Pročitaj mi članak
Турска представља најбитнијег савезника Сједињених Држава на Истоку. Обзиром да представља активног члана НАТО-а и амбициозног регионалног лидера Вашингтон, настављајући линију британске политике, у Турској види ефикасну препреку за јачање руског утицаја у региону.
Тим је непријатније за америчке уши прозвучала новост о нападу групе младих Турака на седморицу војника бундесвера (обучених у цивилна одела) 22.01.2013. у граду Искендерун (Немци су тамо дошли у саставу контингента НАТО како би у близини сиријско-турске границе инсталирали систем „Петриот“). Тридесетак турских младића је покушало да Немцима набаци на главе црне џакове, демонстрирајући на тај начин да нису заборавили да су амерички војници 2003.године учинили исто то једанаесторици турских војника у ирачком граду Сулејманија, јер су посумњали да ови припремају атентат на тамошњег градоначелника.
Немци су морали да се сакрију у најближој продавници, одакле су одвежени уз заштиту полиције. Нападачи су били активисти Турског омладинског савеза – организације која према Вашингтону не показује посебне симпатије. Зато су и пароле које су узвикивали биле антиамеричке, а Немце су напали било зато што су их или помешали са јенкијима, или зато што су они, које су напали, били савезници тих истих јенкија.
Догађај у Искендеруну неће се одразити на односе Турске са НАТО-ом. Прво, Бриселу није згодно да се та тема подстиче. Друго, Турска се активно укључила у процес „регулисања“ сиријског проблема од стране Запада, тако што тесно сарађује са Западом. Поставља се питање само зашто ли је Турска решила да се нађе у том процесу. Па, Анкара је једноставно била принуђена да тако поступи. Мирна, пријатељска Сирија је за Турску најбољи сусед. Тако је било све док Запад није започео реализацију плана Велики Блиски Исток, којим се предвиђа реконфигурација граница за више од 20 блискоисточних држава. Полазећи од тога колико су Американци заинтересовани за формирање курдске државе (у Ираку су то успели да делимично ураде) једна од жртава може да постане и Трска.
Турска је заинтересована за Сирију зато што у њој 10% становништва чине Курди. Интересантно је да су према прозападној сиријској опозицији најнепомирљивије расположени баш Курди – чланови партије „Демократски савез“, који је повезан с Радничком партијом Курдистана (РПК), која води борбу са турским властима ради формарања независне курдске државе. За сиријске Курде Слободна армија Сирије и исламистичке групе које су уз њу представљају спроводнике турске политике у региону. А Анкара се за њих залаже како би пригушила импулс који долази од Курда у Сирији који, живећи уз саму границу са Турском, постају све уједињенији, при чему су представници РПК већ изјавили да ће указати сваку помоћ својим саплеменицима из Сирије.
Анкара не жели да дозволи Западу да он решава сиријски проблем, зато што се плаши да ће из сиријског хаоса да никне независна курдска држава која ће и Сирију, па и Турску, да „уштине“ за делић њихове територије. Тим пре, што сиријски Курди већ покушавају да преузму контролу транспортне артерије која повезујeСирију са Турском, али ће се и затворити, захтевајући да опозиција, уколико баш жели да се бори против Башара Асада, то не чини преко области које они контролишу.
Напад на бундесверове војнике уз пароле против Американаца подсећају на ситуацију која је претходила такозваној Крвавој недељи 1969.године у Истамбулу. Тада су људи изашли на улице како би изразили протест против присуства ратних бродова 6.флоте САД у турским водама, као и против зближавања Анкаре са Вашингтоном. Маса од више хиљада људи која је демонстрирала се пробила кроз полицијске кордоне, али је нападнута од ултрадесне младежи, наоружане хладним оружјем. Почело је батинање ненаоружаних демонстрананта као казна због њихових антиамеричких парола. Два човека су убијена. Овакво застрашивање људи који мисле другачије од проамеричке хунте на власти у Турској је омогућило да та власт опстане.
