Да би у савременим околностима проценили ваљаност актуелног статуса АП Војводине у оквиру Србије и да би проценили деловања свих политичких актера у покрајинском животу, као и да би схватили (не)оправданост усмерења ка евентуалном продубљивању аутономије или пак њеном укидању, и на крају разумели активности њених етничких заједница усмерених у правцу остваривања националних и уопштено људских права, потребно је вратити се на сам извор аутономије.

Потребно је схватити како је она настала, који су идеолошки темељи уграђени у њено стварање, али исто тако и сагледати промене кроз које је пролазила те како је она схватана у различитим историјским периодима. Осветљавање самог извора аутономије, као и њеног развоја те кроз то сагледавање њене есенције упутиће нас ка оптималним моделима њеног остваривања данас, али ће и поставити темеље рационалног сагледавања шта она може и треба да пружи њеним грађанима у савременом тренутку како би сви (већински народ, етничке заједнице, највећи део одмерених политичких опција и бројног невладиног сектора) били макар релативно задовољни.

Политичке опције у Војводини и о Војводини

О положају покрајине данас постоји више мишљења различитих актера јавног живота. Она се крећу у спектру од продубљивања аутономије, чак у најрадикалнијем опсегу размишљања иду у правцу неке врсте њеног подржављења, до заступања ставова о потреби чвршћег везивања Војводине у државне оквире Републике Србије, али и схватања да она једноставно треба да се укине који су на крајњем полу суверенистичких размишљања о овом проблему. Залагање за умерено продубљивање аутономије покрајине заступљено је, иако не реторички, у дугогодишњој делатности ДС и њеног покрајинског лидера Бојана Пајтића. Иако ДС из политичких разлога није такав курс јасно истакла више је него очигледно да је читаву последњу деценију (па и данас када је Пајтићева реторика окренута за 180 степени и када се покрајински лидер покушава представити као заступник „српског становишта“[1]) њена активност ишла у том правцу.

На најрадикалнијем делу овог спектра се налази ЛСВ која се залаже за максимално продубљивање аутономности покрајине кроз промену постојећег Устава[2] где би Војводина добила нешто што би личило на државолике атрибуте. У томе је прати значајан део војвођанског, али и државног невладиног сектора који често излази са врло прецизним ставовима о радикализацији војвођанског питања и захтевима за коренитим преуређењем Србије које се има остварити, као и код ЛСВ-а, кроз промену Устава[3].

Са друге стране, на суверенистичком полу имамо оне који се залажу за остваривање војвођанске аутономије у уставним оквирима што у пракси значи покушај „дисциплиновања“ будућих покрајинских руководстава и заустављање процеса продубљивања аутономије и институционалног одвајања од остатка државе које већ више година представља основ рада и стремљења актуелне војвођанске владе. Заговорница оваквог приступа је пре свих сада већ ванпарламентарни ДСС, али такав став се да назрети и у ставовима СНС, с тим да је ова странка како изгледа спремнија на компромис са разним струјама и политичким опцијама које Војводину виде више као самостални субјект у оквиру Србије него као део државе који треба да иде у правцу реинтегрисања у њене оквире.

Радикални део суверенистичке опције који се залаже за укидање покрајине чине ван-парламентарне политичке странке и покрети, пре свега Двери[4] и СРС, као и многи патриотски активисти чији је простор деловања ограничен пре свега на интернет, али и неки препознатљиви интелектуалци чија делатност овог усмерења је константна у последњих неколико година[5], па и деценија[6].

На крају када говоримо о значајним групацијама и њиховим визијама покрајине у будућности не смемо заборавити за одређивање статуса, како у прошлости тако и будућности, и те како битан страни фактор, али и бројне етничке заједнице стациониране на овом простору. Када је у питању страни фактор доминантни су политички утицаји САД и ЕУ, док је руски знатно мањи,поготово после обустављања гасовода „Јужни ток“. Исто тако треба поменути наглашену заинтересованост суседних земаља за северну српску покрајину, пре свега Мађарске услед постојања бројне мађарске етничке заједнице, чији припадници у великом броју имају двојно држављанство те су на тај начин и и грађани ЕУ, као и Хрватске која преко привреде покушава да „европску регију“ Војводину веже за интересе и пројекције Загреба.

Услед свега тога у целовитој композицији распадом Југославије испарцелисаног Западног Балкана (где је српски народ због расутости на овом простору остао најиздељенији) Војводина је најчешће виђена као снажан самостални субјект[7], за сада у оквиру Србије, чија се историјска и идеолошка аутентичност треба постепено изграђивати што се чини нарочито од 2000.г. Овај став кључних светских центара моћи даје извесну дозу ветра у леђа заговорницима развијања аутономности покрајине и чини ограниченим домете сувернистичког блока.

Позиције које заузимају Вашигтон, Берлин и Брисел, као и поменуте суседне државе, исто тако утичу на ставове многих етничких заједница у покрајини, нарочито оних најбројнијих. Тако имамо упркос политици немешања у „српско-српски“ спор у Војводини, заговараној током деведесетих и почетка двехиљадитих година, нарочито последњих неколико година активан рад и сарадњу мађарске етничке заједнице (пре свега кроз рад СВМ) са политичким снагама усмереним на јачању субјективитета покрајине и проширивању њених аутономних надлежности.

Можемо констатовати да је тај рад често само тактички због усмерености мађарских првака пре свега на побољшања положаја сопствене националне групе. Код осталих малобројнијих етничких заједница преовладава покушај остварења сопствених интереса при чему је интересовање за свеукупни положај Војводине најчешће инспирисано користима за матичну етничку заједницу. Често готово пресудан утицај страног фактора за трендове којима се креће покрајина опредељује прваке многобројних националности да заузимају курс у односу на читав простор покрајине. Он је неретко про-аутономашки, али врло вероватно да не би имао ништа против про-суверенистичког да та опција има реално снажнију политичку основу и да је виђена као оптимална у светким центрима који имају најјачи утицај и готово судбоносно одређују политичку креацију овог простора.

