Прочитај ми чланак
(Срђан Воларевић)
Ако на забораву гради сваки свој подухват, како онда од њега можемо очекивати ма шта трајније од једног јединог дана.
Поверење је једна од темељнијих, једна од озбиљнијих и животоноснијих тековина сваке цивилизације. И тако је то важило све док се, као дете култа златног телета, пресудно није устоличио либерални капитализам, тамо где је прихваћен, да би се поверење задржало тек у понеким мањим затвореним заједницама, као и у понашању појединаца који обично настрадају управо због уздања у ту вредност. А све ван тога спада у подручје ситне душе. Тако сам одувек сматрао, и не видим ни један једини разлог да и данас тако не мислим.
А, ако је изборно гласање за власт један јасан вид размене поверења, онда је и сасвим оправдан и овај мој наслов. И ред би био да га образложим и докажем.
Из масе разлога који се преда мном отимају за првенство пажње, као посебан издваја ми се један, због своје варљиве и пристале љупкости. Без околишења и да га кажем: Ако је знаменита псовачица и српског језика и српског духовног наслеђа Биљана Србљановић узела да заступа и брани Александра Вучића, онда је то најпоузданији знак да су се познале исте вредности, што је тако природно, као у оној српској пословици: свака тица свом јату лети.
И наравно да госпођа Србљановић тежи истом оном духовном јединству које заступа и сам Александар Вучић. (Јер ретки су, веома, веома ретки они који духовно јединство остварују у самовању – што је као теолошко питање вредно опсежне студије.) И да не буде неспоразума, то своје приступање Вучићу, зарад истог тока живота, госпођа Србљановић није обезвредила због неке материјалне користи, или због скретање пажње на своју персону, или због оног што ми учтивост не допушта да наведем. У свему томе подмирена је, начисто. Дакле, преостаје сасвим издвојена „вредност“, као спона везе са Вучићем.
Просто и једноставно: својим проницљивим оком, мора се признати, она је у Александру Вучићу познала жреца својих животних орјентира.
ДОБАЦИВАЊЕ БАЛОНА И ТЕЖЕ СТВАРИ
Из даљег тражења разлога за одрицање поверења Александру Вучићу, да искључимо оне његове предизборне лажи из 2012. Такве лажи су у равни дечијих игара у вртићу или игара у песку, као и добацивање балона. Те лажи, у односу на вољу и мисао, с обзиром на у нас присутне тековине западне демократије, описују се празнословљем. А о томе не треба трошити речи.
Ваљда крунски, и не тако србљановићевски шармантан али далеко опсежнији и темељнији разлог губљења поверења у Александра Вучића, стиже нам из времена када је он окренуо леђа Војиславу Шешељу, док овај у западним решеткама које се зову Хаг својим животом упорно и доследно доказиваше идеју којој су обојица служили. Међутим, ни Шешељ ни идеја која их је саставила по истој делатности за Вучића више нису имали вредност ни по луле дувана, што ће рећи чак ни вредност сећања кроз виц. Претпоставимо да сам он зна разлоге тог изневеравања, а нама једино преостаје да то именујемо пуним именом – што је школски пример издаје. Дакле, да би се познала издаја, треба погледати у Александра Вучића.
Као што је познато, Шешељ је својевољно отишао у Хаг, с намером да демонтира истурену експозитуру злодела западног света, Хашки трибунал и у том правном гнезду глобализма, еврозаједничарства и мондијализма настави борбу за своју и Вучићеву идеју. Она се описује речима: обједињавање свих српских земаља у једну државну заједницу (да занемаримо хабсбуршки израз Велика Србија). Дакле, реч је о једној врсти рата самог Шешеља против читавог англосаксонског света, као и испред целог Запада, пре свега. И под тим околностима Александар Вучић постаје издајник тако што је прешао на страну оних против којих га је водио сам Шешељ.
Као што већ рекох то је уџбенички пример издаје.
Будући да живимо у времену у коме су речи изгубиле смисао, нужно је да укажемо на значење ове овде помињане речи. Пре свега: то није као оно у фудбалу, када голман за неку хиљаду евра изда свој тим, па намерно прими гол; или када син у свађи оца и мајке пређе на мајчину страну јер га ова сваког месеца купује са неком сумом новца и отвореним банковним рачуном; или када у игри жмурке већ проваљени Жикица открије место где се крије Жаре, јер му овај није хтео да шапуће на часу; или када џепарош Жути у полицијској станици пропева да је у добру и злу друг његов Жиле онај који је провалио у стан у Булевару рузмарина и лала; и није то као оно када санитарној инспекцији комшија Радојко пријави комшију Шустера што овај држи прасицу у купатилу… итд. Да не наводимо сличне бенигне примере, мада је у свим овим случајевима једнако присутна идеја издаје.
