће га Србима заменити Ђилас, док поштује фер-плеј и придружује се капитулацији да девојци не квари срећу на Косову дајући реч да ће влади помоћи да избаци државу са Севера? Економским убицом Божом Ђелићем? Чиме ће га заменити Коштуница када га буду питали да ли је урадио све колико је било до њега? Шта ће Србима уместо Косова понудити патријарх? Царство небеско, које се задобија земном кукавношћу? Шта ћемо понудити ми који смо веровали да се има зашто борити, а нисмо се скупили да се боримо?

У НАРОДНИМ РУКАМА

Шта год ми са нижих степеника ове лествице мислили о онима са виших, одустајањем државе од Косова сви заједно остајемо на једној страни, попут оних фронтовских организација из једнопартијског система које су прихватиле заједничке вредности, заједничка правила борбе, па и заједничког противника, који ће се звати српски народ. Јер, кад Србија престане да брани Косово као део свог државног организма, ништа од Косова неће више остати у рукама елите, ни оне „европске“ ни оне „националне“. Косово ће остати само као идентитетска вредност, а то ће рећи као ексклузивно народна ствар, део оне целине, оног срца из кога ће једног дана бити враћено, и као део државе, и као први међу проблемима, и као територија.

Наравно, највећи данашњи кривци су људи са врха власти. Али замислимо само шта би се догодило кад би било који од наречене Тројке сутра ујутро пао на туширању, ударио се у главу, изашао пред свет и рекао: „Не дам!“ Сви бисмо кренули за њим? Постао би неприкосновени лидер? Вожд?

Будимо, поштени, растгнули бисмо га. Медији би му у крви нашли злочин до седмог колена уназад, и што не би нашли измислили би. Опозиција, њен највећи део, окренула би се странцима и завапила: „Зар вам нисмо рекли!“ Политички аналитичари би почели да обилазе телевизије, и нисам сигуран да не би узвикнули – издаја! Економисти би узбуђено повикали да више никаква реиндустријализација није могућа, а можда би неки по најдубљем снегу са Копаоника кренуо пешке пут Косова, и, ако га вукови не би појели, тамо би од Тачија затражио политички азил. Глумци би у знак протеста играли представе у мајицама на којима би писало: „Даћемо вам ми!“ Национална интелигенција би се спорила да ли се „не дам“ пише заједо или одвојено, и да није на овом полуделом припаднику тројке да не да, кад она, национална интелигенција, одавно не да.

Не само зато, али ниједан од ове тројице неће сутра пасти на главу у купатилу. Уместо тога, цела српска елита, и петоколашка и патриотска, биће на једној страни и у греху злог чињења и у греху нечињења. Биће уједињене јер ће наспрам и једне и друге стајати народ, исти онај који и једна и друга толико добро познају да тврдо верују како ћути зато што нема језик, нема мозак, и нема памћење.

И видећемо памти ли? Видећемо да ли је ове економске гуруе са Копа запамтио док су пустошили фабрике или их је запамтио док су обећавали да ће их поново подићи. Видећемо да ли је власти запамтио што га је предала за ништа? Видећемо да ли је елитама запамтио што су га лагале онако како се лажу само презрени, задовољно се смејуљећи кад је на лажи климао главом. А видећемо и ми који нисмо урадили ништа.

И тројки и нама осталима остало је још само неколико дана. Само неколико дана да не урадимо ништа. И тако ћемо и Косово и што је од Србије остало препустити у руке народа. А он има своје време, и даље ће ћутати и правити се да не разуме, можда ће још и гласати, али ће све време од тог тренутка знати да се судбина Србије више не може решити на изборима. И да је нећемо решити сви ми, који ћемо се, кад дође време, згрануто жалити како тај народ више не препознајемо.