Pročitaj mi članak

Zašto Srbija ćuti: Srbi u regionu građani drugog reda

0

Поштоване даме, уважена господо,

У земљама региона у овом моменту живи више од два милиона и 200 хиљада декларисаних Срба. Као и барем још толико наших сународника који су, као верни Југословени, после распада СФРЈ пожурили да се брже-боље утопе у национално ткиво неког од већинских народа у околним државама, обезбеђујући себи на тај начин разне привилегије. Погубно и поражавајуће! Појава готово незапамћена код других народа.

Ова алармантнана тенденција самоуништења, која у комбинацији са најмаштовитијим видовима асимилације већ пола века континуирано десеткује наш народ, уз све уважавање појединачних иницијатива, на жалост у Србији никада није подстакла акцију ширих размера у смислу утврђивања надпартијске фундаменталне националне стратегије која ће на један дужи период ангажовати све друштвене и државне капацитете како би се поменуто стање преокренуло у српску корист. Политика претходних српских влада према Србима у региону кретала се углавном од несхватљиве носталгичне оптерећености наслеђем југословенске националне идеологије до такорећи опсесивне слуђености европском каузом.

Колико једна или друга крајност имају или су имали додирних тачака са очувањем српства није потребно посебно објашњавати.

Искрено, за нас не важе исти стандарди, погледајте само пример односа према нашем народу и нашој матичној држави на Косову и Метохији или чињеницу да се 20 година српски народ у Црној Гори држи ван власти на све могуће начине иако чини трећину становништва, док 25 посто Албанаца у Македонији деле половину државних ресурса и без њих је немогуће формирати владу. Тиме се на сваки начин секу корени његовог опстанка и ствара подлога за асимилацију неслућених размера. Немогућност остварења права слободе вероисповести Срба у Македонији, однос према Републици Српској, измишљено право хашког трибунала које важи само за Србе… Да не говорим о томе да невладине организације српског народа у Македонији, за разлику од организација других народа, од страних организација нису добили никаква средства за реализацију било каквог пројекта.

Бројни су и покушаји злоупотребе Срба из региона ради остваривања унутарполитичких циљева и разних страначких користи. Константно добијајући богату подршку на речима и више него скромну помоћ у средствима, Срби из региона, немајући други избор, препуштени сами себи, без телесне али и без душевне помоћи отиснули су се у борбу за спас српства у својим државама, свесни да су, без суштинског разумевања проблема од стране матице осуђени на дуго лутање са великим страдањима и неизвесним исходом. И кренуло је, почело је са остваривањем политичких права Срба у Македонији. Дан Св.Саве, првог српског архиепископа, проглашен је за национални и државни празник Срба у Македонији, донет је закон о правима заједница, формирана је агенција за права заједница и именован директор из редова Демократске партије Срба у Македонији, у две општине, Старо Нагоричане и Куманово, српски језик је проглашен службеним иако нису били успуњени законски услови. Испословали смо дозволу за реализацију пројекта заштите и уређења споменика на Зебрњаку…

ОБРАЧУН СА НЕИСТОМИШЉЕНИЦИМА А онда је уследио братоубилачки ударац – усвајање такозване Стратегије за очување и јачање односа матичне државе и дијаспоре и Срба у региону – која је од челника тада надлежног министарства и саветника председника Тадића за питања дијаспоре и Срба у региону одмах узурпирана и на најперфиднији начин стављена у функцију формирања такозваних „сопствених“ структура Срба из региона. Кренуло се у обрачун са неистомишљеницима међу Србима у региону, замењивани су легално изабрани кандидати за Скупштину дијаспоре и Срба у региону, и то мимо сваке процедуре. Својим изабраницима, оснивали су невладине организације, углавном породичне, од персона које је српски невладин сектор током свог двадесетогодишњег делања због разних манипулација одстранио из својих редова. Агресивним маркетиншким кампањама на државним и послушничким медијима поменуте невладине организације уздизане су у небеса да би приликом прве наредне расподеле сва средства била преусмерена само на њих, чиме је без икаквог објашњења пресечен континуитет рада чак и најстаријих српских организација у региону, каква је на пример Српска заједница у Македонији, која постоји 21 годину, удружује више од 7.000 чланова и 17 мањих српских невладиних организација и носилац је свеукупног развоја српског народа у Македонији.

Можете ли замислити колико је ово уздрмало тешко постигнуто крхко јединство у нашим срединама? Колико је разочараних појединаца, посебно интелектуалаца, једноставно дигло руке од свега? Посебно што се све ово одвијало уз отворену асистенцију највиших службеника амбасада у региону. Постоји ли свест за колико смо сви ми у региону уназађени у остваривању својих права од стране владајућих режима који су свакако били свесни односа актуелне власти у Београду према нама? Треба ли посебно наглашавати да смо изложени бесомучној крађи кадрова од стране локалних националних партија, које користе сваку прилику, посебно овакве, да нам преузму људе који вреде? И докле нас може одвести пракса да свака нова политичка гарнитура у Србији селектује представнике Срба у региону према њиховој политичкој подобности?

