(Марина Рагуш)

Почетак 2014. године која ће за Србију бити (пре)пуна искушења, најавио је наставак процеса који се одвија далеко од очију јавности. Иако тешко за прихватање, грађани региона западног Балкана ће се у наредним годинама често (су)сретати с давно скројеним концептом који је пропао у крвавим грађанским ратовима. Формирање нове Југославије (овај пут) познатије као Г6 образлаже се економским повезивањем земаља бивше Југославије.

Уместо Словеније и Хрватске које су већ чланице ЕУ, овај пут у пројекат „Југославије“ ући ће тзв. Косово и Албанија. Само тако Брисел може отворити врата даљем проширењу Уније и само тако НАТО види и Србију у свом чланству. „Посао“ мора да се заврши до 2020. године. Потпуно смо уверени да ће овом пројекту бити и прикључени и Словенија и Хрватска руковођени економским разлозима. Њихове привреде, као и уосталом привреде осталих западно балканских државица, међусобно су компатибилне и као такве неконкурентне развијеном тржишту ЕУ. Током наставка поменутог процеса слушаћемо разне терминолошке пошалице руководиоца који на „домаћем“ политичком терену знају да бирачко тело неће моћи да конзумира поновни југопројекат, али то свакако не значи да се једног јутра нећемо пробудити у творевини која је у крви потписала свој неславни крај онога момента када западу више није требала.

Тако треба читати и изјаву министра спољних послова Србије од 4. јануара текуће године поводом понуде Србије земљама региона а односи се на заједничка дипломатско-конзуларна представништва (ДКП): „ Најближе смо договору с Македонцима и Црногорцима. Ми настављамо са својим планом ширења ДКП мреже, али ћемо понудити свима који су заинтересовани да нам се прикључе. То би, с једне стране, смањило трошкове, али би омогућило да државе региона буду заступљеније и видљивије у многим деловима света, као и да лакше удружено наступају на трећим тржиштима“[1], рекао је српски министар спољних послова. Србија током 2014. године планира да отвори три амбасаде у: Саудијској Арабији, Катару и Гани; и пет дипломатских канцеларија у Венецуели, Чилеу, Перуу, Вијетнаму и Камбоџи. Министар спољних послова Србије овај „план и програм“ објашњава већ примењеним „скандинавским моделом“. Македонски премијер Никола Груевски тврди да прихватање српског предлога значи само финансијску уштеду али и „јачање регионалне присутности у најдаљим земљама света“.[2] Македонски министар спољних послова, како преносе агенције, већ дуже времена преговара са колегама из Србије, Турске, Словеније, Црне Горе и Хрватске око реализације идеје о подели простора дипломатских објеката по угледу на „скандинавски модел“.[3] Па, зар ово не подсећа на добро познати модел „југословенске дипломатије“? Да је реч о озбиљно планираном процесу реализације пројекта преуређења Западног Балкана сведочи и следеће подсећање: наиме, крајем 2010. године тадашњи црногорски министар спољних послова Црне Горе (Милан Роћен) је на предлог бившег српског председника (Борис Тадић) о заједничким ДКП одговорио: „ Црна Гора и Црбија теже скандинавском моделу успостављања односа. Када достигнемо тај ниво, вероватно ће и та идеја бити добродошла“.[4] Пре скоро четири године, дакле, није било могуће применити „скандинавски модел“ дипломатског представљања, данас је реализација у току. Шта се променило? Да ли су земље Западног Балкана достигле ниво сарадање какав имају земље Скандинавије? Или, да ли је све веће присуство Русије на Западном Балкану поспешило реализацију, за неке „скандинавског модела“ или терминологијом блиском разумевању грађана Западног Балкана „југословенског модела“-питања су чије ћемо одговоре добити убрзо.

