Срби и Бугари су два културно и духовно најближа балканска народа. Па ипак, и поред те блискости која је по својој суштини ванвремена и непроменљива, захваљујући читавом низу фактора који се једноставно речено могу дефинисати као империјализам великих и субимперијализам малих балканских народа, ова два народа у својој модерној историји нису успела да изграде трајније политичко јединство.

Но, и поред тога, у својој историји, а нарочито у модерној обележеној националним буђењем из вишевековног отоманског сна, српски и бугарски народ, независно од својих бирократа и дворова ипак су успевали да остваре ближу срадњу, и то у времену у којем улог није било проширење државних граница, него управо сама држава.

Стојан Војвода и Бугарска легија

У том смислу, прва значајна личност коју су Срби упамтили био је Стојан („Инџе“) Војвода који је са својим хајдуцима активно учествовао у борбама против Турака за време Првог српског устанка. Због исказане храбрости и пожртвованости, овај велики бугарски харамбаша прозван је, како од српских, тако и од бугарских хајдука „нови Карађорђе“.

Током владе Кнеза Михајла, као што је познато, у Београду је основана добро позната Бугарска легија, на чијем се челу неко време налазио и Јеврем Марковић, рођени брат Светозара Марковића, родоначелника српског социјализма. Један од првих људе ове Легије био је и бугарски национални херој, Апсотол слободе Васил Иванов Кунчев, којег су Срби наког борби узрокованих инцидентом на Чукур чесми прозвали „Левски“. Исти тај Левски, који је, борећи се за бугарску слободу 1873. године оставио свој живот на турским вешалима, носио је само неколико година раније кроз Београд тело српског Кнеза Обреновића.

Ништа мање значајна нису ни имена познатог хајдука Стефана Караџе или просветитеља Георгија Саве Раковског, који се и поред тога што је био Бугарин, као високи служебник српске владе шездесетих година деветнаестог века ватрено борио за остварење српских националних и балканских геополитичких циљева.

У то време, као што је добро познато, у Букурешту је створен и први план о стварању Српско – бугарског царства који, и поред читавог низа оптерећености затеченим стањем представља несумњиви доказ блискости два православна, словенска, балканска народа.

Каравелов, Левски, Ботев, Марковић, Пашић, Љотић…

Крај шездесетих и почетак седамдесетих година деветнаестог века, време је у којем на сцену ступају млада покколења, како у Бугарској (и њеној емиграцији) тако и у Србији (и у њеној емиграцији). Међу српском омладином тада је посебно популаран „брат Бугарин“, Љубен Каравелов, блиски пријатељ Светозара Марковића, Николе Пашића, Владе Љотића и других српских социјалиста који полако почињу да ступају на српску политичкку сцену.

Национална и социјална српска и бугарска омладина, далеко од српског двора који је револуционарну идеју прокламовану 1804. заменио за поштовање турског сизеренства, ствара алтернативне балканске и револуционарне путеве општег ослобођења и у први план истиче заставу не српско – хрватског него српско – бугарског јединства и уједињења.

На жалост, ова омладина чија је својеврсна икона постао Христо Ботев, своје животе је са једне стране остављала по казамтима или је гинула по Балкану, тако да крај рата који је почео Невесињском пушком 1875. нису дочекали и они који су највише у њему крварили. Уместо њих, власт у новоствореним и признатим државама прихватају они који идеју балканске солидарности замењују идејом додворавања великим силама које су, како то је то добро познато, имале своје циљеве који су често били у сукобу са интересима и потребама балканских народа.

Јединство – ствар народа, а не дворова!

Таква политика, већ на крају деветанаестог века потврдила је као истините речи Светозара Марковића да уједињење Балкана није и не може бити ствар дворова и дворске клике, него народа. Ратови које су почев од 1885. па до 1941. године Срби и Бугари водили, само је практични показатељ истинитости Марковићевих речи.

Некада су Срби били ти који су опалили прву пушку, некада су то били Бугари, но било како било разлог због којег се до пушке морало доћи резултат је напуштања балканске геополитике и прихватања туђег сизеренства, пре свега бечког и берлинског, односно петроградског. А улоге су се мењале. Када су Београдом командовале Бечлије, Софијом је газдовао Петроград. Када се Србија клела у руског цара, Софија је гледала ка Бечу и Берлину…

Данас, на почетку двадесет и првог века, Срби и Бугари су поново упућени једни на друге. Први због коначног разбијања свих илузија да на Запааду Балкана могу наћи не чак ни пријатељство, него било какво разумевање, а други јер су први на удару неоотоманске политике савремене Турске.