Два кључна идеолошка схватања Војводине

Узевши у обзир горе наведно можемо констатовати и додати да сагледавање позиције Војводине од стране разних политичких, институционалних и ван-инстиуционалних опција, и идеолошка усмереност, из које у многоме произилази сагледавање покрајинског актуелног тренутка, има основу у два кључна политичка, идеолошка, па и цивилизацијка става. Код једног, упражњаваног у про-аутономашкој опције, провејава мишљење да је Војводина пре свега космополитски, мулти-културални, мулти-етнички и мулти-конфесионални пројекат и да је таква била од својих почетака.

Односно да је космополитизам био њена кључна идеолошка компонента, нарочито од XX века, те да су Срби, и поред највећег доприноса њеном успостављању и историјском развитку, били само једна од етничких заједница кроз историју грађеног заједничког војвођанског регионалног и над-националног идентитета[8] (неким политичким опцијама и деловима невладиног сектора је блиско чак и стварање војвођанске нације).

Са друге стране суверенистичка опција је склонија једном србистичком ставу где се Срби доживљавају као као носиоци субјективитета овог простора а Војводина као покушај остварења аутономне српске области, ослоњене на историју и традицију целовитог српског националног корпуса, тада у оквиру мулти-националног Аустро-Угарског царства.

Дакле Срби се доживљавају као на неки начин најконститутивнији фактор војвођанског субјективитета који природно тежи (и кроз историју и данас) повезивању са осталим деловима српког националног корпуса са циљем егзистенције у једној држави. У изградњу субјективитета су позвани и остали народи на тлу Војводине, уз нуђење потпуне равноправности, али са задржавањем нагласка о најконститутивнијем српском народу што треба да усмери област у правцу недељивости и заједничког управљања у правцу изграђивања свеукупне српске државности.

Краће речено из овог става произилази опредељеност Војводине ка Србији и постепеној мањој или већој утопљености у српску државотворну идеју где би покрајини остала аутономија више културолошког и локалног типа, готово без икаквих облика посебности, нарочито без и најмањих делова продржавних субјективитета.

Настанак Војводине или србистичка Војводина

О ваљаности и оправданости једне или друге опције можемо лакше судити уколико се вратимо на почетак стварања Војводине и њега ближе осветлимо. Тада је у оквиру мултинационалног аустријског царства била пригушена свака врста националне свести. И то у времену националних буђења која су захватила Европу у току и после Француске буржоаске револуције и Наполеонових ратова. Неколико деценија после контрареакције на Француску буржоаску револуцију Европу је захватио нови револуционарни талас који је предводило пробуђено грађанство. Револуција је почела опет у Француској али проширила се и на остале делове континента. Ако је у Француској имала претежно грађански карактер у Аустријском царству је, поред социјалног и државно структуралног, добила и облик борбе за остварење националних права. Бројни народи окупљени под ингеренцијама круне породице Хабзбург у време турске експанзије сада, када је опасност са те стране нестала, су се осећали национално спутани.

Природно гравитирање ка националном хомогенизовању и враћању у своје историјске државне конструкције спречавао је ригидни бечки апсолутизам, нарочито интензивиран после сламања наполеонове Француске, а оличен у кнезу Метерниху. Аустријска царевина у првој половини XIX века није подстицала оне креативне снаге у империји које су тежиле реформи и ослобађању потенцијалних снага ради очувања моделиране државне заједнице већ је на сваку националну иницијативу одговарала „стезањем каиша“ и онемогућавањем било каквог националног израза. Услед тога незадовољство готово свих народа у оквиру империје било је природно.

Трошна мултинационална Аустријска царевина се заљуљала пошто су Немци у Франкфурту сазвали свенемачки национални сабор истакнувши као главни циљ Немачко уједињење, али не под аустријском круном. Но, најбитније је следило. Дигли су се Мађари јасно истичући захтеве за угарском самосталношћу. Ситуацију је закомпликовало то што Мађари инсистирајући на равноправности Угарске (било унатар било ван Аустрије) та иста права нису признавали Србима, Хрватима и осталим етничким заједницама у оквиру Угарске, што је била њихова вековна пракса. Ово је имало за последицу често ослањање ових народа на Беч у борби за своја права која је игнорисала Угарска. Временом се јаз између Мађара са једне те Срба и Хрвата са друге стране продубљивао а Беч ситуацију вешто користио за контролисање и једних и других и трећих.

Срби су нарочито имали проблема са Угарским властима око признавања црквено-школске аутономије које су добили од цара Леополда I још 1690.г. после велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем. Ово, као и покушај да се у модерним условима продуби и институционализује те тако стави на чвршће темеље српска црквено-школска самоуправа, резултирало је организовањем српске националне заједнице у револуционарним превирањима која су захватила царевину. После почетног покушаја координираног деловања са Мађарима, који услед мађарске искључивости нису уродили плодом, Срби су се окренули Бечу у нади да ће са те стране доћи разумевање за њихове националне захтеве прокламоване на сабору од 1. до 3. маја (јулијански календар) 1848.г. у Сремским Карловцима, који се уједно сматра и рођенданом Војводине.

Идеја за остварењем српске територијалне јединице изнета је први пут на Црквено-народном сабору у Баји 1694.г, а на Сабору у Темишвару 1790.г. формулисан је главни захтев да се Србима на основу њихових привилегија одреди посебна територија што је крунисано на сабору у Сремским Карловцима. На њему је српски народ прогласио себе за „политички слободан и независтан под Домом аустријским и општом Круном Угарском“.

