Прочитај ми чланак
Због конфликта у Украјини, који је уједно објект и субјект у политичкој борби између Москве и Запада, актуелне емоционално набијене политичке дебате, на тему српски – руски односи, у жижи су великог јавног интересовања.
Не будимо лаици! Сваком рационалном уму кристално је јасно да Европска унија неће прихватити нити на неки начин “сварити“ српски неутрални став, у вези са украјинском кризом, јер јој је изузетно потребна подршка Србије њеној спољној политици. Подлегне ли Србија дипломатским притисцима из Брисела, довела би себе у опасну позицију да изгуби Русију као витално важног европског партнера и пријатеља.
![dragan djogovic]()
О аутору
Драган Ђоговић je бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста.
Живи од своје ране младости у расејању: Дизелдорф, Немачка -Беч, Аустрија.
Одавно завитлану Ласо омчу око врата Србије, коју Запад све више према себи притеже, да би је скинуо са руског рамена и бацио пред своја кољена, могуће је отклонити само уколико српска Влада категорично истраје у свом досадашњем ставу.
Не смије се занемарити чињеница да је Русија једина европска земља која подржава Србију и то је изразито јако важна и добра ствар.
Руски предсједник Владимир Путин и српски предсједник Томислав Николић потписали су на састанку у Сочију, декларацију о стратешком партнерству. Тај споразум се мора поштовати и интезивно спроводити.
Не могу се увести санкције земљи с којом се његују стратешки односи и која није признала Косово, и то на захтијев оних држава које не само да су признале отцепљење Косова, него својом улогом и придонјели томе. Иначе, уколико би ипак до тога дошло, била би то кардинална грешка српске дипломатије, са несагледиво штетним последицама за Србију.
Дипломатски односи између Русије и Србије су традиционално веома блиски и посједују у свом облику посебан привилегован статус, уз подршку и међусобне симпатије народа обје земље. Ово је оправдано вјековима у заједничкој култури и религији паралелно.
Са друге стране политичког аспекта реално посматрано, Србија је била и још је увјек поприлично малтретирана од стране западних сила. У последњих двадесетак година, Срби су преживљавали тешка времена : Грађански рат 1990-их, лажно и неправедно жигосање Србије као главног кривца његовог настанка, затим десетогодишње економске санкције, које су изазвале оштар пад животног стандарда и пораста незапослености, крволочно и разорно бомбардовање НАТО-а 1999 године и накнадна отимачина њене територије. Све је то изазвало љутњу, јаз и огорчење српског народа према Западу.
Последњих година неке европске Владе исказују све више не поштовање према вредностима цивилизованог друштва и примјењују империјалну политику и понашање САД.
Иза паравана „право на хуманитарну интервенцију“ или „рат против терора“ крије се милитаризација ЕУ и експанзија НАТО-а. Све жешће реторике у различитим националним и ЕУ институцијама, одаје нам спознају да је фашизам итекако оживео. Суочени смо са систематском ревизијом европске историје 20.вијека и рехабилитацији нациста у некаквим новонасталим “модерним демократијама.”
На основу свега овог, Србија би требала да уочи поуку, да јој није мјесто и да нема шта да тражи у једном таквом “клубу.”
Развој односа са Русијом, Кином, Индијом и другим земљама од којих нема политичких предуслова и који подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије, требао би да буде главни приоритет Владе Србије. Европа је очигледно изгубила компас и скренула са свог почетног исправног пута, Србија га још увијек има и чврсто у својим рукама држи, потребно је само да га на прави курс усмјери.
Не треба бити никакав пророк, нити томе нешто слично – свако ко мало логиком расуђује, схвата да се формира “Нови свјетски поредак,” у којем мале државе попут Србије немају никакав политички и економски значај, и као такве постају лака мета и плијен великих сила и њихових комерцијалних компанија.
Срби су независтан и слободољубиви народ, и са таквим особинама питање је да ли ће се олако помирити са евентуалном ситуацијом, да постану ускоро послушна покорена нација.
