Pročitaj mi članakPredstavnici rukovodstva Srpskog sabora Zavetnici, Milica Đurđević Stamenkovski i Danijel Igrec, prokomentarisali su protekla dešavanja u južnoj srpskoj pokrajini.
Представници руководства Српског сабора Заветници, Милица Ђурђевић Стаменковски и Данијел Игрец, прокоментарисали су протекла дешавања у јужној српској покрајини.
Они подсећају на Платформу Заветника о КиМ ( Платформа Српског сабора Заветници ) која садржи конкретна решења за очување безбедности српског народа и мере за обнову суверенитета на Косову и Метохији. Платформа, представљена јавности пре неколико месеци је од стране бројних домаћих и међународних стручњака оцењена као један од најозбиљнијих стратешких докумената који би као такав морали да размотре и сви најважнији државни и национални актери који одлучују о КиМ.
Њихове изјаве преносимо у целини.
Члан Председништва, Милица Ђурђевић Стаменковски:
„Србија је годинама била привржена дијалогу са Приштином, врло често и на штету својих националних и државних интереса на КиМ. Београд је испунио све услове на које се обавезао у оквиру Бриселског споразума, али са друге стране самопроглашене косовске институције пет година нису спровеле једну ствар која се од њих очекивала – формирање Заједнице српских општина. Упркос свим уступцима српске стране – Приштина је показала да не жели компромис и договор.
На Београд се последњих месеци врши перманентан притисак да потпише правно-обавезујући споразум, тј.да формално и де јуре призна тзв. Косово и сагласи се са његовим чланством у УН.
Присутна је константна претња албанске стране да ће упасти на Север КиМ већински српски насељен и стратешки најважнији део јужне покрајине. Убиство Оливера Ивановића је такође коришћено као изговор да се север КиМ представи као нестабилан због чега наводно мора бити стављен под потпуну контролу приштинских квазиинституција.
Овај терористицки чин који се пре пар дана догодио у Приштини је координиран са њиховим западним менторима. Циљ је сатеривање Србије уза зид и покушај да се изнуде нови уступци. Демонстрирали су насиље, бруталност и силу управо да би створили слику да су они господари прилика и северно и јужно од Ибра. Како можемо даље говорити о преговорима када је шеф српске преговарачке делегације јавно линчован на улицама Приштине?!
Очито је да Европска унија нема никакав ауторитет и легитимитет за даљи наставак преговора, а с обзиром на то да је јасно да су САД и директно и индиректно укључене у косовског питање – једини начин је да Србија затражи нови преговарацки оквир у који ће непосредно бити укључена Руска Федерација, њени правни, дипломатски и геополитички експерти.
Пред Србијом се сада налази важан задатак да спречи формирање тзв.Војске Косова што се коси са Резолуцијом 12 44. Формирање војске тзв. Косова значило би формирање легалне терористичке формације.
Многима се чинило да су на КиМ бројни процеси већ завршени. Мој утисак је да тек почињу.“
Данијел Игрец, члан Главног одбора
„Дешавања која су обележила овогодишњи 26. март без сумње ћемо упамтити као један од најбруталнијих излива насиља у режији приштинских самопроглашених власти откако су сепаратистичке институције уз свесрдну подршку кључних западних земаља 2008. године једнострано (и противправно) прогласиле независност од Србије. Та подршка није изостала ни овога пута, на шта је у свом писму упозорио и високи званичник Јединствене Русије, Сергеј Железњак, истакавши да је „варварски напад на Србију и Србе на северу КиМ извршен по налогу западних обавештајних служби“.
Овакав „блицкриг“ сада највише одговара само онима који стрепе од пролонгирања решавања косовског питања, а то су управо западне земље као главни тутори „независног“ Косова. Свако даље одуговлачење, имајући у виду тренд јачања моћи и утицаја Русије (и Кине) на прилике на Балкану, значи и слабљење њихових позиција што води до драстично умањених могућности да питање јужне покрајине реше у своју корист.
Приштини је у највећем интересу да на простору читавог КиМ успостави свој сепаратистички „државно-правни“ поредак, а највећи трн у оку јој је управо север јужне покрајине где је упркос свим западним притисцима и поражавајућим бриселским „победама“ још увек сачуван (иако минималан али ипак какав такав) утицај српског фактора односно државе Србије и где косовске квазиинституције немају пуну ефективну власт. Управо заокруживањем те власти и стављањем севера КиМ под своју пуну доминацију тзв. Косово показало би да је „целовита држава“ која има монопол над средствима силе, а тиме и суштински атрибут суверене државне власти. На тај начин Србија би била притерана уза зид јер би изгубила север КиМ као важно упориште и полугу отпора не само лажној држави Косово већ и даљем ширењу великоалбанских процеса ка унутрашњости земље. Зато и не чуди што су отпадничке структуре пре неколико дана покушале да демонстрирају бруталну силу над Србијом и њеним народом. Рачунају да ће тиме да нас заплаше некаквим новим „ратом и погромима“ како би Београд приморали да устукне и у Бриселу прихвати још понеки уступак на њихов рачун, уступак који би их извукао из политичког ћорсокака и њиховој монструм творевини трасирао пут ка УН.
