Добитник сецесије Војводине била би Мађарска. Губитници би били Срби изложени разним облицима репресије.

Замислимо за тренутак да је Војводина независна: озарена лица Војвођана и Војвођанки, који су сада, када више нису Срби и Српкиње, решили све проблеме те коначно закорачили у хиљадугодишње царство конзумерског мира. Али авај, дан касније показаће се да је независна Војводина, немогућа држава. Ево и зашто: Војводина би била једина на свету где ће тзв. државотворни народ (Војвођани) чинити националну мањину.

Ево сценарија: чињеница да неколико деценија живим у Суботици даје ми да из прве руке знам да припадници хрватске и мађарске мањине углавном имају и држављанства матичних држава. Они себе не виде као Војвођане, већ као дијаспору. А треба запазити и тренд да припадници мађарске мањине – посебно млађи – данас знају мање српски него они деведесетих.

Мађарска мањина се у великој мери, нажалост, самогетоизовала, чиме је показала шта мисли о војвођанском идентитету: он је за њу тактички термин како Војводину одвојити од Србије. Ништа више. А Мађарска је увелико либерализовала давање држављанства, тако да постоје Мађари чији родитељи нису Мађари, па је јасно да је идеја повећавање броја припадника мађарске мањине како би се то појавило као политички адут.

Геополитичка акција Мађарске изазваће реакцију: Румунија ће због равнотеже поставити питање румунске мањине у Банату. И Хрватска ће показати сличне амбиције, јер њеној политичкој класи таква спољна политика помаже да уклони из видног поља последице унутрашњег политичког ужаса.

Али и Срби у „независној Војводини“ губе разлоге лојалности, јер би били грађани другог реда. А преостали број Војвођана недовољан је да интегрише Војводину, јер су у мањини. И без обзира на тзв. државотворну политику, тај број ће опадати: јер, војвођански идентитет је изграђен као антисрпски, он себе дефинише као „цивилизацијски супериоран“ у односу на српски. То војвођански идентитет чини неотпорним на процес мађаризације, јер је управо Аустроугарска монархија историјски темељ те „цивлизацијске супериорности“ – дакле, Војвођани би се утапали у мађарски национални идентитет.

Друго: губитком везе са Београдом, Војводина би од просперитетнијег дела Србије постала европска периферија која ће инклинирати неразвијенијим деловима Хрватске, Румуније и Мађарске. Атрактивност Војводина зависи од близине Београда, јер је од Новог Сада, Загребу ближи Осијек, Будимпешти Сегедин, а Букурешту Темишвар. Раскид осовине Нови Сад – Београд претвара Нови Сад у економску периферију.

Не може се очекивати процват економије у држави чији државотворни народ не постоји и која, према томе, не може бити стабилна држава. А политички хаос као производ националних напетости и сецесионизама (север ка Мађарској, исток ка Румунији, запад ка Хрватској, југ ка Србији) био би њена свакодневица. Немоћ независне Војводине да се идентитетски заокружи, омогућиће несметане утицаје спољних сила, од којих ће де фацто зависити њена судбина, јер она неће имати националну супстанцу која је основ стабилне државе – велика је вероватноћа да ће се „Јужни ток“ баш на овом месту прекинути.

То нас доводи до следећег парадокса: добитник сецесије Војводине била би Мађарска. Губитници би били Срби изложени разним облицима репресије, припадници националних мањина, које не би могле да се територијално заокруже: Русини, Словаци, па и Хрвати на северу Војводине би морали да се одупиру суровом процесу мађаризације. Најзад, губитници би били и они који се данас изјашњавају као Војвођани.

Наиме, Војвођани могу бити Војвођани само у Србији. Кад постану Војводина, показаће се да су тој држави само национална мањина. А у таквој Војводини – држави без државотворног народа – мира не може бити, све док она постоји.