На скупштини је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха српског, а Стеван Шупљикац за српског војводу. У „Српску Војводину“ су ушли Срем с границом, Барања, Бачка са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом. Дакле Војводина је била покушај организовања српске територијалне јединице као конститутивног дела Угарске краљевине и Аустријске царевине са уздизањем Срба у ранг политичког народа те остваривања његове равноправности у оквиру царевине. Иако су простори који су ушли у састав Војводине били настањени претежно српским живљем било је значајан број и других народа. Услед тога 17. маја је упућен проглас Румунима, а нешто касније и Намцима да учествују и сарађују на изграђивању Војводине.

Мајски скуп је сав био обојен националним бојама. На њега се слио огроман свет међу којима је било неколико лица из Србије. Најпознатији су били стари прота Матија Ненадовић и млади, будући велики српски државник Јован Ристић. Сремски Карловци су били преплављени родољубивим светом а градом су се чуле црквене и патриотске песме о Душану и Лазару и другим личностима српске историје. Везе са Србијом су од старта постојале иако се из разумљивих разлога о њима није могло гласније говорити. Током сукоба који је уследио са Мађарима било је мноштво добровољаца из Србије који су ратовали на страни војвођанских Срба. И владика црногорски Петар II Петровић Његош желео је да пошаље 2000 Црногораца да се боре за српску ствар но био је спречен. Било како било из предходно реченог се види да је покрет војвођански био српски и да се тицао свих делова расцепканог српског националног корпуса[9].

Знајући да Мађари неће пихватити ставове Мајске скупштине Срби су се, на челу са ново-хиротонисаним патријархом Рајачићем, окренули Бечу покушавајући да издејствују признање својих захтева. У Бечу 7. јуна цар је примио српску делегацију и изразио негативан став према сабору у Сремским Карловцима одричући му легитимитет, као и одлукама који су на њему донети. Српска Војводина је по мишљењу бечког двора била ствар незаконита коју он не може потврдити. Но, било је у војничким круговима значајних личности заинтересованих за српску ствар, највише због чињенице да је тада Беч у циљу удовољења Мађарима Војну границу ставио под ингеренцију Угарске, што је условило њену дезорганизацију, па чак и кретање у правцу потпуног расула. Циљ Беча био је политика удовољавања Мађарима како би оштрицу њиховог незадовољства амортизовао. То су требали да плате Срби, и донекле Хрвати, тако што ће им бити онемогућен институционални облик организовања на територији царевине и Угарске монархије.

Почетак спорадичних окршаја Мађара и Срба, те све обимнији захтеви који су долазили из Пеште приморали су Беч да се конфронтира са Угарском што је коначно учинио 19. августа, када је тражио повраћај Војне границе под сопствену контролу као и опозивање казнених мера против, од стране Мађара смењеног, патријарха Рајачића и бана Јелачића. Како су Мађари ове захтеве одбили рат који је све више беснео добијо је форме сукоба Срба и Беча са једне и Угарске са друге стране, али са јасном српском намером да истрају на створеним институцијама на мајској скупшини у Сремским Карловцима.

Иако су недвосмислено ратовали и за цара Срби су били ускраћени током читавог сукоба, који је трајао годину дана, признања својих намера у складу са одлукама сабора у сремским Карловцима, намера да створе аутономну област у оквиру царства и Угарске у виду Српске Војводине као основе остварења њихових националних и политичких права. Штавише Беч је константно избегавао да потврди јасне гаранције Србима иако су ови неретко инсистирали на томе назирући могуће неповољно решење њихових националних аспирација. Чак и када су Мађари притешњени борбом са више непријатеља понудили Србима део захтева изнесених на Мајској скупштини, а које су до тада одбијали да узму у разматрање, Беч је у циљу даљих ратних напрезања Срба само прогласио Војводу Шупљикца за „војводу српског народа“, чиме је опет решење статуса и ингеренција Војводства Србије, односно Војводине, избегао и умирио Србе магловтим обећањима решења проблема после рата.

Патријарх је протествовао против овакве квалификације али протест није уродио плодом. Чак и у новом аустријком уставу, донесеном 20.02.1849.г. границе Војводине се не помињу, само се констатује да ће се ново уређење заснивати на старим повластицама у чијим основама је црквено-школска аутономија. После овога код Срба је наступила деморализација а Беч је покушавао благонаклоним ставом према поједницима да обезбеди српску лојалност.

Ипак то није било довољно те се отпор народа поново разгорео, а патријарх се обратио руском цару у нади да ће помоћи остварењу српске визије Војводине. Дотле на фронту Мађари прелазе у офанзиву на целом ратишту и потискују између осталих и деморалисане Србе. Победничка мађарска војска се понашала све бахатије а кулминције њене иницијативе десила се 31.05.1849.г. када је бомбардован Нови Сад при чему је град готово цео уништен. Млади цар Аустрије Фрања II притиснут мађарским успесима позива у помоћ руског цара Николаја како би спасао царевину. Руска војска улази у Угарску и побеђује мађарске снаге који 1. aвгуста, на Вилагошу, полажу оружије што је и крај револуционарних превирања у Хабзбуршкој монархији.

„Војводство Србија и Тамишки Банат“ – „космополитска Војводина“

Уз помоћ Русије Беч је добио прилику да спроведе у дело организацију државе какву је намеравао. Оно што је најбитније за овај текст је однос и планови које је имао у вези Војводине, која истина није правно заживела али је постала део националних планова Срба. Срби су осећали да је визија инстутуционалног организовања, ако га уопште буде, ових простора из угла Беча значајно различита у поређењу са оним што је било закључено на Мајској скупштини. Остало је само да се види како ће Беч устројити Војводину и колико ће бити остварени планови Срба.