Изнад Србије и Бугарске и данас стоји императив јединства. Мимо тога, алтернатива је само једна – смрт….

У том смислу, у редовима који следе, доносимо вам разговор са човеком који је одбијањем да прихвати независност Косова задобио срца многих српских националних радника, са човеком који је био на косовским барикадама, са вођом „Партије за обичан народ“, Павелом Черневим.

За почетак Павел, реци нам нешто о твојој партији, јер људи у Србији заправо и не знају на којим сте ви позицијама?

„Партија за обичан народ“ настала је 2010. године спајањем неколико невладиних организација са малом про-хришћанском политичком групом „Слобода“. Ми смо партија родољуба, а у Бугарској смо познати као „евроскептици“.

Наша партија се одлучно супротставља сваком покушају довршетка стварања супер односно над – државе, Европске уније, творевине иза које не стоји народна воља и потреба него бриселски бирократи. Против смо великих монополиста и иностраног надзирања националних банака, што ЕУ бирократе тренутно чине и у чему заправо виде једини смисао постаојања ове накарадне творевине. Ми смо партија социјалног усмерења, залажемо се за права „малог“, „обичног“ човека који је без икакве сумње угрожен од стране монополиста, бирократа и државе која не води бригу о сопственом народу него управо супротно, о потребама евробирократа.

Сведоци смо да се на Балкану све више прича о евроазијским интеграцијама. Какав став ваша партија има по овом питању?

Илустрације ради биће довољно да кажем да смо почетком октобра 2012. године постали део Евроазијског покрета, а ја и наш званички представник у овом међународном удружењу. У потпуности подржавамо политику руског председника Владимира Путина и сматрамо да је Евроазија једина Бугарска перспектива.

Можете ли нам нешто више рећи о бугарској евроазијској перспективи? Ви имате и искуство из Европске уније… Можете ли извршити неку компарацију та два пута?

Па, пре свега, ми јако добро знамо да питање прекомпоновања на други колосек, односно окретања од ЕУ ка Евроазијској унији (ЕАУ) није ствар само једне партије или малог броја људи, него ствар читаве нације. На жалост, евроатлантске струје, које су нужно и про – натовски усмерене, још увек су јаке у нашој држави коју већ више од две деценије константно гурају ка западњачком културном и геополитичком простору.

Но, истини на вољу, последњих година бугарски народ све више увиђа да тај пут није благородан, да нас савезништво са ЕУ и НАТО – пактом не води никуда осим у аутодеструкцију наше Отаџбине. Многи коначно схватају да ЕУ никада није ни имала намеру да одржи своја обећања дата по било ком основу. Оно што смо добијали, биле су само наредбе и регулативе које су заправо уништавале националну економију. Савремена Бугарска не треба нова правила и регулативе, него обнову националне екномије и нова тржишта… нову могућност трговине. Сматрам да, ако већ Брисел не жели да нас пусти да радимо на себи, треба једноставно да се окренемо и кажемо: Збогом! Ми немамо више времена да чекамо.

С обзиром да је ово блог који између осталог заступа тезу о потреби стварањеа балканске геополитике, пређимо сад на теме везане за Балкан.  У том контексту, значајно би било да чујемо кога ви видите као директног непријатеља Балкана, или боље речено, ко би по важем мишљењу могао да за интересе Запада повуче окидач?

Па, као и раније, то је и данас екстремни исламизам, оличен како у нео – отоманизму Ердоганове Турске, тако и велико – албанска доктрина разних нарко картела. Међутим, пре свега, наш највећи непријатељ је шовинизам сродних, православних балканских народа. Управо тај шовинизам главна је препрека уједињења Срба, Грка, Бугара и Румуна у јединствени одбрамбени балкански блок.

А могу ли народи које сте споменули превазићи тај шовинизам?

То није питање могућности него нужде. Ми то морамо урадити ако мислимо да од пропадања сачувамо нашу цивилизацију.

Која је улога српско – бугарских односа у обликовању балканског јединства? Сведоци смо да су управо српско – бугарски сукоби највише доприносили разарању јединства Полуострва.

Увек је српско – бугарско питање било и балканско питање. Свесни те истине, ми смо оформили удружење „Православна зора“ и наше прве активности су биле спроведене на барикадама у Косовској Митровици где смо активно учествовали у борби српског народа за своја права. На тај начин желели смо свима да ставимо до знања да је дошло време да се односи између наша два народа уреде на обострану корист и задовољство.

У том контексту, реци нам нешто о твојој перцепцији читавог низа српско – бугарских сукоба од 1885. до 1941. године. У којој мери то историјско наслеђе оптерећује младе генерације?

