Прочитај ми чланак
(РСЕ)
Александар Вучић је човек кога на Западу виде као неког ко је спреман да прихвати ризик, ко је гласник умерености и модернизације, неко ко Србију враћа „у клуб“. Ову оцену изрекао је британски „Индипендент“ у опширном чланку посвећеном, како лист истиче, најмоћнијем политичару у Србији.
И западни саговорници Радија Слободна Европа оцењују да је српски вицепремијер и лидер владајуће Српске напредне странке, упркос политичком багажу из прошлости, у очима западних политичара убедљиво најмоћнији политичар у Србији и да се с њим може сарађивати.
Вероватно су висока представница Европске уније Кетрин Ештон и њено окружење током дијалога Београд-Приштина први схватили ко у Србији коси, а ко воду носи. Упркос томе што је српски преговарачки тим предводио сам премијер Ивица Дачић, они су тражили да се у преговоре укључи политичар који ведри и облачи Србијом иако стоји хијерархијски ниже од Дачића – вицепремијер и лидер Српске напредне странке Александар Вучић.
“Европска унија је веома брзо схватила да јој није довољан само Дачићев глас”, подсећа дописник Радија Слободна Европа из Брисела Рикард Јозвиак.
“Када год је Вучић био у Бриселу, Дачић је био изузетно нервозан јер је био свестан да у Вучићевом присуству његов утицај слаби”, присећа се наш новинар.
Британски дневник ће истаћи да је господин Вучић, када је о Србији реч, постао главни саговорник Запада, а све чесће и читавог региона. Неће, међутим, заборавити да није увек био овакав, да је пре деценију и по био гневни момак који се противио НАТО тврдећи да Запад демонизује Србију. Подсетиће да је некада био на страни радикалних националиста Војислава Шешеља и Ратка Младића.
Ипак, лист констатује да Вучића багаж из прошлости није спречио да се од демагога деведесетих конвертује у демократу. Подсећа на то да је недавно осудио масакр који су српске снаге починиле у Сребреници, у којем је страдало више од 8.000 Бошњака, као „стравичан, ужасан злочин који је толико страшан да би свако требало да се стиди што неко, ко је у томе учествовао, припада том народу.“ Британски дневник издваја његову изјаву да Србија посебно мора да раскрсти са старом навиком да мобилише друштво за рат, као што је чинила толико пута у прошлости, често с катастрофалним резултатима, да битке са којима се земља сада суочава нису битке са пиштољима и тенковима, већ са економијом.
Олакшање у западним престоницама
Ерик Горди, експерт за југоисточну Европу са Универзитетског колеџа у Лондону, каже за Радио Слободна Европа да западни званичници више воле политичаре који промене своје мишљење него оне који не мењају своје почетне позиције.
“ Они верују да ће политичари који су радикално променили своју политику пре водити ствари у правцу који Запад одреди него они који од почетка нису мењали своју позицију. У том ставу Запада има мало и политичке митологије. Наиме, он је у извесном смислу дериват фамозног Никсоновог заокрета и отварања ка Кини у седамдесетим годинама двадесетог века. Теорија је тада била да либерални политичар не може да отвори односе са Кином јер је то било сувише ризично, тако да је за то био неопходан изразито десно оријентисан хладноратовски борац као што је био Никсон јер је једино такав могао успоставити маневарски простор за постизање тог циља. И то је та формула која се примењује у најширем политичком спектру”, каже Горди.
Упитан да ли се на Западу верује да се Вучић од демагога деведесетих заиста конвертовао у демократу, Горди одговара да то западним политичарима није најважније.
“Ја не верујем да се на Западу питање да ли је он демократа уопште и поставља. Политичари овде размишљају на много калкулантскији начин. Њих пре свега интересује да ли он помаже да се спроводе циљеви западних влада које се баве регионом”.
РСЕ: Западу је, дакле, једино важно да ли он лови мишеве, а не да ли је он беле или црне боје, да ли је Вучић демократа или није? Све док решава питање Косова и регионалне проблеме?
“Да, мислим да је тако. Такође мислим да је томе допринело и разочарање Запада Демократском партијом коју је читавих десет година подржавао, мислећи да је она мање зло. Наиме, Демократска странка је стално поручивала Западу да мора да је подржава јер ако то не буде чинио, радикали ће доћи на власт. А онда се догодило огромно олакшање у западним престоницама, када се такве најаве нису обистиниле и када се показало да се бивши радикали заправо понашају мање-више исто као што су се понашали и демократе – и у позитивном и у негативном смислу”, каже Горди.