ШТА ЈЕ ВИДЕО У ЗАПАДУ
Уз све општепознате чињенице које описују хашки казамат, налик ма којем аустријском из хабзбуршких времена, сасвим је оправдано да Шешељев долазак у ту западну творевину можемо и морамо схватити као ступање на прву линију борбе, свакодневне и без одмора – где се не губи само глава, него и душа. Под тим околностима Шешељ је Вучића оставио у позадини, да би и за њега уложио и свој живот и своју част, и оне вредности којима се описује она идеја која их усмерила, снажила и водила ка заједничком циљу. Самим тим Вучићев чин издаје постаје још гнуснији и вероломнији. И још ако знамо да је Вучић „постао личност од интегритета“, да се духовно усправио управо на тој истој идеји, утолико је његов чини још огавнији, коликогод он не био свестан тога да је то њему самом донело злу коб посрнуле личности у овом палом свету.
Само да неко не притрчи и брзоплето стане да нас убеђује на примеру Савла и Павла како је ово Вучићево преумљење корак ка спасу његове душе. Или да нас убеђује како је напредна, пожељна и животно оправдана честа промена воље и мисли, па тиме и делање са одређеном сврхом. То чак ни у оној прозуклој конструкцији „дух времена“ не може да се утемељи у трајање личности, друштва и народа. Мода, односно „дух времена“ одувек бејаше потрошна роба, као чарапе, папирне марамице, тоалет папир.
Пред Војсилавом Шешељем, пред заједничком идејом, Вучића нигде не открива и не представља покајање, а још мање скрушеност или стид, или готовост за саучествовање, што је у чистим сферама сувих спекулација. Далеко од Јудиног дрвета, једино што неозлеђено имамо његове трајне афектације замишљеног, брижног, обазривог и човекољубивог вође. Колико је то производ лоше глуме, а прикривене осионости, несумњиво сведочење имамо у оној његовој борби са сметовима и олујним кошавама, да не помињемо оне афектације, на нивоу паланачког позоришта, у бриселским пословима око испоручивања Косова и Метохије у правне руке шиптарских крволока.
А онда имамо Вучићева најновија мисаона, вољна и делатна грљења са барјактарима западних злодела над Србима, у којима он у име општег добра гледа и лични и народни ослонац. Што се не може свести само на: беспоговорно прикључивање Европској заједници, без обзира на цену, па да се и ми нађемо у том загрљају.
Није овде кључно питање због чега он тако слепо и глуво жели да Србија постане део тог света, од кога Србија и Срби у последњих двадесет и пет година ништа добро нису добили. Напротив, над њима су се иживљавали на све своје наказне, болесне и изопачене начине доказивања своје надмоћи, али никако прса у прса, очи у очи, како и доликује витешком духу и честитости, што је иначе оно поље части на коме су Срби тај исти Запад тукли и поразили у последња два светска рата. Кључно је питање шта он то види у том Западу, што нико од нас не види?
ПРОМЕНА СВЕСТИ
Ако смо већ установили да је носећа душевна снага Вучићева у издаји, да се његова воља равна по преверавању, онда нам и неће бити проблем да откријемо шта је његова водиља према Западу.
Најпре се сетимо како је онај охоли Тевтонац, без нацистичког шлема на глави, на хохдојчу кобасичарски процврчао да Срби морају да мењају свест, што се иначе по западним кабинетима иживљавања над Србима вуче још од времена Хабсбурга (да не помињемо вишевековну хрватску идеју геноцида над Србима). О опакости овог германског захтева већ су пре неку годиницу разговор водили славни српски писац Светислав Басара и непроцесуирани уништитељ српске војске а тада председник Србије Борис Тадић. И обојица се слагаху да је та промена преко потребна Србима, нужна штавише.
И после неких избора, ето нама нове главе Србије Александра Вучића, који је својим примером, својим пожртвованим улагањем у будућност Србије показао како је могуће променити свест. Уосталом, то је он доказао издајом оног духа који га је и довео до положаја с кога је могао и да се одрекне тог истог духа. А што треба схватити као одрицање од самога себе. То је као оно: легао да спава Жика, а ујутру се пробудио Миленко, или када Добривоје преко ноћи постане Стипе, или када Мирко за мање од пола сата постане Хусо, или када Милан још брже постане Фадиљ…
То му га дође као некакав парадокс, као змија која прождире саму себе од репа или као reduktiо ad absurdum – што је чиста шизофренија.
Дакле, Вучићева издаја је основно јемство његове промене свести, што је суштински горе него оцеубиство, из коша оних несретних душа које свој живот окончавају самоубиством. Јер, ако је издајом заборавио ко је и шта био, шта је све радио и шта доживљавао, како се ко према њему односио… ако је заборав постао императив његовог трајања, ако на забораву гради сваки свој подухват, како онда од њега можемо очекивати ма шта трајније од једног јединог дана, дословно и од речи: трајније од једног јединог дана. Али Вучић титанским напором тај један дан растеже на године и године. У свему томе, у тој његовој футуристичкој визији будућег живота, са промењеном свешћу, уз све пообаране вредности, усред збиље која се зове Србија једино постојано је сам његов егоцентризам, који се има схватити као безбедна лука пред издајом. То нам улива наду да се сам он ипак може спасити, да ће једном доћи до покајања. Али питање је шта ће тада бити са Србијом и Србима које ће он водити до тог дана.