Као што видимо циљ сепаратиста је маргинализација односно елиминација српског фактора у јужној покрајини; они желе да обесмисле било какво повезивање српских општина у једну институционално компактну целину, јер не желе да трпе ни минимални утицај који би Србија могла да оствари на северу КиМ кроз деловање ЗСО. Уједно је ово још једна потврда да Албанцима постизање обострано прихватљивог решења није никада ни било у интересу јер је њихов интерес потпуна десрбизација КиМ, од Срба потпуно етнички очишћено Косово како би створили услове за даљу реализацију својих геноцидних планова и окупацију територија југа централне Србије.
Најважније је да у наредном периоду целокупно државно руководство, заједно са свим министарствима и обавештајно-безбедносним апаратом делује сагласно и координисано, према јасној стратегији која ће садржати конкретне мере за заштиту безбедности Срба на КиМ и читав спектар краткорочних, средњорочних и дугорочних решења за обнову суверенитета у јужној покрајини. Србија мора одговорно, стратешки и озбиљно да приступи задатку очувања Косова и Метохије и сигурности њеног народа на тој територији. То је могуће постићи само ако се пође од чињенице да је управо постојање сецесионистичке парадржаве највећа безбедносна претња, а њено разбијање једини гарант стабилности у региону. Београд мора као свој коначни циљ да постави деконструкцију косовске „државности“ и очување КиМ у државно-правним оквирима Србије. То мора сада, после свих дешавања да постане црвена линија, алфа и омега будуће државне политике према КиМ.
Пред Београдом се налази само један пут, пут спречавања и неутрализације великоалбанских претензија, пут без даљих уступака и узмицања, пут који подразумева чврсто истрајавање на ставу да је Приштина изгубила сваки кредибилитет за даље преговоре у Бриселу, који су после онаквих бруталних сцена насиља постали ирелевантни. Самопроглашене институције нису и не могу бити легитиман преговарач, јер су оне јасно показале своју отпадничку и сепаратистичку, терористичку нарав, не само јуче, већ много пута током протеклих десет година.
Не дозволимо једној побуњеничкој и узурпаторској творевини, ствараној на идеологији Ал Каиде и Исламске државе, да нам прети и да нас уцењује. Будимо ми ти који ће према Приштини применити стратегију легитимног застрашивања и одлучну политику на дипломатском, правном и безбедносном пољу.
Упутимо обавештење Бриселу да Београд замрзава даље преговоре јер је „дијалог“ због једностраних и екстремних потеза Албанаца фактички постао безначајан, чиме би јасно пребацили одговорност и уперили прст у главног кривца за њихову пропаст – Приштину и њене западне налогодавце.
Отпочнимо процес поништавања антидржавних резултата бриселских споразума и отворимо питање афирмације Резолуције 1244. Повратак српских полицијских и безбедносних снага под надзором СБ УН мора да буде једна од кључних ставки на којој ће Београд заснивати своја решења за стабилизацију безбедносних прилика у јужној покрајини.
Затражимо ванредну седницу Савета безбедности УН где ће се као приоритетно питање отворити тема безбедносне ситуације на КиМ. Време је да се питање заштите српског народа интернационализује пред највишим институцијама међународног права.
Београд стиче јединствену прилику да кроз процес оснивања ЗСО који би се темељио на државотворним принципима и Уставу Србије постепено поврати и све српске државне (административне, правосудне и безбедносне) институције (за почетак) на север КиМ, а после и јужније.
ЗСО не сме да буде сама себи циљ већ први корак у процесу повратка Косова и Метохије и обнови ефективне власти српских државних институција у јужној покрајини. То не треба посматрати само као могућност већ и као државну обавезу Србије.
Оно што такође треба имати на уму је и потреба да Београд мора да ради на томе како би решавање питања КиМ добило своју ширу, глобалну димензију.
Геополитички моменат је данас знантно другачији него пре десет или двадесет година што ствара сасвим реалне предиспозиције да наша држава на тај начин створи по себе повољан међународни амбијент и ојача своје преговарачке позиције.
Неминовно је да у процес решавања питања јужне покрајине укључимо све своје стратешке савезнике, првенствено Русију и Кину као сталне чланице СБ УН али и све оне земље које деле став Београда да одрживог решења за КиМ нема без уважавања легитимних интереса Србије и које су спремне да подрже нови преговарачки формат, базиран искључиво на међународном праву и одредбама Резолуције 1244. У таквим околностима Србија ће имати на располагању њихове правне, дипломатске, безбедносне и геополитичке експерте и ресурсе што ће олакшати постизање решења, складног са српским државним и националним интересима.
Најбољи српски одговор на нападе приштинског „болесника на Балкану“ зато није повратак политици попуштања и неповољних компромиса већ – стратешки осмишљена и проактивно вођена спољна политика, тражење нових и јачање постојећих савезништава у Европи и свету како би, када за то дође тренутак, са државног ткива Србије успешно и трајно уклонили тумор звани „Република Косово“.“