Турску геополитичку мисао не треба схватати једнострано, односно, онако кaкoје у почетку схватана антируска. Без обзира на многобројне руско-турске ратове, и Турској и Русији је згодније да буду савезници, него непријатељи. Руско-турски стратешки савез би прекинуо хегемонију Запада не само у Црноморском базену, већ и на Блиском Истоку. То су одлично схватали и Лондон, и Париз, и зато су тежили да по било коју цену испровоцирају сукоб те две империје. А данас су Сједињене Државе те, које покушавају да онемогуће зближавање Анкаре и Москве.
Међу турском елитом је бес због америчке политике почео да јача после рушења Совјетског Савеза. Постојање СССР-а, који је представљао снажну геополитичку творевину, терало је Анкару да се оријентише на Вашингтон и да тражи чланство у Северноамеричкој алијанси.
Нестајањем СССР-а са карте света Турци су се нашли пред претњом нове врсте: Москва више није била противник који је претио турској егзистенцији, а при том је Вашингтон, прекрајајући по својој жељи границе блискоисточних држава, значајно ојачао своје присуство у региону. У турској политици је констатован заокрет према континентализму, примећивало се да се припрема зближавање не само са Русијом, већ је дошло и до побољшања иранско-турских односа. То је био период потребе за геополитичким наслеђем епохе Ататурка, када је Турска, пошто је постала световна држава, желела да се зближи са Совјетском Русијом.
Сада видимо да Турска, која се дуго и успешно придржавала доктрине „нула проблема с комшијама“, прети Дамаску и баца се у битку. То аутоматски значи погоршање односа и са Москвом, и са Техераном. И поново се јавља идеологи ја пантуранизма и османизма.
Ова прва је саграђена на супротстављености Турана, прастаре земље североисточно од савременог Ирана, која је, како мисле, била насељена „тјурцима“ и која се одувек борила против персијске „експанзије“. У ствари –реч Туран има иранско порекло, а туранци су били ирански народ који је говорио ирански и живео у Ирану. Због сличног фонетског изгледа речи „Туран“ и „Тјурок“ поборници светске тјурске дијаспоре су заменили прави смисао речи „Туран“ и дали му необразложену асоцијацију на тјурска племена. Идеологија пантуранизма је идеолошки инструмент за подривање иранског, у суштини, руског утицаја у зони интереса Турске, најпре у Централној Азији.
Друга се ослања на вредности историјског наслеђа Отоманске империје, и Анкара врши активну политику у оним регионима који су некад представљали делове Османске империје (од Србије до Афике). Како се изразио шеф Министарства за иностране послове Турске – Ахмет Давутоглу: „Направите круг око Турске пречника 1000 километара – у њему ће се наћи 20 земаља, направите круг пречника 3000 км – у њему ће бити 70 земаља… Турска је заинтересована за своје окружење“.
И пантуранизам, и неоосманизам Русији оспоравају њен утицај у Средњој Азији и на Блиском Истоку. Разлика је у томе, што пантуранизам ставља акценат на етничко порекло, а неоосманизам – на учествовање различитих народа и земаља у општем политичко-културном наслеђу земље. Али – најважније је да се Запад задовољава и пантуранизмом, и неоосманизмом, јер су и један и други усмерени против опонената западној хегемонији– Ирана и Русије. Анкара се није усудила да истакне пуноважну геополитичку доктрину, која би била усмерена на штету америчких интереса (не подударају се „тежинске категорије“). Они исти представници турске војне и политичке елите који су покушали да направе први корак у том правцу, били су одмах ухапшени и затворени (предмет „Ергенекон“).
За то време антиамеричка расположења у турском друштву постају све приметнија. Антиамериканизам Турака је „упакован“ у њихов критичарски однос према Западу као целини. Осећају се и безрезултатно вишегодишње трупкање Анкаре испред врата Европске уније, и злочини америчке војне клике у исламском свету. Само 34% Турака се позитивно односи према Американцима, а сарадњу са Северноатлантском алијансом за конструктивну сматра само 38% становника[1]. Ако је 2008.године чланство у Европској унији жељно ишчекивало 69% турских држављана, данас је тај проценат 43%[2]. Запажа се и разилажење у мишљењу између власти и становништва Турске. Док Обама и турски премијер Ердоган подржавају чврсте пословне везе,становништво се противи зближавању са САД, а међу њима су и религиозни конзервативци, националисти и леви покрети.