Унапред забринути за судбину Војводине они су тражили да лично цар носи титулу Војводе како би заштитили творевину коју су намеравали да створе и за коју су гинули годину дана. У међувремену Аустријска царевина је показала намере да организује територијалну атономију, али са знатно другачијим карактеристикама од оних који су били приоритет Србима. Беч је ишао у правцу релативизовања националне српске доминације у аутономној области која има да се конституише. Укључивањем знатног броја других народа нова територијална аутономија је у плановима Беча требала да потисне јак и непредвидив српски фактор те да добије, модерним речником реченои мултинационално и космополитско обележје. Тако су аутономији, са званичним називом Војводство Србија и Тамишки Банат, припале области са срезовима румским и илочким, затим делови жупаније Бачке где је већинска била мађарска националност, тамишке и торонталске са већином српског становништва, али и цео Банат где је већински национални елемент био несрпски, односно румунски.

По попису из 1846.г. етнички састав територија које су касније ушле у састав Војводства Србије и тамишки Банат био је следећи:

Власи (Румуни) 417.000

Срби 402.000

Немци 352.000

Мађари 233.000

Словаци 27.000

Бугари 24.000

Јевреји 16.000

Роми 12.000

Русини 7.000

Хрвати 3.000

Грци 3.000

А према попису из 1850-1851г., етнички састав Војводства био незнатно измењен:

Срби 321.110

Буњевци и Шокци 62.936

Хрвати 2.860

Румуни 397.459

Немци 335.080

Мађари 221.845

Русини 39.914

Словаци 25.607

Бугари 22.780

Јевреји 15.507

Роми 11.440

Чеси 7.530

Грци и Цинцари 2.820[10]

Аустријски врх је у складу са дугогодишњом праксом бечког двора ишао на то да потисне српски национални набој прикључујући аутономији области других националности што је територијалној аутономији давало сложен, вишенационални, па може се рећи и савременим речником речено космополитски карактер те уклапало се у вековима разрађени механизам потискивања националног израза код многобројних поданика, како би контрола различитих народа била успешна, што је био и услов функционалног егзистирања царевине. Руководећи људи области, како цивилни тако и војни, постали су двору одани чиновници (нација није била најбитнија али Срба готово и да није било) што је говорило да је аутономија директно била потчињена а и зависила је од Беча.

Према томе можемо да закључимо да су, наравно условно речено, постојала две врсте схватања аутономије Војводине у оквиру Аустријске царевине, а сходно томе и данас та два погледа егзистирају. Постоји србистичко схватање аутономија, али и оно мултинационално или космополитско разумевање субјективитета Војводине. Заговорници првог били су пре свега Срби, као народ који је желео да оствари институционалну аутономију кокои би се у модерним временима реконструкције царевине продубила њихова већ остваривана права (у виду привилегија о црквено-школској самоуправи) са устројеном јединицом у оквиру монархије, а која би им обезбеђивала права политичког, односно национално равноправног народа.

Заговорник другог схватања аутономије, условно речено космополитског, био је пре свега Беч и кругови са терена одани Бечу, а касније у XX веку и, ипак, малобројни слојеви грађанске класе. Овај вид аутономије је подразумевао мулти-националност регије, чиновнике делегиране из самог центра царевине и њој у свему одане (као и противнике „Србијанског“ централизма у XX веку), те од стране Беча потпуну контролу свих политичких и друштвених токова на аутономној територији. И данас заговорници космополитиског (или све више прокламованог војвођанског идентитета) имају неретко нешто налик ставу да се центар управљања аутономном покрајином треба пренети из Београда (или макар ослабити везе са главним гардом Србије) и изместити у институције ЕУ, са јаким упливом и суседних држава на догађаје и кретања северне српске покрајине, што овакве пројекције за покрајину приближавају оним решењима које је за исту имао Беч током егзистирања овог простора у оквиру Аустријске, а касније и Аустро-Угарске монархије.

Такође можемо да кажемо да су најбитнији фактор за реализовање и једног и другог типа самоуправе били Срби као народ. Првог, србистичког типа били су директни док су за други тип, који је ударио темеље за каснији, потпуни развитак мултинационално-космополитски облика аутономије, били посредан узрок. Непоседни узрок првог типа аутономије били су једноставно зато што је она била осмишљена као националан српска територијална јединица док су посредни узрок другог типа аутономије били услед тога што је њено настајање било детерминисано неким видом компензације на српске захтеве. Односно Беч сигурно не би самоинцијативно радио на успостављању било каквог облика аутономије ових простора да није био притиснут догађајима који су задесили царевину у бурним револуционарним превирањима.

Србистички и „космополитски“ поглед на Војводину кроз историју

Изнуђеност аутономије и невољно пристајање Беча на исту потврдило се убрзо. Да би Мађари били умирени и да би се осигурао тренд помирења Беча са Угарском цар је у децембру 1860.г. укинуо Војводство на радост Мађара и Немаца и жалост Срба и Румуна. Епизода Војводства Србије и Тамишког Баната, које је било компензација на српске захтеве за Српским Војводством и које је имало националну шароликост довољну да се спречи његов српски а истакне мулти-национални карактер, трајала је кратко. Царевина је ишла у правцу фаворизовања две нације, што је и крунисано монархијским дуализмом у Аустро-Угарској нагодби из 1867.г., а предмет интересовања опет је постало током наредних деценија тежња ка српској аутономној области највише изражавана кроз делатност Светозара Милетића, али и политичара његових наследника, пре свега Михајла Полита Десанчића и Јаше Томића – предводника либералног и радикалног крила бивше јединствене Српске народне слободоумне странке.

