Прочитај ми чланак
(Весна Веизовић, ИН4С)
После данашњег састанка Срба са севера окупираних територија и властодржаца из Београда и непостизања споразума између две стране, нестрпивост и бахатост овдашњих политиканата врхуни.
Након што су били изненађени појавом представника Срба јужно од Ибра, који су морали доћи чак до Београда не би ли се њихов глас чуо и не би ли оповргли спекулације медија који су их ставили у исти кош са овим западним службеницима из власти, трпајући им у уста речи које никада ни у лудилу не би сами изговарали.
Није искључено да би њихов глас и у Београду био угушен , али неспремност и брзина власти да што пре заврше са њима, не пустивши их у своје одаје оставили су их да гласно и са јасним паролама покажу и Београду и целој Србији да су и они против споразума са Шиптарима и предаје сопствене земље.
Немогућност да западни план спроведу тако лако и поред до сада невиђене медијске манипулације, која малтене јавност убеђује како не постоји нико да је против споразума, сем ето неколицине Срба са севера, очигледно је извела из такта Ивицу Дачића, до те мере, да не може савладати свој аутошовинизам и инфериорност у односу на те Србе који нису поклекли за разлику од њега и остали су на својим огњиштима.
„Да ли неко стварно мисли да смо ми глупи, они треба да се боре са Приштином, а не са Београдом… Сукоб са целим светом није решење, као ни сукоб са Београдом. „
Но, изнервирани Дачић ни ту није стао , већ је наставио са претњама:
„Укинемо плате и радна места и нема паралелних институција.“
Очигледно је на жалост да је ова држава у рукама самовољних криминалаца и да они неће презати ни од чега док не испуне задатке добијене са запада. Сам Александар Вучић је поновио и не одступа од тога да не постоји нико ко га може спречити да спроведе споразум у дело:
„Ако буде референдума, то може да се заврши за 15 дана. Ако буде потребан референдум, имамо један услов: да из тог референдума изађемо уједињени и да, ако већина грађана подржи нашу одлуку, косовски Срби прихвате да је заједнички спроводимо. Влада може да падне, али одлуку о споразуму нећемо мењати јер је то једина могућа одлука“
Односно , може се спровести референдум, али ће се његов резултат узети у обзир само уколико буде повољан за ову власт у супротном пуј пике не важи. Уосталом кад је овој власти Устав мртво слово на папиру, шта један референдум може значити..
Шта је преостало Србима да ураде, док му се у Београду овако бахато силе властодржци, на окупираним територијама имају другу врсту тортуре. Управо то је одличан показатељ „победе“ коју су издејствовали у Бриселу.
Тако је наједном сваки Србин који поседује телефон или фото апарат постао шпијун и одређују му се мере задржавања чак тридесет дана у затвору, док се са друге стране покушај убиства двојице дечака од стране Шиптара награђује пуштањем након једнодневног притвора.
Јасно је такође, да не планирају ни у највећем лудилу ( а не знам да ли може бити већег него што сада јесте) да се повуку са својих функција и да часно оду у историју без присилног решења.
А најјасније и вероватно најжалосније је сазнање да Срби и са Космета, а и целе Србије одавно не воде битку само са Шиптарима већ и са Београдом.
Док су се током целог трајања преговора Шиптари држали и на за тренутак не одступали од такозваних косовских закона, не признатих и непостојећих , српска страна је била спремна на измене Устава не би ли се нас до краја понизила и учинила још који уступак.
Такво вођење дипломатије вероватно да није виђено да сада у свету. Јединствен пример једне изгубљене битке која се пре свега није смела ни повести на тако виском државном нивоу, која је свом народу представљена као највећа победа икада. Што рече један пријатељ, Вучић ако настави овако да прича , још ће ме убедити да смо проширили своју територију.
Зато се данас Косово и Метохија не могу одбранити у Приштини и Призрену, и Пећи, Косовској Митровици, јер такву битку садашњи властодржци неће дозволити, ако не стану отворено на страну међународних снага и Шиптара гледаће на сваки начин да опструише Србе. То је оно што је избило из речи Ивице Дачића, у својим покушајима да свој неуспех пребаци на плећа Срба са окупираних територија.
Дакле, колико год да медији покушавају да утичу на јавно мњење правећи једну искривљену слику и растежући број Срба који су за споразум до неслућених процената, јавља се једна ситница која осликава истинско осећање у народу али и у власти.
Наиме, понављајући свакодневно да се споразум мора спровести у дело, и да су спремни да газе и преко живих и мртвих не би ли испунили своје науме, кроз њихове речи а пре свега претње се огледа страх од правог народног расположења, односно неслагања и сасвим извесне народске буне.
Зато када Ивица Дачић отворено запрети Србима са Космета да ће их поред све несреће и малтретирања од стране Шиптара, злочинаца којима су гурнути у руке на немилост, исто то поручује сваком Србину на целој територији Србије шта га чека уколико се побуни против система и њихових самовољних одлука.
Ништа другачије није ни са Александром Вучићем, који је јасно ставио до знања да је спреман и лично, вероватно личним обезбеђењем, да се обрачуна са сваким ко му се супростави. А исто то поручују и његови пулени преко новинских редака, упозоравајући да им службе стоје за вратом и истовремено називајући све Србе који се боре да одрже територијални интегритет екстремистима.
Имамо дакле два решења:
Прво ће звучати једноставније и лако. Можемо се повући , ућутати и дозволити им да отцепе Космет од Србије, да примене тај споразум и испуне вољу Шиптара. Но то једноставније решење није ни дугог века, ни имало паметно. Јер уколико се данас покаже страх пред њима страшљивцима који ништа сем што прете и не знају, сутра а ни касније нико неће дићи глас ни за коју групу, ни за појединца и бићемо оно што они заиста и хоће да направе од нас – робови!
Друго решење није лако али ће нас све ослободити.
Налазимо се као у библијској причи на путу за Рај, и са основним питањем пред нама: Хоћемо ли наставити да постојимо или нечасно нестанемо?
