Последњих недеља Запад је појачао притисак на Београд како би га присилио да се прикључи општем антируском санкцијском хору.

Завршена дводневна посета српског премијера Александра Вучића Москви у многим односима је представљала пробој. Пре свега, стране су успеле да на крају усагласе сва спорна питања која се тичу Србије у пројекту Јужни ток. Поред тога, српски премијер је истакао заинтересованост за развој сарадње са Русијом, коју сматра једним од спољнополитичких приоритета своје земље.

Међународна позадина иза које су протекли руско-српски преговори на највишем нивоу – а шефа владе Србије није примио само његов руски колега Дмитриј Медведев него и Председник Владимир Путин – тешко се могла назвати повољном. Последњих неколико недеља Запад је осетно појачао притисак на Београд како би га присилио да се прикључи општем антируском санкцијском хору. Па и у самој Србији су се чули гласови оних који позивају да се на олтар евроинтеграција положи историјско партнерство Београда са Москвом.

Локални политички аналитичар Јелена Милић је у недавном интервју агенцији АФП чак оптужила Русију да на Србе врши „растући притисак” како би се блокирале евроинтеграције Србије. [1] Па и сам премијер Вучић се приликом недавне посете Немачкој толико активно изражавао у корист партнерства са Берлином да су многи почели говорити о коначном геополитичком заокрету земље према Западу. Конкретно, премијер Србије је напоменуо да је његова земља сувише мала да би била партнер Берлина, али она “жели да буде савезник Немачке” и да се ради тога “Србија мора изменити”. [2]

СРБИЈА КАО МОСТ

Међутим, аутори апокалиптичких прогноза су као и обично пожурили да извуку жељено за стварно. Објективна ситуација како у Србији, тако и у самој ЕУ, објективно захтева од свих страна не уцене, него координацију. И са те тачке гледишта Србија у последње време демонстрира спремност да можда постане „мост” у односима Москве и Брисела. И из ове тачке гледишта речи премијера Вучића да је он “веома задовољан посетом Русији” не изгледају као преувеличавање. [3]

О аутору

Петар Искендеров је виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“.

Главни конкретни резултат преговора Вучића у Москви несумњиво представља регулисање свих спорних питања која се тичу учешћа Србије у пројекту изградње гасовода “Јужни ток”.

У резултату тога већ увече 8. јула су компаније South Stream Serbia AG и руска ОАО Центргаз потписали уговор о изградњи магистралног дела гасовода на територији Србије. Вредност уговора износи око 2,1 милијарду еура. Комапнија Центргаз, која улази у групацију Газпрома, раније је победила на одговарајућем тендеру.

Као што је у Москви појаснио Александар Вучић, 50 одсто изградње и 40 одсто осталих радова у оквирима реализације пројекта Јужни ток на територији Србије извршиће српске компаније, што ће им омогућити да остваре добит од око 350 милиона еура.

“Услови уговора предвиђају да ће за реализацију појединих врста послова бити укључене и кооперантске српске компаније” – потврдили су у Газпрому. [4] Тако да се у руско-српским односима тесно преплићу политички и економски интереси.

Није тајна да Европска комисија у последње време буквално „уврће руку” учесницима пројекта Јужни ток како би их натерала да одустану од његове реализације. Наводе се различити формални разлози – од неусклађености пројекта са нормама Трећег енергетског пакета ЕУ (забрана једној компанији да контролише и производњу и транспорт природног гаса), до наводних тајновитих услова тендера.

Међутим, оваква позиција не само да је слаба са правне тачке гледишта (међувладини споразуми о Јужном току били су потписани још пре ступања на снагу Трећег енергетског пакета ЕУ) него је и економски неодржива.

ЕВРОПА, ГАС, КОСОВО И МЕТОХИЈА

Европљани једноставно немају чиме да замене руске енергетске ресурсе. Свако смањење испорука гаса из Русије довешће до тога да ће се гориво које недостаје морати куповати од других добављача по већој цени, што се несумњиво неће свидети потрошачима – изјавио је по том питању шеф нафтне компаније Total Кристоф де Маржери у интервјуу агенцији Reuters. Управо због тога власти ЕУ – истакао је он – морају пре свега да мисле о томе како да обезбеде испоруке руског гаса, укључујући и заобилажење Украјине. “Да ли ми у Европи можемо преживети без руског гаса? Одговор је – не. Да ли постоји какав било разлог да би живели без њега? Одговор је – не. Ја мислим – и ја сада не штитим интересе компаније Total– не. Уколико ове зиме буде ограничења у испорукама гаса и још буде и хладноћа, очигледно је да ће се код нас појавити проблеми” – истакао је шеф Total-а. [5]

Није случајно читав низ земаља позвао Брисел да пронађе компромисно решење проблема руског гасовода. Конкретно, амбасадор Италије у Русији Ћезаре Марија Рагаљини у интервјуу агенцији Интерфакс је потврдио да његова земља „широко подржава Јужни ток”, „како због важности тог пројекта за диверсификацију маршрута снабдевања гасом, тако и због индустријског и технолошког учешћа Италије у том пројекту. Треба имати у виду да је гас изузетно важан не само због економског развоја, него и због иградње одрживе и еколошки безопасне привреде. По том питању ЕУ и Италија покушавају да изврше своје обавезе. Ми би желели да се дијалог са Русијом настави и од стране Европске комисије и оних земаља које су директно заинтересоване за изградњу гасовода”. Управо је Италија од 1. јула постала актуелни председавајући ЕУ и то даје позицији земље посебну тежину. Према сведочењу амбасадора Регаљинија, “нормализација односа са Москвом представља приоритет током председавања Рима у Европској Унији”. [6]

Међутим, руско-српска сарадња има општеевропску димензију не само у сфери енергетике. Шеф Министарства за ванредне ситуације Русије Владимир Пучков је позвао ЕУ да на основу руског искуства створи глобални систем супротстављања приликом ванредних ситуација и посебно да шире искористи могућности руско-српског хуманитарног центра у српском граду Нишу. [7]

Наравно, учесници руско-српских преговора нису могли да игноришу ни за Београд толико болно питање Косова и Метохије. Јер су многи у Србији посумњали у доследност руске позиције после присаједињења Крима Русији. Међутим, руска позиција по питању непризнавања самопроглашене независности Косова остаје непромењена. „Веома сам захвалан за помоћ коју од вас добијамо по питању косова и Метохије и веома сам захвалан што ви желите да наставите да са нама развијате економску сарадњу”, истакао је премијер Вучић у разговору са председником Путином. [8] И ове речи представљају најпрецизнији резултат посете шефа српске владе Русији.
_________

Упутнице:

[1] AFP 200717 GMT JUN 14

[2] http://voiceofserbia.org/ru/content/%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%87-%D0%B2-%

[3] РИА НОВОСТИ 08/07/14 20:40 08.07.2014 20:41

[4] http://www.gazprom.ru/press/news/2014/july/article195602/

[5] http://top.rbc.ru/economics/08/07/2014/935107.shtml

[6] http://www.interfax.ru/383869

[7] РИА НОВОСТИ 08/07/14 20:40 08.07.2014 20:40

[8] http://www.kremlin.ru/news/46176

(Фонд стратешке културе)

Oznake: analiza, Južni tok, Petar Iskenderov, ruskosrpski odnosi, Aleksandar Vučić