Политички покрети националних заједница већином су се ослањали на матичне централе. Рецимо Мађари нису оснивали своје странке, као и Хрвати јер су на простору данашње Војводине деловале интегралне политичке организације, из центра ових народа, чији је делокруг био на простору читаве монархије. Отуд је интересовање за обнову Војводине било сконцентрисано практично само код Срба и само су они покушавали да начине озбиљне кораке у том правцу. Но, из више разлога делатност у том правцу никада није уродила плодом. Пр свега Срби су најчешће били усамљени у том науму, а јачање Србије је изазивало сумњу да је припајање Србији уствари крајњи циљ деловања српских политичких и културних бораца на простору Војводине.

Дакле може се рећи да је у периоду од укидања територијалне јединице до Првог светског рата борба за територијални и културни субјективитет Војводине била у фокусу интересовања Срба што јој је давало србистичку националну компоненту. Исто тако треба констатовати да је понуђени облик територијалне аутономије у виду Војводства Србије и Тамишког Баната, иако је имао мулти-национални карактер, опет био предмет интересовања уз Румуне практично само Срба (колико год да није испунио ни изблиза првобитне планове о Војводини), док су водеће нације монархије биле сагласне у његовом укидању. Ово се може објаснити најпре фокусираношћу, пре свега Немаца и Мађара, на аутентичне интеграционе националне проблеме у оквиру монархије и осећајем да је Аустро-Угарска њихова држава те да им у сопственој држави није потребан никакв облик аутономије, па макар она била и нека врста наднационалног космополитског типа самоуправе. Исто тако овим се може објаснити жал Срба и Румуна, као и потоња делатност ових првих за успостављањем територијалне јединице у оквиру монархије.

Горе наведено је битно нагласити јер се, после Првог светског рата и одржавања, у организацији Српског народног одбора из Новог Сада, Велике народне скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи 25.11.1918.г. у Новом Саду, и проглашења присаједињења ових региона Краљевини Србији, као Великог народног збора у Руми и проглашења присаједињење Срема Краљевини Србији, ствари мењају. Односно угао гледања на феномен Војводине се битно мења, а самим тим и смисао аутономије, иако понекад садржи исту или сличну реторику, добија друкчије садржајне основе.

Наиме Срби као најистакнутији носиоци идеје о аутономности овог простора нашли су се тада у држави коју су осећали као своју, баш као што су Мађари и Немци доживљавали Аустро-Угарску, те је њихов аутономистички покрет, нарочито у самом почетку државе, практично угашен. Но, традиција аутономистичког покрета је остала жива, правилније речено оне је оживљавана у традиционалној форми али испуњена потпуно различитим садржајем (најчешће у виду мулти-етничности Војводине – пошто је српски аутономистички покрет практикован у Хабзбуршкој монархији практично угашен у југословенској држави – натегнуто се позивајући се на националну шароликост, чиме је таквав вид схватања аутономије неодољиво подсећао на аутономију Војводства Србије и Тамишког Баната успостављену од стране Беча 1849.г.).

Српске аутентичне странке из Војводине после уласка у заједничку државу утапалесу се у странке са централом у Београду. Војвођански радикали су се ујединили са странком Николе Пашића док су се војвођанске демократе укључиле у Југословенску демократску странку која је основана маја 1919.г. Из демократске странке су се 1922.г. издвојиле Самосталне демократе Светозара Прибићевића који су окупљали пречанске Србе (но никада нису били многобројни) и временом су клизили у политичку коалицију са ХСС-ом Стјепана Радића гравитирајући више према Загребу и попримајући временом космополитски угао гледања на Војводину са озбиљном тенденцијом да исту постепено инфилтрирају у интересну сферу Загреба.

Центар нове државе био је Београд те је све гравитирало њему па и политичке странке. Али позиција центра Београда је инспирисала многе народе и политичке покрете да гледају у њему, као и у српском народу свеукупно, најодговорнији фактор стабилности и просперитета државе. Отуд су у југословенској држави често прављене широке коалиције против тренутне владајуће коалиције која је неретко карактерисана као велико-српска и хегемонистичка. У таквој атмосфери, упереној најчешће против најбројнијег народа изједначавајући потезе власти са читавим народом, уз сталан рад на дезинтеграцији и слабљењу државе који је најчешће био инспирисан из Загреба, стварали су се основе за промаљање аутонимистичких идеја на простору Војводине.

Покрет у том правцу није био јак током периода између два рата. Но, већином се држао космополитске идеолошке парадигме услед тога што су центри који су га инспирисали били ван српског националног корпуса. Најчешће, као што смо горе већ напоменули, у Загребу што потврђује рецимо и судбина Буњевачко-Шокачке странка, која се залагала за аутономију Војводине. Она се временом поделила на секуларно-национално крило које је од 1927.г. приступило Хрватској сељачкој странци и клерикално крило Блашка Рајића који је основао аутономистичку Војвођанску пучку странку, која је програмски била готово идентична Словенској људској странци и Хрватској пучкој странци[11].

Везаност за веће центре малобројних аутономистичких покрета је логична услед немогућности да такви покрети због своје малобројности и слабог упоришта у народу егзистирају на простору Војводине. Но многе етничке заједнице се нису упустиле у форсирање правца аутономије. Рецимо мађарска национална заједница, основана 1923.г. када су мањине добиле могућност изласка на изборе, водила је опортуну политику према властима углавном сарађујући са њима, највише радикалима. Дакле сличну политику какву воде и данашње мађарске странке, с тим што нису биле укључене у аутономистички фронт, ни тактички као данашње, из једноставног разлога јер он као озбиљнија опција није ни постојао.

