Србија је данас на тешком испиту око дешавања у Украјини. Од нас се са Запада тражи да се изјаснимо и да осудимо присаједињење Крима Русији, a то гле случаја траже и људи попут Наташе Кандић.

Овде чак није ни реч о томе да ли сте субјективни «субјективни патриота» (како она став поставља) или «разумни европејац» већ о свести о тежини ситуације у којој је Србија већ дуже време, и како на то “Украјина” може да делује. Србија нема право на грешке јер су нас до сада много коштале, а најтеже су биле оне када смо се опредељивали “за једну страну”.

Тада смо по правилу доживљавали поразе и понижења. Поука последња два века српске историје потврђују мисао једног ученог Француза Тељандијеа који је био на двору Обреновића и који је написао краћу историју Србије. Он је у уводу своје краће књиге рекао да Србија једино кад вешто балансира између великих сила, и кад покушава да буде колико може добра са кључним играчима на међународној сцени, може да оствари минимум свог националног интереса. Kaко онда тако и данас.

 Да не би било нејасно и емисар ЕУ Кацин је рекао: „Што се тиче односа према Украјини, надамо се да ће Србија разумети у чему је реч и да ће и она заузети став који је близу става Европске уније. Црна Гора је то већ учинила“. Дакле он и кругови из ЕУ чији је он курир траже од нас осуду Русије и увођење санкција према Русији.

Ова влада као „техничка“, а нарочито будућа са пуним капацитетом коју ће водити Вучић, је под свакодневним притисцима са Запада, а они ће ескалирати, да се Србија одреди против Русије. Западу би зарад медијске кампање против Русије, да би спречили да се меша у украјинске поделе, било од великог симболичког значаја да Србија, које је виђена као проруска земља, уведе Русима санкције. Тако би се медијски послала симболична поруке Москви – „вас нико не подржава, остали сте сами“.

О АУТОРУ

Бранко Радун је дипломирао историју на Филозофском факултету у Новом Саду.
Аутор је бројних радова из области политичког, економског, религијског и културног живота Србије.
Уредник је интернет магазина Видовдан.орг.
Као политички аналитичар, објављује радове у НСПМ-и, Политици, Геополитици, Видовдан.орг. и страним часописима.
Редовни је коментатор домаћег политичког живота у дневним и недељним новинама, радио и ТВ станицама.

Ми смо мала и сиромашна земља и не можемо својим деловањем за или против Русије нити значајније помоћи нити одмоћи овој великој земљи која се налази у овом моменту у ривалству са Западом. Но можемо себи нашкодити ако се определимо за или против некога у овом сукобу великих играча. На страну блискост са Русијом у језику, вери и историјском искуству, ми би смо и да је у питању нека сасвим друга земља попут Кине и Индије да будемо обазриви и да избалансирамо своју спољнополитичку позицију.

Наиме чак и да нам Русија никада није помогла у историји, а јесте, па чак и да нас је бомбардовала, а није, никако није паметно се сврставати против исте. Русија и Србија имају стратешке интересе у енергетици који највише представља мегапројекат Јужни ток. Да је само то у питању, а није јер је сарадња значајна и у другим привредним областима па и у финансијама, ми би смо морали бити мудри. А то значи неутрални.      

Зашто су захтеви да Србија осуди Русију ирационални и штетни (као и они други)? Пре свега што би смо за дужи период имали штету од тога јер имамо користи од сарадње са Русијом, а што је још горе имали би још једну непотребну унутрашњу поделу која би нас слабила.

Они који заговарају једну или другу крајност у овом случају или не знају много о спољној политици или пак нису добронамерни према својој земљи. Како је овде Запад доминантан притисци медија да се осуди Русија због Крима су израженији но притисци русофилске јавности да се подржи Русија.

Онај ко води земљу мора да мисли и о томе да не иритира моћне али и да не иде против већинских осећања и ставова свог друштва. У овој ситуацији најмање користи имамо од циничниг и злурадих коментари типа „баш да видимо како ће се Вучић овде провући“ који долазе са обе нереалне крајности.

Александар Вучић је овим поводом рекао да је Србија увек била и јесте за поштовање међународних норми и територијалног интегритета земаља, али и додао да нам „предавања о томе не могу држати они који су лагано згазили територијални интегритет Србије” као и „Србија је на путу ка ЕУ, она поштује своје обавезе, али неће имати непријатељски став према Русији.

Власт је свесна да би увођењем санкција Русији од тога имати само штете и унутрашње поделе или пак да би подршком сецесије Крима  легализовала сецесију Косова и добила обновљено непријатељство Запада.

Једино решење, а тога је и Вучић свестан, је неутралност и не сврставање ни за ни против у овом важном и изузетно осетљивом конфликту. Само је питање да ли ће власт коју сада предводи Вучић имати довољно снаге и подршке да издржи притиске да се определи. Интерес Србије је неутралност, но да ли ће у томе бити поршке других политичких фактора, медија и интелектуалца. Готово сигурно неће јер се код нас на све гледа ускотраначки и секташки, па се овакве ситуације своде на ону народну „да комшији цркне крава“. Но овај пут је крава наша заједничка.

Политика неутралности не подразумева да сте пасивни и да ништа не радите. Она значи не сврставање у војно-политичке блокове који нас могу увући у опасне сукобе, али то не значи да ако нисмо сврстани у неки од тих „безбедносних структура“ ми не можемо активно сарађивати са њима. И са западом и са истоком по мери у којој је то у складу са нашим националним интересом. То у пракси значи да можемо имати стратешку нпр. војнотехничку сарадњу и са САД и са ЕУ и са Русијом или неком трећом земљом, али да не можемо и не смемо бити увучени у туђе и нама опасне геополитичке игре. Да ли је то могуће? У некој мери сигурно јесте и како се свет мења то ће бити све више реална опција која чува мале народе од великих тумбања у свету.

(Данас)

Повод је текст Наташе Кандић «Политика» нас враћа на стару реторику

Ознаке: бранко радун, ЕУ, политика неутралности, Русија, САД, Србија