Pročitaj mi članak
Нисмо сагласни са оним што говори, начином на који то говори, најчешће ни како изговорено спроводи високопоштована Јелена Милић, али јој нико не сме претити и физички јој забранити да говори то што говори и ради то што ради! Једино мерило је закон — и за њу, и за нас, и за све остале.
Мушкарац који прети жени има огроман недостатак мушкости. Управо због таквих — који државу, националне вредности и истину бране тако што на друштвеним мрежама називају оне другачијег мишљења „олошем“, „дрољом“, „издајником“, па им и смрћу прете — високопоштованој Јелени Милић, директорки Центра за евроатлантске студије је додељена полицијска заштита.
Било које људско биће које вређа неистомишљеника, поред недостатка части, има неколико врста проблема: нема довољно изграђене ставове, па тако ни доказе за своје тврдње; недостаје му валиднија аргументација, чак и кад те ставове јасно терминолошки означи; неспособан је за полемику и борбу за прихватање његовог гледишта, упркос томе што му некад разноразне околности ту борбу ометају.
Ризик је недозвољен луксуз за државу
Вређање неистомишљеника, па и саговорника, у Србији је чешће од „добар дан“. И вређају (готово) сви. Само што једни знају да „упакују“ ставове тако да не буду очигледно исказивање најаве одређене радње над фамилијом оног или оних којима се обраћају, већ те ставове — иако можда чак далеко опасније — пласирају без назнака примене физичке силе, али који на дужи рок утичу и на то да неко физички сноси последице.
Зло је и у једнима и у другима, ту нема збора. Питање да ли су они „мудрији“ више зли, а они „огољенији и директнији“ више бесни — може да буде добар експеримент на фокус групама за психологе. Међутим, реални живот није фокус група, па се на зло „мудријих“ мора појачати опрезност, а бес „директних“ се мора из места сасећи.
Сорти бесних (можда и злих) припадају сви они који у јавном животу — а друштвене мреже су јавни живот једнако колико и улица, телевизијска емисија или трибина — помисле, а онда и напишу, увреде и претње. Нема, и не треба да има, држава времена за размишљање и оклевање са применом закона тумачећи да ли они то стварно мисле или су само бесни, па у бесу нешто изрекну, а суштински не би ништа нажао никоме учинили. Доиста, најчешће се стварно испостави да су такви кукавице и ништице које само поломе неки део посуђа у кући или напишу статус и твит. Али, глава је једна, па је ризик недозвољен луксуз.
Причај, и пусти друге да причају
С друге стране поменутих су сви они који редовно цитирају, и посебно воле да цитирају, Ембруза Бирса и његово: „Патриотизам је последње уточиште олоша“.
Из овог цитата представници цивилног сектора у Србији, поједини интелектуалци или они који би желели да их таквима други виде, али и неки политичари и новинари разрађују читаве есеје увреда, етикета, оптужби, генерализовања, оптуживања и свеукупног изливања толико жучи да сви који другачије од њих мисле постају легитимна мета. Ако не за ударање и физичко повређивање, оно барем за пљување посред чела. И не хају за своја дела. Правила смишљају за себе, изузетке за друге.
Међутим, кад смо већ код цитата, склонији смо да послушамо Волтера кад каже:„Љуби истину, али праштај заблуду“. Дакле, да искрено поступимо према његовој чувеној максими: „Нисам сагласан се са тим што говориш, али ћу до смрти бранити твоје право да то (своје мишљење) кажеш“.
Нисмо, наиме, сагласни са оним што говори, начином на који то говори, а најчешће ни са тиме како изговорено спроводи високопоштована Јелена Милић, али јој нико не сме претити, а поготову јој физички забранити да говори то што говори и ради то што ради! Њено право је њено право, њен говор је њен говор, а дело је она сама. Дакако, једино мерило је закон — и за њу, и за нас, и за све остале.
Опростите „ножеве на срцу“
Кад би озбиљан човек реаговао на сваку изјаву високопоштоване госпође Милић, морао би само тиме да се бави 365 дана у години. То, признаћете, није баш паметан наум, а ни резултати неће бити ништа другачији.
Џаба таквима као што је високопоштована госпођа Милић говорити да не може свим силама бранити лицитирање бројем жртава у Сребреници, и истовремено свим силама лицитирати бројем жртава НАТО агресије. Узалудан посао је показивати јој да је једно бити заговарачица учлањења у НАТО, а сасвим друго не назвати бомбардовање Србије агресијом. Излишно је доказивати јој да су њене изјаве (пре)често прст у око свим жртвама агресије. Непристојно је подржати оне који јој спочитавају да поједине реакције и сама изазове, па им се чак и радује. Као што је непристојно правити спискове русофила или наводних рубљољуба јер се то у цивилизованом свету не ради.
Но, све то, ма колико било узалудно, не значи да ико сме дићи и прст на високопоштовану Јелену Милић. Или било кога другог ко слично мисли и говори. Свакако, повремено ваља изнети другачији став, а јавно мњење је довољно кадро да процени које од та два мишљења и става је валидно.
За стихове из збирке песама Десанке Максимовић „Тражим помиловање“ (лирска дискусија са Душановим закоником) Борислав Михајловић Михиз је својевремено написао да им по племенитости не зна равне и додао да је с једне стране гордо слово Закона, а са друге песник који брани заштићује и тражи помиловање. Нису то, како рече Михиз, молбе упућене апелационим и врховним судовима, већ реч песника који тражи помиловање за војничка гробља, за праве, за све… Дакле, и за несхваћене и сопствене душе тамничаре, за радости својих тровача, за оне што вичу кад им се плаче…
„Нисам властелин ни себар / Који се свети / Који враћа жаоку за жаоку / Срам за срам / Нож на срцу за нож на оку…“ написала је песникиња Максимовић.
Опростите „ножеве на срцима“. „Тражим помиловањ
Извор: Спутник – Ненад Зорић
