Прочитај ми чланакМлађан Ђорђевић, председник покрета Ослобођење, у ауторском тексту за руску федералну новинску агенцију Регнум осврнуо се на дешавања у Србији и однос режима према Руској Федерацији. Текст преносимо у целости.
Пре неколико дана, британски медији су објавили вести о посети Бена Валаса, секретара за
одбрану у влади Уједињеног краљевства, Београду. Валас се састао са председником
Александром Вучићем и министром одбране Небојшом Стефановићем, а са потоњим је потписао
и споразум о сарадњи.
Ништа необично, да сам Валас потписани споразум није назвао „револуционарним документом“
којим се Србија „ставља на чело отпора малигном руском утицају и манипулацији у региону“.
Валас је додао и да је интерес Велике Британије да помогне земљама као што је Србија да се
одбране од малигних активности са истока.
Овај споразум је тако дошао као врхунац вишегодишњих изјава западних представника,
укључујући и америчког амбасадора у Београду Ентонија Годфрија, који су упозоравали о
негативном руском утицају.
У чему се, по њима, огледа тај утицај?
Пре свега у руској подршци суверенитету и територијалном интегритету Републике Србије,
израженом кроз непристајање на давање концесија илегално отцепљеној покрајини Косово, и
чврстом руском придржавању Резолуцији Савета безбедности 1244, којом се Косово и Метохија
означавају као саставни део Србије.
Други проблем за западне силе је свакако присуство руских компанија, пре свега енергетског
гиганта Газпрома, који Србији обезбеђује енергетску стабилност по пристојним ценама – ове
земље би радо замениле Газпром са својим мултинационалним концернима.
Ништа од тога није ново. Велике силе увек су тражиле начин да остваре своје интересе у овом
региону. Оно што је ново, јесте саучесништво режима у Београду у овим плановима запада.
Александар Вучић свесно покушава да уведе западни геополитички у Србију, из чисте политичке
рачунице – зна да му то осигурава што дужи опстанак на власти. Западни спонзори, њихов новац,
медијска и политичка подршка за Вучића значе више од мишљења његових гласача. Гласачи
његове Српске напредне странке углавном нису про-западно оријентисани, али ту на сцену ступа
широк дијапазон маркетиншких и медијских тактика којима се Вучић служи да би заварао своје
бираче и навео их да верују да је он и даље про-руски политичар који успешно одржава Србију
неутралном земљом у спољнополитичком смислу, бранећи Косово и Метохију у саставу Србије
притом.
А истина не може бити даља од тога. Вучић све чини да се реши Косова. То је задатак који је добио
од својих западних спонзора. Да у што краћем року, а претпоставља се већ током ове године, са тзв. косовским премијером Аљбином Куртијем потпише правно-обавезујући споразум којим ће
Србија практично признати независно Косово и допустити му чланство у Уједињеним нацијама.
Ту наредбу је врло јасно изнео изасланик америчке администрације Метју Палмер, када је
почетком јуна посетио Србију. Он је, у маниру колонијалног управника, српским медијима јасно
рекао да је „споразум у току ове године известан“.
Вучић је у претходним годинама косовским Албанцима већ предао све атрибуте државности:
полицију, тужилаштво, правосуђе, српску локалну самоуправу која је на северу Косова до 2013.
године била под контролом Србије, телекомуникациони и енергетски систем. Зато је и доведен на
власт. У последњих 8 година, Вучићева влада је потписала 48 споразума са илегалним
институцијама у Приштини – садржаји неких од њих се и даље крију од јавности. Испунио је све,
сем последњег корака. Сада тражи модел по коме ће да учини последњи корак – међународни
суверенитет Косова.
Ту има две препреке. Први је српска јавност, која се и даље у огромном проценту противи било
каквом споразуму са Приштином (према неколико истраживања, бројке иду и до 90% против
споразума). Притисак на јавност се врши преко окупираних медија, преко парламента у којем
нема опозиције, преко спинова о томе како Србија остаје без савезника (пре само неколико
недеља, Вучић је почео да најављује могућност да Грчка, коју Срби сматрају пријатељском
земљом, призна независно Косово). Рецимо, и амерички изасланик Метју Палмер је приликом
посете Београду одржао састанак са српском опозицијом, којој је јасно пренео став да од њих
очекује да пруже подршку договореном решењу за Косово, да не мобилишу бираче на том
питању, тј. не праве проблеме Вучићу при извршењу овог отвореног акта издаје.
И управо пре неколико дана, Вучић је одржао састанак са тзв. десним крилом опозиције управо по
питању Косова. Присуствовали су лидери странака Демократска странка Србије, Двери, Заветници,
Здрава Србија и Српска радикална странка. Све номинално опозиционе и национално
оријентисане странке, многе од њих са јаком про-руском реториком. На састанку који су назвали
„конструктивним“ сви су се сложили са Вучићем. Толико о њиховом опозиционом деловању.
Непосредно након тога, српски парламент је усвојио Вучићев извештај о току дијалога са Косовом,
озбиљном већином гласова. Вучић је том приликом поручио да „Србији не треба замрзнути
конфликт“ и да питање мора што пре да се реши, те поновио уобичајене флоскуле да не требамо
„проблем да остављамо својој деци“. Сигуран сам да ни Грци на Кипру не желе да остављају
проблем својој деци, ни Кинези у вези Тајвана, ни многи други народи који имају територијалне
спорове – ипак, нико од њих као решење не нуди признање отцепљеног дела своје територије.
Само Вучић.
Друга препрека признању Косова, поред српске јавности, јесте став Русије и њено противљење
пријему Приштине у УН. И то нас враћа на почетак приче. Управо због тога Вучић затеже односе са
Русијом, до момента када ће их потпуно прекинути. Зато је и његов министар потписао споразум
са Британцима о „супротстављању руском интересу у региону“. Зато је премијерка Србије, Ана
Брнабић, средином јуна у Анталији потписала декларацију којом је подржана ближа сарадња
региона са НАТО пактом и евроатлантска интеграција региона. Зато се Србија недавно
придружила и европским санкцијама Белорусији.
Русија и српски народ, две су препреке признању Косова и историјској издаји, незапамћеној не
само у историји Србије, него можда и целе Европе. Да шеф државе ради против националних
интереса своје нације, да покушава да изнуди признање илегално отцепљеног дела своје
територије, насталог на тероризму и злочинима над својим народом. Да све то ради зарад мало
тапшања по леђима од стране западних ментора и зарад пар година власти. Те две препреке
Вучић жели својим сплеткама да придобије и намагарчи. У томе га морамо спречити. Зарад
будућности Србије, зарад будућности Косова и Метохије, зарад будућности српско-руског
пријатељства.