Скандинавски модел или фактор на бившем југословенском простору присутан је подуже. Када се повежу многи процеси, и када се одузму сви медијски спинови врло јасно се види да су скандинавске земље у једном моменту својим присуством замаглиле амерички (британски) и немачки манифестни утицај.Амбасаде ових земаља врло активно учествују у многим „реформама“ држава и друштава у овом делу света формирајући елите којима су наменили улогу руководиоца на „домаћем“ балканском терену: скупови, панели, разне туре и предавања далеко испод медијског радара спремају нову западнобалканску позорницу на којој ћемо (поново) гледати укрштање интереса сила Истока и Запада. (Пре)остало је још врло осетљиво питање за земљу која је извесно главни „фактор стабилности“ из перспективе Запада а јесте Србија и јесте питање њене војне неутралности, па тако и прикључења НАТО савезу. Овим ћемо се позабавити мало више и детаљније: Осамнаестог новембра прошле године Центар за међународне и безбедоносне послове (ISAC фонд) уз подршку оружаних снага Краљевине Шведске организовао је панел „Неутралност и улога Србије у европској безбедоносној заједници-Како даље?“[5] Учесници панела говорили су о еволуцији концепта неутралности у Европи после Хладног рата, реалистичности статуса војне неутралности Србије, изазовима за Србију у садашњем војно-безбедоносном статусу у процесу европских интеграција. Дискусија која се одвијала после уводних излагања панелиста углавном се кретала у простору између Србије и НАТО. Не без разлога. Посебну пажњу привукло је издање ISACфонда (такође подржан од стране оружаних снага Шведске) „Неутралност у XXI веку-Поуке за Србију“ чији су аутори препознатљиви аутори из области безбедности (па тако и неутралности) на евро-атлантском простору. Управо ова публикација представља најаву плана одступања Србије од декларисане војне неутралности. Центар за међународне и безбедоносне послове (ISAC фонд) уз подршку оружаних снага Краљевине Шведске организовао је 1 и 2. децембра 2011. године дводневну међународну конференцију Неутралност у XXI веку-Поуке за Србијупосле које је неколико година касније (2013) објавила зборник радова с намером да на тој платформи Србија у неком моменту одустане од неутралности коју је декларисала крајем 2007. године: „ Без дефинисаног и развијеног концепта неутралности и без унапређења сарадње у систему колективне безбедности у Европи, односно без усаглашености деловања са држава чланицама ЕУ и региона или без наставка евро-атлантских интеграција, садашња ситуација у којој се Србија налази није одржива на дужи рок“, констатовао је Игор Новаковић[6]. Прилагођено простору који нам је на располагању овде ћемо представити тек неке од тезе појединих учесника конференције и аутора текстова поменутог зборника:

Милан Пајевић[7], председавајући Међународног саветодавног одбора ISAC фонда у уводном обраћању поставио је контекст расправе: „ Србија је и даље на клацкалици своје спољнополитичке орјентације, а њена проблематично артикулисана и неразрађена концепција неутралности је неодвојиви део те орјентације“.[8] Та орјентација, према Пајевићу треба да се редефинише. „подложна је променама које намећу политичке околности…С друге стране, скоро све европске неутралне државе осим Швајцарске, постале су чланице Европске Уније, што носи и права и обавезе које задиру и у сферу безбедности и одбране“.[9] То значи да у систему одбране чланица ЕУ, када се позвони за узбуну сви морају да се одазову подршци. Амбасадор Краљевине Шведске у Србији (претходно у Турској) Кристер Асп је у својој историјској ретроспективи шведске неутралности која почиње након рата Шведске против Русије и губитка Финске (1809) преко другог немачко-данског рата, Првог и Другог светског рата, периода блоковске подељености (Хладни рат) назначио: „ За време Хладног рата, Шведска је наставила да буде неутрална иако је имала блиске односе са САД и НАТО. Свакако, да је дошло до Трећег светског рата Шведска би прихватила помоћ НАТО земаља“.[10] Шведски Амбасадор је тако појаснио да је његова држава напустила традиционалну политику неутралности и да као чланица ЕУ „неће остати пасивна у случају напада на другу чланицу ЕУ“.[11] Др Тања Мишчевић[12], један од учесника конференције и аутор зборника, поред представљене реформе у области одбране покушала је да одговори на све чешће питање: Клизи ли Србија у НАТО? „Ми то дефинишемо као испуњење обавеза из чланства у Партнерству за мир, и као доказ партнерства са европским државама. До сада нисмо добили никакву замерку која се тиче евентуалног члнаства у НАТО или било какво, да будем потпуно отворена, условљавање које би се тицало обавезе за даљи и дубљи напредак у овом процесу који би водио пуноправном чланству у НАТО“[13], изричита је Мишчевић. Амбасадор Данске Мете Кјуел Нилсен[14] на „задату тему“: Како Запад види војну неутралност Србије, одговорила је: „ Запад нема мишљење о војној неутралности Србије-концепт је прегазило време“![15] Учесници конференције варирали су, за њих превазиђен концепт војне неутралности дајући примере својих држава које су у ствари одабрале ЕУ и НАТО у ери „колективне безбедности“ какву доноси глобализација. Тако, др Сандро Кнезовић[16] истиче: „Мора бити веома јасно да процес приступања НАТО обично иде руку под руку са процесом приступања ЕУ. Понекад је веома тешко направити разлику између ова два процеса, пошто се они могу описати као „две стране истог новчића“ у погледу испуњавања стандарда“;[17] Чарли Салонијус-Пастернак[18] представљајући историјат Финске неутралности с акцентом да је Финска била или део Шведске(око 700 година) или део Руског царства (око 100 година), неутралност као политички избор варирао је између митова, слике и утисака који Финци имају, а који често не кореспондирају реалности: „И становништво полако схвата да је неутралност или изолација немогућа-ипак постоји јака жеља да то не буде тако (овде долази до изражаја процес стварања мита). Међутим, присутна је и даље свест да је Русија још увек ту где је била и раније. То делимично објашњава финско флертовање са неутралношћу док сарађује с НАТО“[19], рекао је Пастернак. Јакоб Вестберг[20] је кроз кратак историјски приказ шведске политике неутралности као и промене курса и складу с савременим изазовима Србији препоручио следеће: „ Неутралност је од мале користи, и чак може да буде препрека. Резимирајући, рекао бих да је тешко видети зашто би неутралност била релевантна политичка опција за Србију у XXIвеку, јер за Шведску она то сигурно није“[21], закључио је Вестберг.