То је одавно ствар историје и тако треба да остане. На нама је данас да идемо напред тим пре што нас реалне животне околности на то наводе. Ми православни Балканци немамо толико луксуза да можемо да расправљамо зашто је нешто било „овако“, а не „онако“. Те ратове су често покретали дворови и краљеви, и то не ради националног интереса, а као што то јако добро знате и ви у Србији, гинули су обични људи. Истина је да наша два народа имају још доста отворених питања да затворе, али нове животне околности захтевају нова решења која морају бити на обострану корист. 

Када о овоме говоримо, било би занимљиво да нам кажеш нешто о бугарско – хрватским односима. Чини се да један део бугарске омладине и дан данас савезништво тражи са нео – усташким покретима, избегавајући чак и могућност разговора са Србима…

Ово је једно од најчешће постављаних питања. Изгледа да Срби, наравно са пуним правом, са доста подозрења гледају на ову појаву. Конкретно ја сам, могу слободно рећи, један од четири најпознатијих бугарских националиста у последњих десет година. За сво врeме свог политичког ангажмана, никада нисам дошао у контакт са било којим Хрватом. Дакле, са њима немам ни контакте, а о некаквом пријатељству и да не говорим. Ако говоримо у оквирима историје, као што то добро знате, Усташе и ВМРО су биле блиске организације. Данас то није тако, односно, највећи број бугарских националиста не види у сарадњи са Усташама било какву перспективу, а и они који са њима сарађују не могу се похвалити неком посебном популарношћу и снагом.

Поменули сте ВМРО…. Било би интересантно дотаћи се и питања Македоније. Како ви гледате на савремену Македонију? Да ли је то питање решено или тек чека на решење?

Па, сада већ давне 1998. године у мом првом интервјуу, као млади националиста без компромиса сам истакако да је Македонија друга бугарска држава на Балкану. Но, то је било давно… Искрено сматрам да је увек било једно од најбољих решења устројство Македоније по швајцарском, кантоналном принципу уз максимално поштовање локалних специфичности које треба да постану и основ правног система будуће Македоније.

Реци нам сада нешто о Косову. На неки начин, већ смо се дотакли те теме, али хајде да јој посветимо више пажње. У Србији је познато да постоји добровољачко бугарско удружење које је већ било на барикадама и које је спремно да по потреби притекне у помоћ српском народу у јужној српској покрајини…

Током јула месеца прошле године, као међународни посматрач учествовао сам у надгледању председничких избора у Нагорно Карабаху. Једном приликом, у неком интервјуу рекао сам да је Косово држава зла и злочина, творевина насиља, а не правде и права. То и данас мислим, и управо отуда ми радимо на окупљању добровољаца у Бугарској који би увек били на располагању косовским Србима који на Косову не бране само себе, него и нашу веру и цивилизацију. Сходно оваквој политици, планирамо да се у што скорије време повежемо и са појединцима и групама у Нагорно Карабаху…

Дакле, на помолу је стварање јединствене балканске и евроазијске православне организације… Да ли себе, када већ о томе говоримо, видите као наследнике идеје Раковског, Левског, Ботева, Бенковског и других бугарских националних хероја који су ратовали за националну слободу незаборављајући при томе на солидарност са осталим православним Балканцима?

Свакако, без икакве сумње! Људи које сте споменули су очеви наше слободе. Раковски је био међу првима који је на Балкану узивкнуо паролу „Слобода или смрт“ која је данас свима добро позната и која се нашла на хајдучким, устаничким, комитским и четничким заставама. Наш национализам није само бугарски, он је и балкански и светски и на том путу следимо пример Апсотола слободе, Васила Левског који је једном приликом рекао да после националног бугарског ослобођења треба покренути акцију на ослобођењу свих поробљених народа света. Срби на Северном Косову су данас изложени претњи исламизације и, самим тим, у питање је доведен и опстанак хришћанске цивилизације на овом простору. Ми као патриоти и налседници идеје Васила Левског смо решени да се усправимо и станемо раме уз раме са Србима који се данас боре против истог оног зла против којег се борио и Апостол.

На крају, да ли данас на почетку двадесет и првог века православни балкански народи могу да створе сопствену, балканску геополитику?

Ту нема простора питању „можемо ли“…. ми то морамо да урадимо.

(Стево М. Лапчевић / Нови српски социјализам, Србин.инго)

Oznake: Jedinstvo naroda, barikade, Bugarska, EU, Kosovo i Metohija, Pavel Černev, Svetozar Marković, Srbija, Hrvati, „Balkan”