Pročitaj mi članak
Анализирајући моралну страну европске политике царске Русије у 19. и почетком 20. века, професор права Е. Спекторски је закључио, да сталне оптужбе Запада на рачун Русије да је „незасити освајач и европски жандар” – нису увек злонамерне”. Наиме, западне псеудоелите су биле слепе да виде идеалистичко саможртвовање Русије током 19. века, поднето ради очувања европског мира, јер оне, „живећи ниским интересима, нису могле да виде ништа узвишено”.
Руско заступништво права поробљених балканских хришћана за европске политичаре оног доба било је прворазредни показатељ „руског егоизма”, јер за „економске материјалисте, идеалисти се искључиво руководе најнижим побудама, којима би се они, материјалисти, руководили уколико би били на њихом месту”.1) „Ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа”, рекао би Ј. Дучић.
Различита порекла политике принципа и историософске одговорности коју је, у главним цртама, следила Руска Царевина и политике интереса коју су током 19. века искључиво водиле дипломатије западноевропских држава, прецизно је 1877. године формулисао енглески „Тајмс”
: „Уколико би једном Русија постала трговачка нација, тако да би и мала колебања на инвестиционим берзама утицала на руска најудаљенија села, она би се врло брзо одвојила од великих идеја. Интереси Британске империје су тако велики и сложени, зато би борба за велике идеје од стране енглеских државника представљала злочин. Борба за велике идеје може да служи као мамац за државе са слабијом организацијом и мање развијеном цивилизацијом”.2)
Овај исечак из „Тајмса”, из времена руско-турског и српско-турског рата, развејава две савремене илузије, често присутне и код државно и национално одговорних Срба и Руса. Оне редукују дубину постојећег сукоба, те последично у моралној и информативној равни слабе одбрамбени потенцијал државе и народа. Прва илузија се односи се на погрешно поимање западног појма Realpolitik, свеједно у америчкој или европској верзији, који уз семантичко аксиолошко редефинисање постаје својствен патриотском политичком дискурсу. Друга илузија се тиче дефинисања историјског сукоба нововековног Запада и Русије као првенствено геополитичког, интересног конфликта.
Процес ослобађања политике од идеологије започет у 19. веку у крилу западне постхришћанске цивилизације, чијим се родоначелником у теорији најчешће сматра немачки канцелар Бизмарк (тзв. постидеолошка политика), само је део ширег и дубљег тока ослобађања политичке праксе и политичке философије од етике есхатолошког назначења. Следствено, родно место западне реал-политике у рудиментарној форми био је Ватикан, а у развијенијој протестантизам. Европском западу, саблажњеном римско-паганским доживљајем империјалне власти, глад за царством земаљским учинила се неодољивијом од жеђи за Царством Небеским.
После грађанских револуција и насилног рушења преживелих остатака хришћанске културе, западна реал-политика се плански ослобађала непотребног баласта идеолошке мимикрије и псеудолегитимације – осим смоквиног листа демократије. Циљ такве реал-политике је да обезбеди доминацију западне плутократске псеудоелите и њеног псеудосвештенства у различитим државноправним и политичким формама, од монизма апсолутне монархије и револуционарних држава јакобинског или фашистичког типа, до плурализма савремених парламентарних демократија.
Политички принципи, идеје и врлине представљају највеће препреке у успостављању такве доминације, јер демонтирају наметнуту неоколонијалну представу о нужности антиномичног функционисања света као скупа моћних и немоћних земаља. Зато је убацивање западног концепта реал-политике у сферу патриотске и суверенистичке политике један од најважнијих облика специјалног рата, којим се на посредан начин у свести грађана ломе последње моралне препреке за прихватање мондијалистичког пројекта.
„Тајмсов” коментар из 1877. године поставља Русију с оне стране оваквог западног поимања политике, јер је она политику водила следећи „велике идеје”, а не логику берзанских колебања. Када се у Русији буде водила политика на коју одлучујуће утичу берзе, а не „велике идеје”, онда ће руска политика, по убеђењу неименованог енглеског коментатора, постати реалистична по западној мери реал-политике. Како су материјално-меркантилистичка шпекулативна моћ и немоћ основне мере те политике, Русија би се последично мирила и са свим актима у светској политици који изражавају берзанску моћ једних и берзанску немоћ других; ма како ти акти изгледали из угла врлине, али и из угла стварних историјских и животних интереса Русије. Овде се ваља само сетити резултата политике јељциновско-козирјевске клике, која није била ништа друго до западна реал-политика вођена под наметнутим страхом од моћи берзанских колебања.