Коначно, Жарко Петровић[22] је у покушају одговора на „задану“ тему: Руски поглед на неутралност Србије, нагласио да Русија подржава војну неутралност Србије у циљу заустављања ширења НАТО-а на Исток и закључио одговором на питање: Шта би се десило уколико би Србија постала чланом НАТО: „Лично не верујем да би у било којој варијанти Русија могла да прихвати чланство Србије у НАТО. Међутим, овакве промене су се већ дешавале и другим источноевропским земљама и показале су да је реакција Русије краткорочна, јер су изазови који стоје између Русије и НАТО такви да је Русији константно потребна подршка унутар организације од оних држава које су позитивније односе према њој. Због тога бих у свом закључку рекао да би евентуално чланство Србије у НАТО било велики краткорочни проблем у односима са Русијом“,[23] закључио је Петровић. Стога, јасно је у ком правцу је одлучено да Србија иде. Наравно, јавност неће чути да је реч о чланству у НАТО као ни да је реч о стварању нове Југославије, док се процеси не заврше. То значи док се не окончају реформе и припреме нове генерације руководилаца који ће пред измењену свест јавног мњења изаћи с потпуном истином: Ми смо посао завршили: Србија је део Г6 и чланица НАТО. Премда кад смо последњи пут тако нешто чули текст је изгледао другчије, прилагођен за потребе тог времена: „Мислим да сам обавио свој задатак. Југославије више нема и хвала вам лијепа“.[24] Никако не треба заборавити да је до саопштавања те „истине“ дошло по окончању дугог процеса припреме крвавог разбијања СФРЈ. Застрашујућа коинциденција са скоро идентичном методологијом: мењају се садржаји политике док термини који је описују остају исти или на Западу ништа ново. Хоће ли све тећи према плану и програму Запада? Да су сви аргументи на тој страни вероватно и би. Међутим, свет у коме живимо мења се свакодневно и ништа више није исто. Нема униполарног света. Јачина аргумената данас се мери на разним странама света. За случај Србије важна снага аргумената, рекли бисмо тек долази и то управо с оне стране с које Запад очекује краткорочну реакцију. Верујемо, биће изненађења…јер, ништа више није исто. То, ваљда, не треба доказивати, зар не?

 

[1] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/srbija-za-zajednicke-ambasade-regije

[2] Танјуг, 5. Јануар 2014.