После убистава краља Алекасандра 1934.г. долази до обнове страначког живота у југославији са самим тим и на простору данашње Војводине. Тада долази до окупљања око Војвођанског покрета, пре свега од стране самосталних демократа, али у њему су били и Хрватска сељачка странка која је деловала на овим просторима предвођена Јосипом Ђидом Вуковићем, затим Мађари око Имре Нађа, а Словаке који су се прикључили покрету је предводио Јанко Буљик. Покрет је прављен у контексту уједињења читаве опозиције против владајуће Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице која је владала у коалицији са Словенцима Корешеца и Муслиманима Мехмеда Спахе, а њој се приклонио и део демократа, па чак и неки незадовољни радикали. Овај покрет је био хетероген па се може рећи да су о евентуалној аутентичности простора Војводине његови припадници имали различита мишљења. Малобројни радикали и демократе су имали практично једини циљ обарања владајуће коалиције. Националне мањинске заједнице су се, како су веровале, позиционирале око носилаца будуће власти, док су јачу жељу за аутономијом, али ипак недовољно искристалисану, имали Самостални демократи. Са друге стране ХСС је природно гравитирала Хрватској где је, некад отворено а некада прикривено, видела и просторе Војводине те је зато њено аутономаштво космополитског карактера више било тактичког типа.

Дакле аутономија србистичке идеолошке парадигме није ухватила корене између два рата из једноставног разлога што су војвођански Срби сматрали Југославију за своју државу те нису имали потребу истицања аутономних захтева. Једина српска странка која је имала нешто налик на аутономашке аспирације је ипак била без значајнијег упоришта у народу, Самостална демократска странка, али су њени савези са војвођанским крилом ХСС-а, као и гравитирање аутономаша из Буњевачко-Шокачке странке према истом ХСС-у, давали малобројном аутономистишком крилу значајан вид коресподенције са про-сепаратистичким тежњама Загреба. Малобројна аутономашка опција између два рата је сталним отпором централистичком Београду (како је он доживљаван са те стрене тадашњег безмало читавог опозиционог политичког спсектра) временом све више увијана у аутономашко-космополитску идеолошку парадигму чиме је ударила основу да се један суд (који се зове аутономаштво и тежња Срба да остваре територијалну аутономију у оквиру Хабзбуршке монархије) временом испуњава новим садржајем што је дошло до изражаја у комунистичкој Југославији.

После Другог светског рата комунисти су кренули у правцу конституисања ових простора у аутономну покрајину узевши за основу аутентичност Војводине као историјске категорије. Но њихов наум је имао спорне основе. Наиме Војводина до тада, осим периода 1848-49.г. када је постојала непризната Српска Војводина и периода 1849-60.г. када је егзистирала област Војводство Србија и Тамишки Банат као компензаторски пројекат Беча на српске захтеве о територијалној аутономији, у дугом историјском периоду није ни постојала. Присаједињење Србији 1918.г. су извршили одвојено са једне стране Банат, Бачка и Барања и са друге Срем те су Срби питање Војводине сматрали мање више закљученим. Но, током трајања краљевине питање Војводине почели су да активирају малобројне странке и појединци из српског националног корпуса (мотив је био економске природе најчешће пореска оптерећеност становника овог простора), као и странке са центрима у Загребу, најчешће са тактичким мотивима у циљу притискања централне власти зарад остварења својих националних, често сепаратистичких захтева. Реторика ових покрета најчешће је била усмерена ка представљању космополитског карактера аутономаштва чиме је његова историјска, србистичка суштина преиначавана у складу са интересима нових заговорника аутономије.

Са тог становишта се пошло и када се конституисала Војводина у оквиру нове Југославије. Она је произашла из идеолошког концепта нове државе који је подразумевао априорну кривицу велико-српске буржоазије, а самим тим посредно и српског народа што јој је давало обележје творевине аустријског стила, а што је створило услове, али и потребу обезбеђивања механизама притиска на доминантни народ у држави и одржавања истог у положају перманетног обуздавања. Отуд потреба за Војводином са неговањем њене космополитске аутентичности, позивањем на вековни мулти-етнички карактер ових простора. Иако је, као што сам горе нагласио, такав концепт противан аутентичном исроријско-србистичком идеолошком клишеу на ком је рођена идеја о Војводини, он је временом захватао најпре новоформирану покрајинску елиту, која је борбу за аутономију све више схватала као борбу за очување сопствених привилегија, али је и међу најбројнијим српским народом, иако се није никада пресудније укоренила, покушавала да изгради неку врсту двојног идентитета. Циљ је био створити јак регионални субјективитет на темељима мулти-етничности и наднационалности који временом може да прерасте у нешто више.

Аутономија покрајине у Југославији се продубљивала да би по Уставу из 1974.г.[12] она добила готово ингеренције републике. Била је заступљена равноправно са републикама у федералним органима а имала је и Устав са уређењем које је подрзумевало извршну, законодавну и судску власт. Могла је да стопира одлуке Републике Србије пошто за њихово остварење је подразумевана сагласност покрајинских, војвођанских и косовских, органа власти чиме је систем контроле Србије био доведен до максимума. Иако се највећи део народа није усмерио у правцу званичне војвођанск идеологије разилажења Централне Србије и Војводине је било све очитије.

Оно је дошло до изражаја када је почела југословенска криза. Тада су ставови покрајинског руководства на продубљење кризе на Косову били супротни од од ставова које је имало „Србијанско“ руководство а блиски словеначким и хрватским погледима на новонасталу државну кризу. Услед тога у периоду националног буђења, који је захватио све народе на простору Југославије, српски народ у Војводини је због различитости народних и ставова покрајинске политичке елите подржао Милошевића који је кренуо у правцу уставних реформи. Аутономија је задржана а Милошевић није ишао на њено укидање. Из два разлога. Прво он и није био против аутономије док она није угрожавала функционалност републике а други разлог је у консталацији снага у свету које су заузеле негативан став према српским аспирацијама током кризе деведесетих година. У условима распада државе изазваног сецесијама њених република радикалнији приступ статусу Војводине додатно би појачао притиске страног фактора на руководство Србије.