Желим посебно да нагласим да је у овој фази развоја српског националног корпуса у региону потребна управо ова премиса, дефинишем – организована, сврсисходна и систематска подршка коју ће нам актуелни Београд пружити – пресудна је за успех свих наших залагања и покренутих иницијатива.

Приметно је да, независно од уложеног труда и освојених позиција у структурама власти са којих се може ефикасно политички деловати, Срби из скоро свих земаља у региону много теже у пракси остварују своја национална права од других народа. Јасно је шта недостаје. Ни једна од држава у региону неће нас онемогућити да отворимо своју телевизију, али да би иста послужила сврси потребан је образовни, културни, историјски и верски програм у чијој су производњи учествовали еминентни српски стручњаци из различитих области. Такве програме поседује искључиво Јавни сервис Србије, али на жалост, Србима из дијаспоре и региона исти нису доступни без обзира што нису комерцијалне природе. Срби на својим медијима емитују поздраве и честитке, док српско национално тв стваралаштво лежи у мрачним депоима. Зар ширење српске културе и упознавање региона са нашом националном баштином није у општем националном интересу? Проблем одрживог развоја српских институција који је немогућ без помоћи из Београда заједнички је именитељ за све Србе у региону.

ВЕРА, УЏБЕНИЦИ, ДРЖАВЉАНСТВО Због актуелног црквеног спора у Македонији и даље смо ускраћени за право слободе вероисповести, што веома отежава борбу за останак и опстанак српског народа. У исто време изборили смо се за бесплатне уџбенике на српском језику, али, иако редовно имамо иницијативу о формирању заједничке комисије која ће размотрити садржину истих то иде веома тешко, уосталом и због недостатка квалитетних и стручних кадрова као и игнорантског односа како домицилних тако и матичних српских институција. Посебно је алармантна ситуација када су у питању уџбеници из историје. У току је унификација наставног програма Македоније и Албаније, Хрватске и Македоније. Националромантичарска историја новостворених држава пише своје хвалоспеве у којима се Срби представљају на најгори могући начин, систематски се мења код перцепције нашег народа за будућа покољења.

Наш народ је с огромном радошћу прошле године примио најаву претходне владе да ће Србима из региона бити омогућено да лакше дођу до српског држављанства. Показало се, међутим, да је у питању предизборни трик – усвојена је само одлука да се не наплаћују административне таксе приликом подношења захтева, док сама процедура, која је у ствари највећи проблем, ни на који начин ни до данас није либерализована. У исто време земље чланице ЕУ Мађарска и Бугарска деле држављанство свима, па и нашим сународницима, само на основу потврде о лојалности. Са жаљењем констатујем да огроман број Срба из Македоније, поред македонског, има и бугарско држављанство, а да се број српских држављана међу житељима Македоније сменом генерација драстично смањује.

Исто тако велики је број и Македонаца који нам се обраћају са жељом да постану српски држављани. Заиста, овакав игнорантски однос према поменутом питању никоме није од користи.

Исто тако, држава Србија мора широко да отвори своја врата за јавне и културне ствараоце, Србе из региона, укључи их у државне пројекте и поспеши сарадњу. То ће резултирати новом енергијом изворног српства која ће се уливати у Србе из региона, посебно у младе нараштаје, враћајући их основним националним и духовним вредностима.

Ни на секунд не смемо испустити из вида да је у скоро свим земљама региона на делу затирање заједничких културних и историјских вредности и промовисање искључиво својих. Суочени смо са суровом отимачином културног наслеђа, прекрајањем историје, маргинализацијом традиционалних вредности и затирањем трагова нашег бивствовања на овим просторима. Реализација пројекта о заштити и уређењу Спомен костурнице Зебрњак поводом обележавање стогодишњице Кумановске битке пример је како Србија треба да се укључи у заштиту свог културног наслеђа у региону. О нашој заслузи у свему томе не желим да говорим, али желим да пошаљем јасну поруку: спремни смо и за друге иницијативе које можемо довести до фазе конкретне реализације, а, уз Божју помоћ и сарадњу са надлежним институцијама српске и македонске државе, можемо још један део српског културно историјског наслеђа у Македонији да сачувамо за будућа покољења.

СУНАРОДНИЦИ ДРУГОГ РЕДА Драге даме и уважена господо,

Ми Срби из региона дајемо значајан допринос европским интеграцијама и регионалној сарадњи и стабилности, али због тога нити хоћемо нити желимо бити колатерална штета у тим процесима. Напротив. Молим државу Србију да се према нама не односи као према својим сународницима другог реда, већ да нам помогне да постанемо равноправни и активни субјекат у заједничкој борби за просперитет и будућност нашег народа.

У име Срба из Македоније захваљујем вам се.

Говор председника Демократске партије Срба у Македонији на Јавном слушању о политичким и другим правима српског народа у региону 14. фебруара у Дому Народне скупштине