Прочитај ми чланак
(Л. Јанићијевић, Корени)
Слика из оног тмурног зимског јутра 7. децембра 1970. године, када је Вили Брант (ондашњи немачки канцелар) “спонтано” клекнуо на колена пред спомеником у Варшавском гету, са спојеним шакама као да моли за опроштај, остала је у сећању целог света као непоновљив пример послератног “помирења”. Наравно, данас је тешко рећи колико је такво Брантово клечање на поквашеној мермерној подлози, било искрено жаљење за стотинама хиљада јеврејских жртава, а колико је, евентуално, било изнуђено захтевима јеврејског лобија и притиском сила победница у Другом светском рату (пре свега САД и Велике Британије).
Нешто више од 42 године после чувеног Брантовог чина “покајања”, по први пут у Европи (и уопште у историји света), један државник је такође одлучио да (по)клекне. Учинио је то председник Србије Томислав Николић у односу на “жртве геноцида” у Сребреници, истина не у Поточарима пред “Клинтоновим” спомеником, већ у емисији муслиманско-босанске телевизије. Гледајући у очи водитељку емисије, Санелу Прашовић Гаџо, господин Николић је рекао да он клечи и тражи помиловање за Србију?!
Бранта је имао озбиљних разлога да уради оно што је урадио у Варшави, можда и вођен личним ужасом пред сликом једног невиђеног људског страдања, митолошко-библијских размера. Али Николић сигурно није могао да има ни приближну количину “гриже савести”, која би га могла упутити/нагнати да крене путем Вилија Бранта. Није тако давно било када је Николић причао другу причу и када је тврдио да се у Сребреници “није догодио геноцид”. Истина, и сада је у поменутом интервјуу казао да “геноцид треба доказати”, али му то није било препрека да затражи “помиловања” за све оне Србе, који су у “име Србије” починили “злочине” над муслиманима у Сребреници.
Откуд овом човеку и моменталном председнику Србије, да се извињава у име Србије? Колико се зна, Србија ни у ком смислу није била уплетена у догађаје у Сребреници. Чак и Србима ненаклоњени Међународни суд правде није успео да на било какав начин доведе у везу Србију и “геноцид” у Сребреници, па се на крају морао задовољити апсурдном констатацијом, да Србија није учинила довољно (колико је наводно могла) да се такав злочин спречи. Међу злочинцима из Сребренице налазе се Хрвати Дражен Ердемовић и Марко Бошкић, који су, по властитом признању, убили на стотине људи. Зар онда, служећи се наопаком логиком српског председника, и председник Хрватске не би требало да се извини за злочин у Сребреници? Међу убицама у 10. диверзантском воду ВРС био је и муслиман Зијад Жигић, па зар онда за “геноцид” у Сребреници не би требало да клекне и Бакир Изетбеговић, а у име БиХ федерације?
Коначно, у име Словеније, због Франца Коса (такође припадника истог диверзантског вода ВРС) требало би да (по)клекне словеначки председник Борут Пахор.
Да је Николић добио задатак да се извини за “геноцид”, јасно говори и његов “лапсус”, којег је направио када је “клечећи” пред Санелом Прашовић “напрашено” проговорио:
“Ја клечим због тога (због убијених муслимана у Сребреници), ево клечим… и тражим помиловање за Србију због злочина који (су) извршени у геноцид… у Сребреници.”
Ето шта ти је јадни човек (“…због злочина који су извршени у геноциду”); Његош би рекао, “шта је човјек, ка слабо живинче”. Да није толико трагичан Николићев “испад” би био бесконачно смешан. Али, што се мора, мора се. Уосталом, у немачком ултиматуму, како овом најновијем у седам тачака, тако и оном Ангелином из 2011. године, јасно стоји да српске власти у Србији морају да раде на “помирење у региону”. По захтеву или наредби Немачке српски званичници убудуће имају/морају да користе појам “геноцид у Сребреници”.
Дакле, пошто је у оно време, након победе на изборима, рекао да се “у Сребреници није догодио геноцид”, Николић сада мора да направи медијску припрему за нови заокрет, у коме ће покајнички “признати” да је “грешио”, да би на крају могао да изговори и све оно што Немци од њега још траже. И готово је сигурно да ће Николић убрзо склопити руке и још једном (по)клекнути, можда, уколико му се оштрије подвикне, већ при првом следећем сусрету са “Бошњацима”. Можда баш у Поточарима ове године.
Из онога што смо чули о току недавних “преговора” у Бриселу из уста самих учесника, сазнали смо да је српској делегацији прећено, “да ће окончати своје каријере”, уколико не прихвате Бриселски “споразум”. Ипак, тешко је претпоставити да би страх од уклањања с политичке сцене Србије био толико велики да српски државни врх занемари све државне интересе, погуби све оријентире и крене путем без повратка. Индикативно је да се одмах након Николићевог извињења огласила Наташа Кандић у име РЕКОМ-а. Наиме, за радио “Слободна Европа” Кандићева је изјавила да јој је драго што је чула реч “клечање”, али је томе одмах цинично додала: Само знамо да је Вили Брант клекнуо.
Из свега се јасно види да Немачка никако неће пустити Србију. Николић ће ускоро морати и буквално да клекне, а не само да каже “клечим” и та слика председника Србије на коленима мора да обиђе свет. Зашто би Немачка остала једина земља која је починила злочин геноцида? Лакше јој је да има друштво, али оно друштво којег ће се с гађењем клонити. А такво “друштво” помоћи ће Немачкој да се њена зла и греси забораве.
Једна од најмонструознијих замисли немачких антисрпских стратега свакако је захтев да “Београд утиче на промену свести Срба на северу Космета”, како би ови прихватили “да су им КФОР и Еулекс пријатељи”. Управо смо сведоци испуњавања таквог немачког ултимативног захтева, али “Београд” (државни врх) не само да покушава да мења свест Србима на Космету, већ нескривено покушава да испере мозак читавој Србији и свим Србима на свету. Лаже се да ће српски грађани скапати од глади уколико не наставе да иду путем “евроатлантских интеграција”; народ се плаши новим санкцијама, враћањем у деведесете, шиптарском “олујом” и новим протеривањем Срба; с друге стране деле се инфантилна обећања да ће Срби да живе као сав “пристојан свет” само уколико уђу у Европску унију или, барем, добију датум за отпочињање преговора о чланству у ЕУ.
Све ово показује да је Србија део једног великог експеримента о “управљању масама”, где ће се у кратком времену у потпуности изменити колективна свест једне нације, а да та нација такву промену уопште не примети. Да ли је заиста могуће, питали смо се и раније, да ни нормални људи у Србији не примећују агресивне процесе медијалног и колективног испирања српског ума?
