Прочитај ми чланакКосовски институт за истраживање и развој политике (КИПРЕД) објавио је протекле недеље студију у којој је анализирано пет конкретних модела за решавање косовског чвора - подела или размена територија, модел две Немачке, модел Британије и Ирске, модел Јужног Тирола, али и оно што називају "хрватско-југословенским/српским" моделом.
У овом истраживању, насловљеном „Опције за правно-обавезујући споразум о нормализацији односа Косова и Србије“, јасно се наводи да је интерес Приштине да задрже језеро Газиводе и Трепчу, који се налазе на северу Косова и Метохије, али и да не формира Заједницу српских општина на коју се обавезала пре више од пет година потписивањем Бриселског споразума.
Занимљиво је да се од свих решења најшире и најподробније говори о моделу поделе, односно у овом случају размене територија. Наводи се да је реч о решењу о коме се све више говори од почетка ове године и које су косовски премијер Хашим Тачи и албански премијер Еди Рама узели у разматрање. Према извештају, наводи се да изгледа да Тачи веома озбиљно разматра ову опцију, мада за њу користи еуфемизам – корекција граница.
– Ова опција би могла да значи само поделу Косова или поделу у комбинацији са разменом територија у коју би ушли и делови у којима су Албанци масовно насељени у Прешевској долини на југу Србије. Дељење би могло да значи да би делови Косова северно од реке Ибар били припојени Србији, а, уколико је и размена територија укључена, Прешевска долина постала део Косова – наводи се у извештају и додаје да је реч о територијама приближно исте величине (север Косова са око 1.007 квадратних метара, а Прешевска долина око 1.200 квадратних метара).
Очекивања су да би у случају постизања овог договора Србија, свакако, тражила посебну заштиту за имовину и интересе СПЦ на Косову.
У истраживању се, у образложењу ове опције, као пример мирне размене териотрија наводи модел по коме су то учиниле Холандија и Белгија 2016. године. Тада су, како се наводи, те две земље потписале споразум о корекцији граница и мирно се нагодиле.
– Иако је политичка конотација другачија него у случају Косова и Србије, овај споразум показује да је модел размене територија могућ и да функционише – наводи се у извештају и додаје да би размена територија морала да буде спроведена на такав начин да не произведе насилно расељавање становништва, нити угрожавање људских права и слобода…
Констатује се, кроз анализу ставова бројних званичника, да би управо подела са разменом територија могла бити најмање лоше решење и за Србију и за Косово.
Такође, наводи се и да је фактична подела настала још 1999. године „када су НАТО снаге спречиле ОВК да уђе на територију севера Косова“.
Као аргументи против овог решења, наводи се да би то умањило слику о Косову као мултиетничком друштву, како су га замислили САД и њихови европски савезници, али и да би могло да произведе даље трансфере становништва – Срба са југа на север, и Албанаца са севера на територије јужно од реке Ибар. Такође, наводи се и да би тиме били угрожени економски интереси Косова, јер би важна имовина, као што су Газиводе и Трепча, припале Србији. На крају, посебно се истиче да би то могао да буде опасан преседан за друге земље које имају сличне етничке проблеме, као што су Македонија и Босна и Херцеговина.
Одмах у наставку, у извештају се даје одговор на све ове сумње:
Наводе да је Косово на папиру мултиетничко друштво, али да је у реалности оно поптуно подељено. Наводи се, такође, да би резултат поделе и размене територија могао да доведе до тога да Косову припадне војна база Србије код Бујановца, као и да би подела могла да доведе у питање контролу над Коридором 10, који Србију повезује са Македонијом и Грчком са једне, и Хрватском, Словенијом и Аустријом, са друге стране.
– Неко би се могао запитати зашто би Србија дозволила Косову да преузме ова два стратешка интереса – наводи се у извештају.
Када је реч о Трепчи и Газиводама, наводи се да косовска економска одрживост само делом зависи од те имовине и додаје да су три од пет рудника Трепче лоцирани јужно од Ибра и да би остали Косову. Ипак, за Газиводе се наводи да је то слаба тачка за Косову, јер снабдевају Косово пијаћом водом, али и генеришу електичну енергију. Наводи се да би уколико би Газиводе припале Србији, Београд дошао у прилику да блокира проток и да би то било извор нових тензија на релацији Србија-Косово.
У закључку се наводи да су подела и размена територија најконтроверзније и опасне опције, због свих неизвесноти које носе са собом.
– Било би делимично опасно за Косово да разматра ову опцију без сагласности западних партнера – закључује се и поручује косовском лидерству да по том питању буду веома опрезни.
Циљеви албанске стране
У последње време је објављено неколико истраживања на тему будућег статуса Косова која потписују стручњаци из Србије и још више оних са адреса у међународној заједници. Ово је, међутим, први пут да се на једном месту могу наћи детаљно истакнути и анализирани косовски интереси, који онда на известан начин откривају и стратегију и циљеве њиховог тима у дијалогу који се води о будућности јужне покрајине.
Како наводе, циљ албанских представника треба да буде признање независности Косова, по могућности формално, али и да се Србија искључи из мешања у косовске послове. Циљ је и да споразум који буде постигнут утаба пут ка пуноправном чланству Косова у Уједињеним нацијама и другим интернационалним организацијама.
Циљ Косова је и да сачува територијални интегритет, и обезбеди пуну и ексклузивну јурисдикцију над целом територијом. То укључује и пун суверенитет и контролу над ресурсима и имовином, као што су језеро Газиводе и рудници Трепча (који су на територији севера Косова).
Јасно се истиче и да је интерес Косова да избегне оно на шта су се обавезали пре више од пет година у Бриселу – формирање Заједнице српских општина.
– Интерес Косова је да избегне формирање ЗСО, која би имала извршна овлашћења која надилазе овлашћења општинског нивоа: У сваком случају, Косово нема никакв интерес да се формира асоцијација која би имала „функције централне владе“ и моћи које би могле да се развију у трећи ниво власти са елементима територијалне аутономије за општине у којима живи српска мањина“.
Наводи се и да би, након постизања споразума, Косово тражило ратну одштету од Србије, као и разрешење питања несталих у ратним сукобима 1999. године. Такође, тражили би и компензацију за предратно социјално, здравствено и пензионо осигурање које, како наводе, није исплаћивано косовским Албанцима.
Две Немачке и Хрватска-Србија
У истраживању се наводе и модели Две Немачке, као и модел „Хрватска-Србија“.
Када је реч о првом моделу наводи се да је много повољнији за Србију. Како наводе, Србија би тиме испунила захтев ЕУ за потписивањем правно обавезујућег спорзума и добила шансу да постане чланица, а да притом не би морала да призна Косово. Косову тиме, додају, није гарантована ни столица у УН због могућег вета Кине и Русије које не обавезује никакав споразум Београда и Приштине. Истовремено, не гарантује им ни чланство у ЕУ, а као пример се наводи Шпанија, која је свој став према Косову јасно показала.
Када је реч о другом моделу, Хрватска-Србија, наводи се Спозаум о нормализацији односа Хрватске и СРЈ. Тај модел подразумева експлицитно признање и столицу у УН. Наводи се да је то за Косово једна од најбољих опција, а као евентулана опасност истичу се значајни уступци које би морали да учине у погледу ижвршних овлашћења ЗСО. Констатује се и да је за Србију ово врло мало вероватна опција.
