Странци и 6. април

Шестог априла 2013. године биће 72 године од бомбардовања Београда који су на православни Ускрс напали Немци (а три године касније 16. и 17. априла на први и други дан Ускрса савезници).

После више деценија Немачка и некадашњи западни савезници удружено, и уз малу помоћ Турака, кренули су против Србије, санкцијама, бомбардовањем а онда војном окупацијом дела територије (КиМ), затим и културно-медијском у остатку земље.

Аустро-Угарска, подржана од Немачке, 1914. је издала ултиматум Србији. Следеће године, здруженим снагама ове две земље и суседне Бугарске, окупирали су нас. Данас су, после неколико година доминације немачког контингента на Косову и Метохији, амерички војници најбројнији (њих 773) али на другом месту су Немци (749) и трећем Аустријанци (570).[1]

Ако Американци и Британци раде не баш гласно, Немци су ту да упорно, гласно и јасно од Срба и Србије траже све нове и новије уступке и понижења. Прошле године Шокенхоф, као лични изасланик Ангеле Меркел, доноси седам услова Србији за наставак пута без краја ка ЕУ хоризонту. Ове године представљају га као представника водеће коалиције у Немачкој, настојећи да ублаже реакцију народа на бесрамних седам услова које сада на српском језику и на ћирилици деле новинарима.

Американци су, потврдио је то недавно и Дачић, присутни у свим српским преговорима (ако се примање диктата тако може назвати) између Србије с једне и албанске нарко-мафије с друге стране уз наводно посредовање ЕУ.[2] У Бриселу је, дакле, однос три према један (САД+ЕУ+мафија против Србије). Али Србија другачије и не жели.

Колаборационисти од осмеха до љутине

Сваки окупатор има свог сарадника, па су тако имали и Турци и Немци и Аустро-Угари а имају их и данас и они све ђутуре са одавно присутним колаборационистима англоамериканаца. Само, можда је незапамћено да су колаборационисти окупатора дошли на власт изборима (малчице покраденим, али не у њихову корист), све представљајући се као патриоте. Сарадници окупатора не чине то увек пуна срца и са одушевљењем, барем не у јавности. Ипак, ови наши су се од почетка све више и више кревељили.

Највише се, још од како је као великог пријатеља позвао Штефана Филеа на инаугурацију, кезио Томислав Николић. Кезио се Јахјаги, силним примаоцима ленти, ордења и ко зна чега а најновији осмеси беху резервисани за Џоа Бајдена, коме је успут објашњавао односе Београда и Приштине, приликом одласка на (како рече) беатификацију папе. Било је ту и срдачно руковање са шефом нарко клана, Тачијем. Зашто да не, када је дотични само јавно сумњичен за трговину органима, наркотицима и убијање српских војника и полицајаца, чик да неко то и докаже! Онолико се председник трудио, али Бајден ипак прими Тачија поред себе на устоличењу папе а не Томислава.

Сви су се кезили, од председника државе до председника владе, само је мултифункционални Вучић, надзорник служби (у делимичном расулу), надзорник војске (у расулу) и технички директор владе навукао забринуто лице. Од тада његова популарност наводно вртоглаво расте а Србији све горе и горе, посла ни од корова, Косово и Метохије се продаје на извол`те, од Републике Српске власт се дистанцира, спрам чега и Борис Тадић делује као особа са назнакама патриотске свести. Вучић, пријатељ Немачке и САД, упорно говори Србима после избора 2012. како за њих има само лоше вести те да упркос свему морају да сарађују са Немачком, и подразумева се са САД.

Вучић сада очекује да Срби промене свест! Зашто? Па то му траже налогодавци. Који? Сетио се први потпредседник владе да је стари захтев Беча и Берлина да Срби промене свест у новије време изнесен два пута: Први пут кроз изјаву бившег немачког амбасадора Маса, новембра 2010, када је тражио да Срби објасне својој деци да је бомбардовање било исправно.[3]

Други пут септембра прошле године када је изнесено фамозних седам захтева Ангеле Меркел, што је сада поновљено пред новинарима. Ма знао је Вучић где нам је будућност још 2010 — прво у ЕУ а онда на средњи рок и у НАТО. То је тада најавио баш поменути Немац, Мас, речима „Bilo mi je toplo oko srca kada sam video DS, SNS, SPS, G17 i LDP na sastanku sa Gvidom Vesterveleom kako složno izjavljuju da im je integracija u Evropsku uniju prioritet broj jedan.”[4] Рече и најави каснију формално-неформалну коалицију за потапање Србије.

Елем, видео је и Дачић да од кревељења и запевања нешто нема леба па кренуо и он да прави кисели израз лица: „Јесмо ли ми нормалан народ, јесмо ли ми нормална држава, зар не схватамо да сами себи тако нарушавамо наш државни и национални интерес.”[5] Рече то и не пуче од смеха.

А нико да га пита зашто се љути?

Да ли зато што српске власти саучествују у отуђењу дела територије и народа? Да ли зато што се највиши званичници јавно спрдају са уставом а уставни суд у садејству са министарством правде одбија више од пола године да поступи по захтеву о оцени уставности? Да ли га је коснуло то што никако да почну судски процеси за притворене у разноразним корупционашким аферама и што се хапшењима уместо министра унутрашњих послова, бави министар одбране?

Да ли је Ивица Дачић пун једа јер се српски званичници састају, смеше и рукују са некадашњим терористом а сада шефом нарко клана и сепаратистичке клике? Да није љут што су највиши званичници ухваћени у дружењу са криминалцима, попут извесног Мише банане а сумњиве особе именују за своје саветнике?

Поставља се разумно питање: да није председник владе огорчен јер се држава Србија сложила са некаквим преговорима о статусу дела њене територије у Европској унији, у којој како он истиче „пријатељи Србије који се налазе на Истоку немају утицаја?”[6]

Да није озлојеђен јер Србија због неког датума, треба да се одрекне могућности на здраву исхрану, Косова и Метохије, да саучествује у гашењу Републике Српске и федерализовању остатка земље?

Да ли се премијер пита јесмо ли ми озбиљна држава и нормалан народ јер трпимо сво горе поменуто безвлашће и растурање државе?

Не! Одговор на сва горе наведена питања је не! Не, јер је он заједно са Томиславом Николићем, Александром Вучићем и Млађаном Динкићем извршилац управо такве накарадне политике.

Једино због чега је Ивица љут, јесте забринутост за очувањем фотеље. Он због тога а Вучић због унапређења исте. Зато ће лажирати постојање преговора, зато ће медитирати о изборима, надајући се да се неће променити ништа сем озваничења коалиције коју је Волфрам Мас увидео још 2010.

Само ваљало би одговорити на постављено питање: Јесмо ли нормалан народ и држава?

Зато јер јесмо нормалан народ али у ненормалној држави и у ванправном стању, шестог априла, на Тргу републике, имамо прилику да јасно и гласно кажемо ОВАКО ВИШЕ НЕ МОЖЕ окупатори, ОВАКО ВИШЕ НЕ МОЖЕ Ивице Дачићу, Александре Вучићу, и Млађане Динкићу!

 

Ознаке: 6 април, бомбардовање, ЕУ, Ивица Дачић, колаборационисти, Никола Малишић, Слободан Јанковић, Штефан Филе