После пада Милошевића на власт се враћа гарнитура идеолошки блиска војвођанском аутономаштву практикованом током егзистирања СФРЈ. У неку руку српски концепт, гуран деведесетих година, доживео је пораз а дефинитивно му је „сломљена кичма“ бомбардовањем Србије 1999.г. После 2000.г. долази до реактивирања аутономашке идеологије у условима изграђивања грађанског друштва. Концепт „нове“ Војводине постаје радикалнији, али задржава космополитске основе са протежирањем мулти-етничности, мулти-културалности, мулти-конфесионалности и свега осталог „мулти“, чиме он покушава да догради субјективитет Војводине вршећи старо-ново обуздавње Србије ослоњен на страни фактор који држи кључеве геополитичке парадигме овог простора форсиране у различитим облицима готово два века.

Закључак или Војводина данас њене перспективе у будућности

Идеолошка парадигма нових демократских војвођанских власти након 2000.г. ишла је ка радикализацији космополитске идеолошке основе постојања Војводине. Овај процес је пратило стварање, или бар покушај стварања често и успешан, институционалних форми које кореспондирају са оваквом визијом Војводине. Последњих десет година била је у току нека врста реинституционализације постојећих покрајинских, и културних и политичких институција. Вршено је прилагођавање постојећих облика институционалне структуре покрајине како би се у њих могла сместити нова, космополитска идеолошка садржина.

То је почело са доласком на власт ДОС-а и аутономаша као дела коалиције. Одмах на почетку је Скупштина Војводине донела у сазиву од 2000.г. документ, односно Платформу о остваривању уставних овлашћења АП Војводине са начелима за будуће уставно уређење покрајине, чиме је поставила темеље правном преуређењу покрајине у оквиру Србије. Потом 14.12. 2001.г. Скупштина АП Војводине утврдила и доставила предлог Закона о утврђивању одређених надлежности аутономне покрајине (Омнибус закон) који је Републичка скупштина изгласала 2002. године. Савезним Законом о заштити права и слобода националних мањина, националним заједницама у Војводини је омогућено формирање националних савета. Све ово, било да је до тада било добро или лоше, кулминирало је 2009.г. доношењем Статута АП Војводине[13] који је као проглашен неуставним, са дво-трећинским спорним одредбама у којима је било елемената парадржавности, а који је оборен на Уставном суду 2012.г., када је гарнитура која је освојила 2000.г. власт падом ДС-а и Тадића на парламентарним и председничким изборима доживела пораз и у интерегнуму краткотрајног безвлашћа се спремала да преузме власт коалиција окупљена око реформисане СНС и актуелног председника Томислава Николића.

У том периоду, дакле од 2000.г., приметно је одлучније усмеравање Војводине у правцу изграђивања снажнијег војвођанског субјективитета, што је било усмерено највише на српску националну заједницу, као и значајан број грађана из мешовитих бракова те због тога недовољно и нејасно изграђеног националног идентитета. Уз све полуге власти и новостворене институције (као што су рецимо ВАНУ која је оспорена одлуком Уставног суда када и Статут из 2009.г.) тада константно раде на јачању космополитског модела реализовања Војводине, неке на најрадикалнијем крилу аутономаша усмеравају своју делатност и ка успостављању основа за будући национални војвођански идентитет.

Међутим ове делатности имају за резултат све јаче продубљивање јаза између владајуће интелектуално-политичке аутономашке елите и великог дела народа, пре свега припадника српског националног корпуса. Идеологија мулти-етничности, иако није страна већинском становништву, има негативан предзнак јер се обично реализује кроз покушај продубљивања диференцираности покрајине у односу на републику и стварања претпоставки за јачање самосталности Војводине. Ово, уз доминатну перцепцију о аутономашима као експонентима страних интереса, због евидентне подршке западног страног фактора аутономашкој идеолошкој али и институционалној про-војвођанској парадигми, ствара перманентни јаз између елите и највећег дела народа и неретко појачава осећај његове угрожености.

Са друге стране оно отвара простор за деловање радикалних анти-аутономашких кругова, који истина имају слабу медијску и институционалну логистику, као и минимално упориште у страном фактору, али због аутономашког притиска често завређују сипматије у великом делу народа. На споменутом, радикалном интелектуално-политичком суверенистичком спектру, аутономија се искључиво посматра кроз идеолошку србистичку парадигму те због тога се доживљава као нешто анахроно и непотребно. Између радикалних аутономашких и радикалних суверенистичких опција крећу се решења која не игноришу постојање аутономије, сматрајући је за вишедеценијску праксу која мора наћи одговор и усклађивање са реалним тренутком у циљу покушаја задовољења свих политичких и других актера покрајине као и свих народа који у њој живе.

У том простору делују политичке странке и не баш многобројни интелектуалци и невладин сектор који подржавају извесни вид аутономије. Међутим делатност у том правцу често је, као на пример код ДС-а, праћена политички коректном про-суверенистичком реториком али у пракси неретко иде на руку радикалним аутономашима. Са друге стране ДСС заступа уставну форму аутономије што је показала и најупорнијим залагањем за обарање нуставног Статута из 2009.г., али са друге стране то залагање често је ригидно са недовољним уважавањем реалног степена у пракси заживеле аутономије, као и консталације унутрашњих политичких снага те става страног фактора недвосмислено приклоњеног про-војвођанској космополитској и државоликој опцији.