Ако се Русија налази с оне стране оваквог западног поимања политике зато што идеју ставља изнад материјалних интереса, како је то још 1877. године констатовао енглески новинар, онда сукоб Запада са руском државом није ни у 19. веку, ни данас био првенствено сукоб у домену материјалних интереса, већ судар различитих погледа на свет, различитих цивилизација. Тако овај сукоб, пре свега, разуме Запад. Познавње праве природе конфронтације од посебног је значаја за вођење одговорне национално-државне политике, неминовно скопчане са тактичким, не и стратешким, компромисима и уступцима. Јер су природа и домети тактичких компромиса другачији када се у темељу конфликта налазе материјални интереси, а сасвим другачији када се ради о цивилизацијском сукобу.
Фото: Емил Чонкић
Реал-политика српског премијера
Ако је прихватање постулата западне реал-политике погубно за велику Русију, оно је још погубније за малу српску државу. У концепту политике у коме је реалност берзанске моћи све, а идеје, вредности и принципи ништа, Србија не може да сачува, не само своју територију и суверенитет, већ ни најпродуктивнији део свог народа. Млада популација ће у трагању за варљивим економским бољитком потрошачког друштва, пропагандно излечена од идеја и врлина, у таласима напуштати убогу земљу отаца. Тврдоглаве Србе су у неодољивост западног концепта реал-политике најпре убеђивали „Олујом”, „Бљеском”, „Милосрдним анђелом”, окупацијом Косова и Метохије, подгоричким страначким и петооктобраским државним ударом, и најзад, евроинтеграцоном тиранијом која треба да доврши изградњу нове европодобне менталитетне, политичке, привредне и културне конфигурације Српства.
С тим у вези, политика коју оличава А. Вучић, не може да се назове нити „суптилном игром”, нити „доследно патриотском”, како је квалификује коментатор РИА Новости, В. Лепјохин.3) До сада је Србијин премијер био сам пуки извршилац западног концепта реал-политике, јер конкретни потези у збиру исувише јасно оцртавају, не један изворни и идејно утемељени програм државног и националног преображаја и снажења, у реализацији тактички прилагођен ситуацији великог геополитичког рата, већ петооктобарски колаборационистички „програм” стварања нове европодобне (евроатлантске) реалности.
Како изгледа инсталирање те нове европодобне реалности од стране А. Вучића види се на примеру Косова и Метохије. Наиме, план Владе Србије да са тзв. Републиком Косово закључи међународне уговоре, непостојеће из угла Србијиног унутрашњег права, те да на основу њих мења постојећи правни поредак на територији АП КиМ, уз истовремено избегавање Уставног суда да се када је у питању тзв. Бриселски споразум изјасни о томе шта је устав (јер оцењујући уставност неког правног акта уставни суд заправо одређује шта је устав), води стварању нове реалности на КиМ. Та нова „бриселска” реалност је противна уставној норми о КиМ као саставном делу РС са статусом суштинске аутономије, ма каква да је ова норма као творевина једног уплашеног и конфузног уставотворца, под иностраном присмотром, какав је био уставорац од 2006. године.4) При томе границе суштинске аутономије из чл. 182. ст. 2. морају да се тумаче у складу са ставом из преамбуле Устава по коме је КиМ „саставни део територије” „суверене државе Србије”.
Наиме, према преовлађујућем ставу уставноправне науке преамбула са правном садржином, каква је она у Уставу Србије, има правнообавезујући карактер, па се оцена уставности закона протеже на цео текст Устава. Примера ради, Уставни савет Француске је одлуком од 1971. преамбули Устава од 1958. године признао пуну уставну снагу.5) Европодобна реалност, која се уз свесрдну помоћ Владе Србије ствара на КиМ, не само да је противна преамбули и чл. 182. ст. 2. Устава Србије, већ и међународноправној и политичкој реалности која је створена после једнострано проглашене независности од стране албанских сепаратиста. Ова потоња реалност омогућавала је Србији да на КиМ, уместо привремених органа самоуправе образованих на основу Резолуције 1244, која је 2008. једнострано нарушена од стране Албанаца, организује територијалну аутономију у складу са Уставом од 2006. године.
Насупрот томе, Влада Србије је одлучила да сва средства уложи на стварање такве реалности на КиМ која ће, с једне стране, одредбама важећег Устава које се тичу КиМ одузети било какво упориште у стварности, сводећи их на пуку декларацију, а с друге стране, учинити реалним уговорни расплет између Србије и тзв. Републике Косова према концепту две Немачке, 6) сагласно обавези Србије из чл. 15. ССП.
