Pročitaj mi članak
Србија је крајем априла добила нову владу. Поново њену основу чине исте две странке које су у влади биле и пре расписивања избора. Ако томе додамо и чињеницу да је чак једанаест министара од њих деветнаест остало из прошле владе, човек се логично пита зашто је био потребан сав онај циркус од избора на који је отишло скоро пола године. Сетимо се, Дачић је чак нудио да се, ако је потребно, он одрекне места премијера у корист Вучића и да се нова реконструкција одради без избора.
О Аутору
Миша Ђурковић, 1971. Дипломирао је и магистрирао филозофију на Филозофском факултету у Београду где је 2005. године и докторирао. Запослен је као научни сарадник на Институту за европске студије. Бави се политичком и правном теоријом, феноменима популарне културе и процесима европских интеграција. Аутор је седам књига и већег броја научних радова.
На ово питање од њих добијамо одговор у коме се тврди да тек сад имају пун капацитет за реформе, да су добили пун легитимитет од бирача итд. Но ако је то заиста тако и ако СНС има скоро две трећине парламента, зашто је ова странка опет за партнера изабрала СПС, који све време оптужује да кочи реформи? Штавише, сам СНС има свега осам министара, а кључна места за толико најављиване реформе, дакле министарства финансија, привреде и државне управе, оставио је без својих кадрова, предајући их у руке изасланицима међународних финансијских институција.
Чланови странке се с правом буне и питају зашто су толико радили током кампање. Где су Миленко Џелетовић, Бојан Димитријевић и други напредњачки економски стручњаци? У руке „независних експерата” отишла су и два идентитетски битна министарства: култура, те просвета и наука. Знајући да су се половином фебруара напредњачки кадрови из културе чак директно писмом обратили председнику странке, оштро оптужујући експертског министра културе за лош рад, човек се пита зашто је Вучић одлучио да задржи истог човека, а да приликом потраге за министром заобиђе своје кадрове попут Петковића, Коларевића или Аврамовића.
Можда је најзанимљивије питање зашто је свог најближег и најревноснијег сарадника из претходног периода, министарку енергетике, Вучић уклонио из ресора до кога јој је особито стало и у ком је најављивала силне реформе, те је послао да се бави грађевином и саобраћајем. Да ли то значи да је незадовољан њеним радом? Узгред, слично питање може се поставити и за избор челника Београда. Како је могуће да је градоначелник постао Синиша Мали, а градски менаџер Горан Весић, за које јавност чак није сигурна ни да ли су чланови странке, а при избору је игнорисан др Небојша Стефановић, који је спремајући се вероватно за ту позицију чак и докторирао на проблемима управљања Београдом?
Утисак је да је увођењем оволиког броја експерата премијер направио веома некохерентну владу у којој ће СПС имати посебну политику, министри из СНС-а пратити премијера, а експерти пак гурати на своју страну. Штавише, већ у првој недељи у ставу према пензијама показале су се основе будућих расцепа и сукоба између политичког и експертског дела владе. Најпре је премијер изашао с тезом да влада пензије неће дирати. Неколико дана након тога министри финансија и државне управе изашли су с потпуно другачијом причом, најављујући до краја године смањење пензија. Дан након њих реаговао је први потпредседник Дачић покушавајући да експерте подсети како је ваљда важнија реч оних који су добили поверење на изборима од речи оних који су накнадно позвани. Да то можда ипак није тачно у нашем случају потврдило је коначно обраћање премијера који је порекао свој првобитни став и изјавио да ће у октобру ово питање поново бити размотрено. По свему судећи и ова влада ће упркос огромној подршци једној странци, бити растрзана између више визија и више политичких циљева. Но и даље је нејасно зашто се неко ко је добио толику подршку на изборима добровољно одрекао чисте ситуације и везао себи руке?
Доста пажње изазвао је експозе премијера. Написан је на више од педесет страница, а Вучић га је у маниру Фидела Кастра читао више од три сата. У њему има свачега, од Душана Радовића и Тонија Блера до кинеских пословица. Но мени је пажњу више привукло оно чега тамо нема. Невладине организације, које су за НАТО, по Србији су започеле широку и богату кампању промовисања „вредности” овог савеза, а неки кругови сматрају да ће се у следећих неколико година вршити велики притисак на Србију да се и учлани. О томе ништа не пише, слично као и о све актуелнијем питању третмана брака и породице у светлу спољних притисака да се цео овај комплекс питања и законских решења уподоби потребама и визијама ЛГБТ заједнице.
На крају треба обратити пажњу на проблем који је пре неколико година уочио колега Александар Раковић. Већ при формирању прошле владе идентитетски важна министарства вера, дијаспоре и Космета, спуштена су на ниво канцеларија. Сада се међутим иде и корак даље. Канцеларија за вере се спушта на ниво обичне управе у министарству правде, а канцеларија за дијаспору на ниво управе у министарству спољних послова. Штета, јер ако на многа питања безбедности и економије не можемо пресудно да утичемо, бар би идентитетом могли озбиљније да се бавимо.
(Политика)
