Немања Шаровић: Прошло је шест дана од како су срамном пресудом још срамнијег Хашког трибунала ослобођени хрватски злочинци Анте Готовина и Маркач и полако се стишава медијска прашина која се у првом тренутку подигла. Сматрамо да је то прави тренутак да се, сада већ мирне главе, после шест дана, сумира оно што се догодило.

Као ко зна колико пута до сада, можемо рећи да је било по оној народној „тресла се гора, родио се миш“, односно Србија је још једном добила жесток шамар од САД и ЕУ, наши државни функционери и државно руководство су давали некакве помпезне изјаве и на крају се није десило ништа.

Српска радикална странка захтева да државни врх Републике Србије, у првом реду премијер Ивица Дачић и председник Томислав Николић, коначно повуку некакав конкретан потез којим ће показати САД и ЕУ и свим другим државама у свету да Републике Србија више неће пристајати на понижења каква је до сада трпела, а да уколико то не желе да учине или уколико немају храбрости да то учине, онда је једини излаз и за Томислава Николића и за Ивицу Дачић да поднесу оставку.

Мислим да их на такав корак обавезује и Устав Републике Србије и предизборна обећања која су дали народу, јер онај ко је на челу државе, а није способан и вољан да заштити основне виталне националне интересе свога народа, онда је минимум какав се очекује да те особе поднесу оставке.

Српска радикална странка сматра да Србија има минималан кредибилитет у међународним односима и да, уколико желимо да и тај минимум кредибилитета који нам је остао сачувамо, морамо коначно реаговати на ова понижења која доживљавамо.

Нажалост, уместо тога смо добили дневнополитичке изјаве и од стране председника и од стране премијера. Указаћу вам на неке. Пре свега, Ивица Дачић, који изгледа пати од тешког облика амнезије, рекао је како је за разлику од Хрватске, Србија своје генерале хапсила и испоручивала уз весеље и уз музику, како је он то рекао. Надам се да српски народ нема толико кратко памћење.

Ко су ти који су српске хероје и српске генерале хапсили уз весеље? Хапсио их је Војислав Коштуница, који је, подсетићу вас, ухапсио више него Тадић и Зоран Ђинђић заједно, али их је хапсио у влади коју је подржавао управо тај Ивица Дачић. Касније је српске генерале хапсио сам Дачић, он је ухапсио Караџића, он је ухапсио Младића и Горана Хаџића и онда каже да Србија треба да се стиди што током претходних година није урадила ништа за Србе који се налазе пред Хагом и да је више дописа отишло у Тужилаштво него за оне који су радили за одбрану Срба који су заточени у Хагу. Да ли онда тога треба да се стиди Ивица Дачић или Србија?

Српска радикална странка већ годинама указује на негативан однос који државни органи имају пре свега према Војиславу Шешељу, али исто тако и према другим Србима који су тамо заточени. Ми смо указивали на то да се дешавало да, када

 

Тим за одбрану Војислава Шешеља затражи одређену докумантацију, прво се тај захтев прослеђивао Хашком трибуналу, прво су та документа достављана Хашком трибуналу и често се дешавало да чак Војислав Шешељ од секретаријата Хашког трибунала добије та документа које је тражио његов Тим за одбрану, а да Тим за одбрану званичну документацију добија после пола године, годину, или да је чак никада и не добије.

Али, то је управо било, понављам, за време владе Војислава Коштунице, наравно и за време Ђинђићеве власти, али у најдужем периоду је било за време власти у којој је непосредно учествовао или коју је подржавао сам Ивица Дачић.

Даље, премијер Србије каже да Србија не може у самоизолацију. Да ли је то самоизолација када нам САД и ЕУ, под чијом је несумњивом контролом Хашки трибунал, још једном  понове – а то је управо речено кроз ову пресуду – да су Срби најгори народ у Европи и да је против Срба апсолутно све дозвољено, да Србе можете некажњено убијати, да можете вршити етничко чишћење, да им можете отимати територију, да никад било ко ко против Срба изврши неки злочин неће бити кажњен?

Да ли је то изолација коју други спроводе према нама или ми спроводимо самоизолацију уколико дигнемо глас против таквог понашања и таквог става, не међународне заједнице, како то тврди Ивица Дачић, већ пре свега држава ка којима стреми упорно овдашња власт.   

Српска радикална странка сматра да и дебата коју је Вук Јеремић заказао у УН поводом рада „ад хок“ трибунала неће донети било какву конкретну корист Републици Србији или грађанима Србије, већ да је и то пре свега у функцији смиривања страсти и у функцији домаће политичке сцене. Зашто то кажемо?

Зато што је таква активност унапред осуђена, да кажем, на пропаст. Пропаст – зато што неће бити никаквих конкретних последица. Ако већ знамо да шта год да буде речено у тој дебати неће имати било какве конкретне пследице ни по статус Републике Србије ни по ослобађајуће пресуде које су донете усташким генералима и бројним другим зликовцима, уколико се зна да то неће имати никакав утицај на друге Србе који су и даље заточени у Хашком трибуналу – која је онда корист, осим смиривања домаће јавности и шта то Србија може очекивати као последицу те дебате?