Каиновски плодови западне реал-политике
Уколико се ускоро мирним, политичким и правним средствима не заустави инсталисање у име реал-политике нове европодобне (евроатлантске) стварности у правном, безбедоносном, привредном, образовном и културном поретку Србије – од Качаника до Суботице, „суптилна игра” А. Вучића и његових иностраних саветника трансформисаће Србију у стварни НАТО војни логор – на линије ватре. Била би то подједнако непријатељска реалност и Савиним Србима и Николајевим Русима.
Да би се зауставило коначно уобличавање марионетског евро-атлантског реал-политичког лика Србије, потребно је да се суспендује примена неуставног ССП, као кључног акта који државу Србију лишава свих атрибута суверености. Европодобно ССП-овско развлашћивање државе Србије, у крајњем резултату оставиће сваког њеног грађанина-пореског обвезника, па и А. Вучића, без икакве заштите домаћег правног поретка, препуштеног самовољи наднационалних структура плутократске псеудоимперије.
Борба реал-политике против политике-мистике води се несмањеним жаром већ вековима; питање је само да ли ће се ова борба у наредним месецима и годинама у свој жестини водити на граници или унутар византијског света. Савремено малоруско братоубиство, у збиру са крвавим историјским низом српских братоубистава и конвертитстава, показује да ова дилема за народе православног Истока није фикција „теорије завера”, већ много пута проживљена стварност. Њу треба посматрати у светлу закључка историчара Вол стрита, Н. Фергусона, по коме „није могуће описати исход рата на Косову као недвосмислену победу НАТО”, зато што није дошло до копнене инвазије на СР Југославију, а ње није било зато што „америчку моћ не спутава трошак војне интервенције већ одбојност јавности према људским жртвама”.7) Једном речју, за копнену окупацију и пацификацију Србије потребне су америчке паре, домаћи људи и домаћа крв.
Управо, оно што ових дана у САД спремају да „дарују” Кијеву. Истој стратегији припада и убиство Б. Њемцова. Ради се о моделу рачунице западних обавештајних служби, примењеном неколико пута током последњих двадесетпет година у Србији – да ликвидацијом свог неуспешног сарадника истовремено стигматизују један режим као наводно политички репресиван и створе лик лажног мученика-дисидента, како би тиме спасили од банкрота ранија улагања у тзв. опозицију и иницирали ново жариште унутрашње нестабилности.
Чињеница да у Србији ни петнаест година после петооктобарског државног удара џепови отпора нису сломљени, а да се плутократској псеудоимперији жури да домаћим рукама доврши копнену окупацију, показује сву озбиљност Керијеве претње да ће се Србија наћи на „линији ватре”. Остаје само питање, да ли ћемо као народ, поклањајући се реал-политичкој моћи берзанских шпекуланата, а одбацујћи врлину, за туђ рачун отворити линију братоубилачке ватре или ћемо у сопственом духовном, али и физичком интересу, наметнуту „линију ватре” изместити на граничне бедеме наше Цивилизације.
Место отпочињања ове борбе одређено је претходним успехом у инфилтрацији западне концепције реал-политике у етос православних народа и њихових елита. Насупрот западне реал-политике, као израза моћи берзанско-шпекулативне „стварности”, стоји српско животно искуство; као оно које је генерал Михаиловић платио главом, закључивши да се „Енглези у Југославији боре до последњег Србина”, те да је „ западним демократијама једини циљ да о туђем трошку добију рат”.8)
УПУТНИЦЕ
Е. В. Спекторский, Принципы европейской политики России в XIX и XX веках, Любляна, 1936, стр. 13;
Е. В. Спекторский, Принципы европейской политики России в XIX и XX веках, стр. 13;
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31159-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D1%98%D0%BE%D1%85%D0%B8%D0%BD-%D0%B8%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%BC-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5-%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%83
М. Павловић, Прикривена уставна денацификација, http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=9873:prikrivena-denacifikacija-u-ustavu-od-2006&catid=37:politika&Itemid=40
М. Јовичић, О уставу, Изабрани списи, књ. 3, Београд, 2006, стр. 129;
М. Павловић, Прикривена уставна денацификација, http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=9873:prikrivena-denacifikacija-u-ustavu-od-2006&catid=37:politika&Itemid=40
Н. Фергусон, Моћ новца – новац и моћ у савременом свету 1700-2000, Београд, 2012, стр. 466-468;
М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, За бољу Србију, т. 1, Крагујевац, 1993, стр. 81.
