Поводом превирања и раскола у Демократској странци Србије Данас покреће дебату о политичкој будућности деснице у Србији. Од наших саговорника затражили смо оцену у каквом је стању десни политички спектар, те да ли се он искључиво одређује као „проруски и евроскептични“. Затим, да ли десницу одређује однос према монархији и републици. Коначно, да ли је могуће на десној платформи понудити бирачима и препознатљив економски програм.

Требало би више простора и времена да се претходно одреде појмови „левице“ и „деснице“ данас, како генерално, а посебно у Србији. И тај подухват би вероватно резултирао интересантним резултатима и открио мноштво „побрканих лончића“ – попут, на пример, оног да је ЛДП, који се у јавности, како код симпатизера, тако и код противника, доживљава као изразити представник „левице“, заправо десничарска странка, и то прилично екстремна.

Током 90-их једна генерација наших политиколога дефинисала је и редуковала дихотомију лево – десно само на однос према национализму и националном питању, и још уже, на однос према рату и актуелној српској власти, а потпуно занемарила традиционалне, социјалне и класне критеријуме, оцењује Ђорђе Вукадиновић, главни уредник Нове српске политичке мисли, додајући да би продубљенији поглед показао да у српском парламенту, па чак ни у читавом политичком пољу, готово да и нема „левих“ странака:

„Једино је ДС, повремено и у неким својим тренуцима и варијететима, показивао млаку амбицију да буде умерена левица, док је СПС то можда могао постати, док се није дефинитивно претворио у ово што је сада. Сви други су – у зависности од теме и критеријума – више или мање десни. С друге стране, они који себе виде као „праве десничаре“ склони су да већину етаблиране политичке сцене третирају као рецидив „комунизма и титоизма“, што је најблаже речено бесмислено“, истиче наш саговорник.

Према његовим речима, уместо о „десним“, боље је говорити о „конзервативним“, „националним“ или „патриотским“ странкама, организацијама и појединцима. На страну што је у данашњој Србији много релевантнија и много оперативнија подела на проатлантске и антиатлантске странке. Или проруске и антируске. Плус што би, који год критеријум да узмемо, лоцирање једног СНС-а представљало посебан проблем и искушење, сматра он.

Упитан да ли се десница одређује према проруском или евроскептичном ставу, Вукадиновић одговара да је бесмислено је одређивати на основу става према било којој земљи, па и Русији:

„Уосталом, са делимичним изузетком ЛДП-а, ЛСВ-а и Мађара, практично све наше странке су више или мање „русофилне“. Али јесте чињеница, и то не само у Србији него и у другим европским земљама, попут, рецимо, Француске или Аустрије, да оно што се схвата као десница, поготово она нешто „тврђа“, попут Марин ле Пен или Кристијана Штрахеа, углавном има доста симпатија према Москви, тачније Владимиру Путину. Што је, узгред речено, интересантан обрт с обзиром да су пре само неколико деценија за Москву биле везиване странке и снаге са потпуно супротним, то јест радикално левим предзнаком”, подсећа саговорник Данаса.

Он додаје да се и евроскептицизам такође није нешто што се може ексклузивно везивати за дихотомију левица – десница.

„Али јесте чињеница да је, како код нас тако и у земљама ЕУ, евроскептицизам углавном распрострањен на десном полу политичког спектра, док је „леви“ евроскептицизам још увек релативно слаб. То је вероватно последица чињенице да је осећај угрожености, односно одбрана националне државе што од бриселске администрације, што од азиланата, за сада ипак најраспрострањенија форма евроскептичке аргументације и евроскептичког политичког става, док се „лева“ евроскептичка позиција још увек теоријски и политички артикулише“, каже Вукадиновић.

Према његовом мишљењу, за савремену десницу је тема монархије потпуно ирелевантна и апсолвирана, а чак и у земљама са дугом монархистичком традицијом она се углавном схвата као неки фолклорни реликт:

„Додуше, у случају Србије се у вези са тим ипак не бих смео превише кладити, не само због анахроности наше политичке и идејне сцене, него и зато што није искључено да неко од светских или локалних господара наше ситуације, из неких својих прагматичких разлога једнократно заигра на монархистичку карту. Али то би било карикатурално и кратког даха. Из специфичних историјских разлога, српски републиканци нису сасвим равнодушни према династији Карађорђевића, баш као што су многи декларисани десничари на њу алергични. Рекао бих да је то српска политичка специфичност (можете то звати и „атавизам“) која је очито старија, трајнија и дубља од ове прилично натегнуте поделе на левицу и десницу“, напомиње уредник НСПМ.

Упитан да ли је могуће на десној платформи понудити бирачима препознатљив економски програм, он одговара са „вероватно – иако га за сада нема“ и додаје да то не би смео бити програм неолибералне деснице, „вашингтонског консензуса“ и ММФ-а, какав свих ових година, широм Европе, а нарочито европског југа и истока спроводе разне десне, као и – номинално – „леве“ и социјалдемократске владе“.

(Danas.rs)

Ознаке: Djordje Vukadinovic, patriotski blok, десница у Србији, српске политичке странке