[3] исто

[4] http://www.kurir-info.rs/rocen-rano-je-za-zajednicka-diplomatska-predstavnistva-clanak-60569

[5] http://www.isac-fund.org/lat/?subaction=showfull&id=1384887415&archive=&start_from=&ucat=3&

[6] Истраживач ISAC фонда (иначе током свог образовања стипендиста Миур II Министарства за високо образовање и истраживања Владе Републике Италије и Конрад Аденауер фондације. http://www.isac-fund.org/lat/team.php

[7] Један од оснивача Европског покрета у Србији (1992) и, такође, један од оснивача и председник међународног саветодавног одбора ISAC Фонда. Деведесетих година прошлог века био је ангажован у приватном сектору Cepter International; затим директор Г 17 Института (2004/2005); један од оснивача групе грађана Г 17 плус; 2000. године постаје саветник за спољну политику потпредседника Савезне, а од 2004, потпредседника Владе Србије Мирољуба Лабуса; национални координатор Пакта за стабилност југоисточне Европе и Амбасадор у СМИП-у; 2012-септембра 2013. директор Канцеларије за сарадњу за европске интеграције Владе Србије.

[8] Зборник радова: Неутралност у XXI веку-Поуке за Србију, 2013, страна 9, ISAC фонд, Београд.

[9] Исто, страна 10

[10] Исто страна 11

[11] Исто, страна 12

[12] Др Тања Мишчевић, професор на Факултету политичких наука, Дипломатској академији Министарства спољних послова Србије и на неколико страних факултета. Од 2000, обављала је неколико значајних функција: директор Канцеларије за европске интеграције Владе Србије (2005-2008), државни секретар у Министарству одбране (2010-2012). Актуални је шеф преговарачког тима за преговоре Србије са ЕУ. Потпредседник је Европског покрета Србије.

[13] Зборник радова: Неутралност у XXI веку-Поуке за Србију, 2013, страна 14, ISAC фонд, Београд.

[14] Амбасадор Мете Кјуел Нилсен од 2007 представља Данску у Србији и Црној Гори; Обављала је функције Првог секретара у Сталној мисији Данске при УН, шеф одељења у Министарству спољних послова задуженог за НАТО и УН мировне операције и контролу наоружања. Пре постављања за Амбасадора била је шеф одељења за Русију, Заједницу независних држава, Западни Балкан, ОЕБС, Савет Европе и Савет Балтичких држава.

[15] Зборник радова: Неутралност у XXI веку-Поуке за Србију,2013, страна 18, ISAC фонд, Београд.

[16] Истраживач сарадник на Одељењу за међународне економске и политичке односе на Институту за развој и међународне односе у Загребу.

[17] Зборник радова: Неутралност у XXI веку-Поуке за Србију, 2013, страна 91, ISAC фонд, Београд.

[18] Чарли Салонијус-Пастернак је истраживач на Финском Институту за међународне односе. Од 2005 његов истраживачки рад фокусиран је на трансатлантске односе спољу и безбедоносну политику Финске. У војсци Финске радио је као саветник за међународне односе вишим официрима. Предаје на националним и регионалним курсевима из области одбране.

[19] Зборник радова: Неутралност у XXI веку-Поуке за Србију,2013, страна 56, ISAC фонд, Београд.

[20] Др Јакоб Вестберг од 2008 ради као предавач у Одељењу за безбедност и стратегију на Шведском колеџу за политичке науке Универзитета у Штокхолму. Његово поље истраживања: нордијска сарадња у области одбране, европске интеграције и трансформације и безбедоносна политика Шведске.

[21] Зборник радова: Неутралност у XXI веку-Поуке за Србију, 2013, страна 52, ISAC фонд, Београд.

[22] Жарко Петровић, директор истраживања Фонда. Био је: политички саветник у мисији ОЕБС-а у Грузији (2008-2009); саветник за анализу конфликата у Делегацији ЕУ у Киргистану (2010-2011); косултант на оквирном уговору за оцену Централно-азијатске иницијативе пограничне безбедности (2011); саветник за људска права у Посматрачкој мисији УН у Абхазији, Грузија. Његове претходне позиције обухватају и вођење програма демократије и људских права у Узбекистану и Казахстану (2005-2007); радио у областима које се односе на Западни Балкан, Русију и пост-совјетски простор. Магистрирао је међународно право на Оксфорду.

[23] Зборник радова: Неутралност у XXI веку-Поуке за Србију, 2013, страна 105, ISAC фонд, Београд.

[24] http://www.youtube.com/watch?v=XD65o5Q4cF4 Стјепан Месић, последњи Председник Председништва Југославије, 19. 12. 1991

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: ЕУ, Западни Балкан, Марина Рагуш, медијска манипулација, НАТО, НВО, Руси, Србија