Када је у питању СНС чини се да је код њих присутна доза спремности на коперативност са свим релевантним странкама на војвођанској политичкој сцени, па и оним најрадикалнијим, али са друге стране код ове партије постоји извесна опасност да превеликим прилагођавањем реалној ситуацији временом прихвате на делу про-аутономашке политичке коцепције које иду на константно продубљивање аутономије и субјективитета Војводине. Странке и представници националних заједница се приклањају опцији аутономаша често из опортуних разлога јер због свеопште подршке оваквом приступу и виђењу покрајине оне неретко сматрају да на тај начин могу издејствовати бенефите за своју етничку групу. Исто тако могуће је да су оне донекле опрезне услед мишљења да постоји могућност поновног „надирања“ српства, те да се конфорније осећају када је оно обуздано што је по њиховом мишљењу могуће у Војводини мулти-етничке и војвођанско-космополитске парадигме.

На крају да кажемо неколико реченица у могућим правцима којима се по нашем мишљењу треба кретати Војводина. Пре свега треба истаћи потребу функционалне аутономије која прати тренд децентрализације и спуштања власти на ниже нивое и циљу задовољења потреба њених грађана.

Друго, потребан је рад на позитивној дози деидеологизације војвођанске интелектуалне, политичке и уопште јавне сцене. Србизам и космополитизам као идеолошке парадигме аутономије се добрим делом, без игнорисања, требају делимично превазићи, при чему се мора уважити став о најснажнијој уграђености српског националног бића у изградњу аутентичне идеје о Војводини. Можда најбитније је окренути се будућности, наравно уважавајући традицију србистичког али и космополитског идентитета Војводине, и радити на конкретним стварима који се тичу побољшања услова живота свих становника покрајине.

Треће, при далатностима свих врста, политичкој, интелектуалној, културној и опште јавној, не сме се игнорисати чињеница да је Војводина неотуђиви део Србије што има основа и у етничкој слици простора, као и у историјском и културном наслеђу покрајине. О овоме треба да воде рачуна сви политички актери, укључујући и националне заједнице, на војвођанској сцени. Сва права која остварују различите групације, било политичке било националне било верске, треба да уважавају уставни поредак државе, бар док је на снази актуелни Устав (Устав се може мењати законски предвиђеним моделима, мада аутор овог текста сматра да овај садашњи нуди задовољавајућа решења за све), и територијални интегритет државе Србије.

Четврто, актуелне власти Србије треба да раде у правцу стварања атмосфере која ће обезбедити остваривање свих уставом (па чак и више) загарантованих права свих многобројних националних заједница, верских конфесија, политичких организација, удружења грађана и уопштено свих становника Војводине, али исто тако треба да, уз могућност да свако изрази и протежира своје мишљење и ставове, нађу начин неутралисања делатности које Војводину усмеравају ка про-сепаратистичким тенденцијама. Ово је нарочито битно јер рад на продубљивању аутономије про-сепаратистичког типа редовно изазива радикалну контра-реакцију на другом, радикалном суверенистичком полу политичког спектра, што доприноси додатној поларизацији онако већ подељеног друштва у покрајини и гура Војводину у кризу од које могу имати само штете сви њени грађани.

Када се узму у обзир тендови поларизације и идеолошко-национално-кутуролошко-политичког лутања којима је преплављено српско друштво, нарочито последњих две и по деценије (али и последњи готово читав век), као и комплексност војвођанског друштва, уз више него битну улогу страног фактора који неретко подржава овакаво стање у држави и покрајини, можемо закључити да је задатак смиривања негативних трендова у Војводини изузетно тежак посао. Његово бреме треба да понесе свака власт, како републичка тако и покрајинска, али и сви учесници јавног живота те организације и појединци од утицаја у својим срединама, у циљу обуздавања негативних стремљења од којих дугорочно сви имају само штету. Уосталом свако би требало макар да покуша да делује у том правцу, нарочито они најодговорнији и најмоћнији јер, сем што такво ангажовање умирује савест, ускоро се неће моћи урадити оно што се може сад, а времена за поправке тешко да ће бити.

УПУТНИЦЕ:

[1] http://www.pressonline.rs/info/politika/323569/pajtic-gradili-smo-evropsku-srbiju-a-zapostavili-srpsku-srbiju-to-isto-danas-radi-sns-samo-s-losijim-kadrovima.html

[2] http://lsv.rs/UserFiles/pdf/Program_LSV.pdf

[3] http://www.vojvodjanskakonvencija.com/cetvrta-vojvodanska-konvencija/

[4] http://www.dveri-novisad.com/index.php/dv-ri-n-d-lu/2-n-vi-s-d-r-n-u-n-i-i-v-v-din

[5] http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=40262:2013-01-28-00-41-15&catid=48:vesti&Itemid=103

[6] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/348316/Dveri-traze-ukidanje-autonomije-Vojvodine

[7] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1397032/%D0%9A%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BD%3A+%D0%A0%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%82%D0%B8+%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5+%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5+%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5.html

[8] http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/sveske24.pdf

[9] http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_11_l.html

[10] http://www.sluzba.vojvodina.gov.rs/SEKRETARIJATI-V/MANJINE/manjine-koliko-se-poznajemo/web-tekst/Brosura-ceo-tekst.htm

[11] http://www.sluzba.vojvodina.gov.rs/SEKRETARIJATI-V/MANJINE/manjine-koliko-se-poznajemo/web-tekst/Brosura-ceo-tekst.htm

[12]http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A3%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2_%D0%A1%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5_%D0%A4%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%B5_%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5_%281974%29

[13] http://www.dnv.co.rs/03NavigacijaV/Dokumenti/Zakon/STATUT%20AUTONOMNE%20POKRAJINE%20VOJVODINE.pdf

(Видовдан – Милован Балабан)

Oznake: Vojvođanske stranke, Vojvodina, istorija Vojvodine, istorija srbije, MILOVAN BALABAN, Srbi