Pročitaj mi članak
За четири месеца владавине Империја је Дачића и Вучића више потрошила него него Бориса за две године, а њега је баш трошила.
Да је кренуо свако на сваког и да овај сулуди рингишпил толико убрзава да ће осовина пући и све се откачити у три лепе ка небу, и да Србија догорева уз цику и лом, то више не налажу закони политике, већ закони физике.
Најпре су Вучић и Дачић – нови Миљеник Империје и Миљеник Рецидивист – међу собом заиграли ва банк за Врховог Миљеника Империје. У тој суманутој трци света за кога нема сутра, у спринту где се побеђује за прса ко ће Империји да понуди више, дотрчало се, много пре времена.
Дотрчало се чак до договора о размени дипломатских представника Београда и Приштине, еуфемистички названих „официри за везу“ иако за сада та ствар ни Империји није била оглаву. Наравно, питање је докле ће они ићи у тој бесмисленој трци, који ће се од њих први сетити да би могао и да призна Косово, и хоће ли онај други одговорити тако што ће се ставити на чело Шиптара и сам провести чишћење Срба са Севера, па да види овај други коме је он нашао да признаје Косово.
Потом је Вучић понизио Тому хапсећи Мишковића, док то исто са Дачићем не престаје отварајући истраге против његових људи да би се рекло како више нико ко је за последњих шест месеци прошао поред згаде СПС не иде на спавање, а да није спаковао торбицу са четкицом за зубе, топлим чарапама и нечим против затворских шуљева (Да се разумемо, тешко је ту оманути, јер ће се пре наћи невина у Улици фењера него невино оптужен у СПС, наравно под условом да буде оптужен.)
Олимпијада у давање
Дачић, наравно, не престаје да бесни на Тому што га не брани од Вучића, уосталом сви виде ко је ту први почео. Тома потом понижава обојицу, лупивши на њихова грандиозна обећања око Космета своју платформу, поред које они не могу Империји да испоруче ни пола од оног што су обећали и ни десети део од оног колико су спремни.
Истина, са таквом платформом, као што они Косово не могу да предају, тако ни Тома не може да га брани, док странци, запамтивши колико су им ова двојица обећали, сикћу на ту исту платформу, а Дачић их умирује, сада и он понижавајући Тому, како ништа ту „није свето писмо“ и како ће он ипак дати и више, и брже, и уз песму.
Колико јуче, страховао је пристојан свет од тога да ће странци успети да владу ставе на колосек поред жутих, па да се с њима утркује у типичној српској распродаји „све за ништа“, не слутећи да ни жути то више не прате и да их је, конкуришући један другом, двојац из владе оставио далеко иза себе.
Наравно, оно што ни Дачић ни Вучић не могу да разумеју нити да виде са тог рингишпила који вози све брже врло је једноставна ствар: за четири месеца владавине Империја их је више потрошила него него што је потрошила Бориса за две године, а њега је баш трошила.
И тако ће Вучић, ако преживи сударе своје амбиције и обневиделости – што је код њега већ виђен притисак сто са двеста – за неки месец бити начисто с тим да његова борба против криминала и корупције код Срба ствара тренутну заљубљеност, али да ту нема љубави за њега.
Дачић ће, опет, ако преживи сопствене изјаве и ако се већ наредних дана услед неке од њих под њим не отвори земља, ускоро морати да се суочи да су од његовог политичког кредибилитета остале само крпе и да је, бежећи целу деценију од новог Петог октобра, доспео у опасност да упадне у нешто много теже и смртоносније.
Каква корист од њих
Док се они утркују, пљујући се међу собом, гребући и претећи, похвале из иностранства греју их и запљускују. Код куће их хвале Весна Пешић, Вук Драшковић, Небојша Прокић, невладин сектор ћути и држи им палчеве, да им не малерише, још само да укапира колико их воли и Теофил Панчић.
Медијска елита, која их је до јуче описивала као преједноставне облике политичког живота, одушевљена је њима двојицом, све жалећи што на време нису открили њихов таленат. Јер ово је прва власт у историји Срба која није терала медије да прате њихову политику, већ је с песмом преузела политику коју заступају ти исти медији.
Притом, док двојац, на радост свег овог полусвета, обавља посао који пре њих није могао да обави нико јер никога још рингишпил није толико завртео, они не виде да иза аплауза те елите нема дивљења, већ само суспрегнутог презира, какав се показује само пред нижим врстама када нам докажу колико су спремне да учине да би личиле на нас, и када то раде толико савршено да све изгледа савршено,осим што само ми знамо да то неће постати никада.
И ту више политичка анализа не помаже, ко још може да се бави тиме шта њих двојица могу да ураде за Србију, када су толико мало спремни да ураде и за себе. Осим једног: ово што они раде то више није ни колонијална управа, већ њена карикатура, и ако је у Србији још остало некога ко може да види даље од вечерас, можда им и тај аплаудира јер, кад та осовина пукне, и тај рингишпил полети у небо…, ваљда ће тада наступити тај тренутак тишине када ће се моћи чути нека разумна реч и кад ће се положити нека цигља за нешто што до вечерас нити ће бити готово нити срушено.
Или на српском: ваљда је и тај двојац за нешто добар. Ја, истина, не видим за шта, али ми нешто каже да има неко ко и то види. Иначе свет не би имао смисла.
(Нови стандард)