Да ли ће наш добитак бити у томе што ћемо опет моћи да кажемо како смо ми морални победници? Србији је доста да нас највише државно руковдство и онда када изгубимо проглашава некаквим моралним победницима. Оно што српски народ жели и оно што Српска радикална странка захтева је да највиши државни органи коначно почну да штите националне интересе и да повлаче конкретне потезе од којих ће, да кажем, неке последице и остати.

Као што сте и ви чули, медији већ увелико најављују да ће пресуда Харадинају, која је заказана за 29.новембар, такође бити ослобађајућа. Међутим, оно што нас посебно чуди је то што истовремено, из државног врха, чујемо да наредни сусрет са Хашимом Тачијем, који је заказан за 4.децембар, неће бити отказан без обзира на то шта ће се десити са Харадинајем и каква ће бити пресуда за њега.

 

Какву поруку овим поступком шаље Влада Републике Србије? Ми смо добили један жесток шамар ослобађањем Готовине и Маркача. Уместо конкретне реакције, нас државно руководство убеђује да не смемо  у самоизолацију, да без обзира што је то велика неправда, морамо наставити евроатлантске интеграције које су нас довеле у ту ситуацију. Сада у тим понижењима Србије идемо корак даље.

Чак и пре него што је донета за нас неповољна пресуда и пресуда која ће аболирати злочине и самог Рамуша Харадинаја, али између осталог и читаве ОВК, ми унапред тврдимо и обавештавамо међународну јавност да Република Србија и њени државни органи по том питању неће учинити ништа.

Дакле, порука је: „Удрите даље по Србима, понижавајте нас, ослобађајте злочинце, шта год да урадите Републици Србији и српском народу наше државно руководство неће реаговати“. Ако је већ тако, онда се поставља питање да ли Србија и српски народ заслужују такав однос, а мислим да се код ових људи пре свега ради о патолошком односу, јер колико год да Европска унија кињи Србију утолико је државни врх Србије сервилнији.

Као што знате, ти преговори са Косовом су најављени за 4.децембар, а посебан проблем представља то што и даље јавност Србије, Народна скупштина ако хоћете, не зна апсолутно ништа о платформу коју је, наводно, наше државно руководство припремило за те преговоре.

Што се Српске радикалне странке тиче, ја сматрам да та платформа највероватније не постоји. Уколико се сећате, пре петнаестак дана, највиши представници државне власти, између осталог и председник Народне скупштине, најавили су да ће за два или три дана платформа за преговоре са Приштином бити представљена најпре шефовима посланичких група, а потом Народној скупштини, да ће бити заказана седница и да ће на тај начин платформа бити представљена и целокупној јавности Србије.

У међувремену ништа, прошло је не само три дана него петнаест, ништа се није догодило и сада више нико ту платформу ни не помиње. Наше сумње да та платформа заправо и не постоји је подгрејала и недавна иницијатива Томислава Николића, који је од Српске академије наука и уметности затражио савет како ће се у тим преговорима и како ће се по питању Косова и Метохије народ и држава Републике Србије поставити и како да се суочимо са тим проблемом.

Уколико је Томислав Николић хтео било какав савет, онда је потпуно јасно да је савет требало тражити пре него што је написана платформа. Уколико је платформа написана и уколико постоји, поставља се логично питање зашто Томислав Николић у овом тренутку тражи савет САНУ. Једини логичан одговор на то питање је: зато што је већ потпуно јасно да ће резултат преговора бити катастрофалан по Србију и српски народ, а да Томислав Николић овом својом иницијативом према САНУ само покушава да спере ту одговорност са својих леђа, односно да макар део одговорности за потпуну немоћ, коју је исказао и он и Дачић, пребаци на САНУ.

Коначно о чему смо желели да говоримо је то што је након пресуде Хашког трибунала хрватским генералима Влада Републике Србије отказала најављену посету потпредседника Владе Републике Србије Сузане Грубјешић Загребу. То је Ивица Дачић пропратио речима: „О чему бисмо разговарали после овакве пресуде“.

Српска радикална странка сматра да оно што су Готовина и Маркач за злочине над српским народом учињене у Хрватској, то су  Хашим Тачи и Рамуш Харадинај за злочине над српским народом који су учињени на простору Косова и Метохије.

Уколико немамо шта да разговарамо са представницима хрватске државе коју званична Србије признаје, о чему ће то онда Дачић разговарати са представницима независног Косова, уколико дође до још једне срамне пресуде Хашког трибунала и уколико након Готовине и Маркача буде ослобођен и Рамуш Харадинај.

Ова недоследност показује да Ивица Дачић суштински не води рачуна о интересима српског народа, да су све изјаве које даје дретходних дана суштински намењене искључиво српској јавности и да то представља бацање прашине у очи српском народу.

Изволите уколико имате неких питања, уколико немате, хвала што сте дошли.

 

(СРС)

Oznake: Vojislav Šešelj, Nemanja Šarović, platforma za KiM, saopštenje za javnost, SRS