Прочитај ми чланакИзјава да правно обавезујући документ, који би Србија требало да потпише пре учлањења у ЕУ, не подразумева признавање Косова, бацила је светло на то питање.
Констатација председника Европског парламента Антонија Тајанија, међутим, ни изблиза није отклонила све недоумице везане за тај документ.
А, њих није мало, укључујући питање постоји ли већ оквир за тај документ, можда и радни текст око којег ће се усаглашавати најпре земље чланице ЕУ, затим која је то форма у међународном праву, шта ће се тим документом тачно регулисати у односима Београда и Приштине, шта ће бити његов садржај, сврха, циљ…
„Правно обавезујући документ као акт није уобичајена појава у међународној пракси, али се тој форми прибегава када постоје обострани интереси“, рекла је за Тањуг професорка међународног права на Факултету политичких наука Весна Ђорђевић Предић.
Она је, како је навела, из изјава преседника Европског парламента и српских званичника закључила да се од Београда и Приштине тражи да постигну решење које би гарантовало њихове стабилне узајамне односе и утицало на стабилност региона.
Ђорђевић Предић истиче да међународно право познаје различите форме обавезујућих докумената, а међународни уговор је једна од њих.
Сагласност између две или више страна по неком питању може се, напомиње, изразити и на друге начине, као што је размена једностраних изјава.
Према њеним речима, форма и није толико битна, колико је то постизање сагласности о суштини решења.
„Ако би та сагласност имала форму споразума, то не би значило нужно признање Косова од стране Србије“, рекла је професорка Ђорђевић.
Међународно право, како каже, познаје споразуме између суверених држава и оних које немају такав статус и наводи пример споразума ЕУ са Хонгконгом, који, како каже, не прејудицира признање Хонгконга као државе.
„ЕУ је, рецимо, закључила споразум о стабилизацији и придруживању са Косовом, а члан 2 тог споразума каже да тај споразум ни на који начин не значи признање Косова као суверене државе. Дакле, то је сасвим могуће и познато је у међународној пракси“, тврди Ђорђевић Предић.
На питање шта би правно обавезујући документ регулисао између Београда и Приштине, наводи да је претпоставка да би се њиме решавала отворена питања о којима се стално расправља.
„Претпостављам да ће једна од тема бити заштита приватне својине свих лица која живе или су изгбегла са КиМ, о чему се стално расправља, а што јесте важна тема“, каже професорка.
Дипломата и бивши амбасадор Владислав Јовановић, међутим, не верује Тајанију и сматра да Запад жели да Косово добије проходност у ЕУ и УН.
„Зато кажу Србији да није неопходно да формално призна Косово“, каже Јовановић и додаје да је довољно да не правимо проблеме и сметње кретању Косова ка Бриселу и Њујорку, те да само признање није ни важно, ако мирно пустимо Косово у жељене луке, оцењује Јовановић.
Председник Србије Александар Вучић појаснио је данас је Тајани на јучерашњем састанку рекао да правно обавезујући документ који ЕУ очекује да Србија потпише са Приштином „не подразумева признање Косова и додао да још нема тачне форме у којој би тај споразум требало да буде потписан“.
Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић у међувремену је изјавио да још ни не постоји нешто што би био усаглашен правно обавезујући документ, те да нема ни усаглашеног става земаља чланица ЕУ по том питању.
