(Нови Стандард)

Судбина Босне и Херцеговине и посебно Републике Српске постала је дежурна тема балканске политике прошлости а под изговором будућности и, наравно, европске интеграције.

У томе доминира наводна забринутост за судбину Босне и посебно за Републику Српску (РС) коју предводе западне интересне групе и локална политичка класа, од Словеније до Македоније, они који су на лажима и босанскохерцеговачкој несрећи направили каријере и који од тога настоје да и сада живе.

Реалност је, међутим, потпуно другачија, и та бесмислена забринутост је не само изговор за срамну и неуспешну политику него и прикривање чињенице да Запад, као самопроглашени власник Босне, полако напушта ту несретну земљу.

Иза уобичајених изјава и претњи Републици Српској крије се уствари чињеница да западне земље приметно смањују своје дипломатске и безбедносне капацитете у Босни и Херцеговини, што је уобичајени знак да престаје озбиљно интересовање и да та земља није више важна тема. Запад процењује да, упркос нефункционалности и готово нерешивим проблемима укупне организације Босне и Херцеговине, тој земљи не прете унутрашњи тектонски поремећаји и реално је да Дејтонски оквир остане неокрњен. Суочен са далеко важнијим проблемима на неким другим местима, Запад једноставно нема ни жеље ни капацитета да се још бави и Босном. Западне владе су се помириле са таквом Босном каква јесте и за сада је то тако.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

То напуштање се, поред јавне забринутости, прикрива и званичним саопштењима која су само медијски параван и иза њих је празнина. На пример, прошле године је британска влада саопштила како шаље стотину војника као појачање малим војним снагама Европске уније у Босни. А уствари ти војници никада нису стигли у Босну и циљ је био само стварање утиска како Британија и Запад деле забринутост па желе да појачају своје присуство. Другим речима, на Западу се у званичним круговима верује да у Босни не би требало очекивати забрињавајуће промене и да се у тој земљи у овом времену ништа темељније не може учинити. То је реалност без обзира на медијске и кампање невладиних организација (НВО) и изјаве западних дипломата.

У званичним западним проценама се истовремено тврди да би једини проблем Босне могао да се појави ако би Република Српска прогласила отцепљење и независност. То би, тврди се, могао бити једини озбиљан проблем. На темељу те процене функционишу разне интересне групе преостале из прошлих времена западне политике, којима владе препуштају босанску политику и обезбеђују се фондови за активност мреже невладиних организација у целој Босни и Херцеговини. Повременим саопштењима тих интересних група и акцијама такозваног невладиног сектора на терену настоји се одагнати сопствени страх од отцепљења Републике Српске и одржати привид како Запад још увек брине о Босни и како је она и даље у његовом власништву. Све је то бесмислено. Реалност је потпуно другачија.

ТРИ СТВАРНОСТИ
За суочавање и разумевање те реалности нису потребна велика стручност, посебне способност или обавештајне акције. Довољно је само да се човек провоза колима и обиђе целу Босну и Херцеговину. Голим оком кроз прозор аутомобила се све види и јасно се може знати у којем делу Босне се човек налази и какво је право стање ствари и односа. Кроз муслимански део се види, ако се изузму новосаграђене џамије, да је то тај муслимански простор, врло мало је нових кућа, још мање неких нових производних капацитета, само рушевине фабрика из бивше Југославије. То је, нажалост, слика.

А онда само практично један метар даље, након уласка у крајеве под контролом Хрвата, као, например, између Травника и Витеза, човек улази у потпуно други свет. Очигледне су велике инвестиције, није реч само о новим кућама и тржним центрима него и о фабрикама, види се да се нешто дешава и да постоји неки развој. Изгледа да су те инвестиције пре свега потпомогнуте од Ватикана, који на тај начин жели да задржи Хрвате у Босни. После само једног путовања кроз целу земљу постаје у ствари јасно да се Босна изнутра већ одавно распала, она је изнутра дубоко разграђена. За то није нико лично крив, а понајмање Милорад Додик, то је једноставно тако и пре свега логична последица онога што се дешавало не само у рату него и у миру.

На нивоу целе Босне унутрашња разградња је још видљивија и јаснија. Например, у државној администрацији и инфраструктури. У Републици Српској у свакој општини грађанин може да обави све административне послове веома брзо. Све је у компјутерима и за било какву потврду или докуменат потребно је у просеку десетак минута, укључујући и плаћање таксе а пошта постоји унутар сваке службе. У муслиманско-хрватској федерацији је потпуно другачије. Још увек су старе књиге, све се ради као некада, руком и „пешице“.

На питање зашто је то тако јер Федерација је добила исте донације као и Република Српска за модернизацију државне управе, одговор је да је те паре неко украо. Онда, таксе у Федерацији су дупло скупље него у Српској, а на питање зашто одговор је да они плаћају и Мостар и Сарајево. Или, например, у деловима који су по Дејтонској подели припали Хрватима, а није реч о етнички чистој Западној Херцеговини, све државне компаније послују и тако се званично представљају као хрватске а не федеративне. На пошти, као једном од симбола државе, пише Хрватска пошта Мостар, а не Поште Федерације БиХ, а на рачунима за струју Електропривреда хрватске заједнице Херцег-Босна, а не Електропривреда Федерације БиХ. То су само неки детаљи али и уверљиве чињенице о унутрашњем распаду Босне и Херцеговине. Све друго су заблуде.

Ти суштински проблеми се потискују. Основни разлог је што се не жели признати пораз. Неприродно хрватско-муслиманско савезништво у Босни је амерички политички пројекат базиран пре свега на непријатељству према Србима. Тај модел је на крају доживео пораз и он је сада потпуно анахрон и то савезништво постаје озбиљан проблем. Распад муслиманско-хрватске федерације је реалност, али за западне заштитнике и душебрижнике, међутим, само је Република Српска проблем.

Исти за вољу, она за те душебрижнике и јесте проблем јер је, упркос свим својим унутрашњим проблемима, објективно бољи и ефикаснији део Босне и Херцеговине. Упркос свим нападима, објективна опасност за опстанак РС онакве каква је сада не постоји. Нема тих околности које би могле темељније променити унутрашњу организацију Босне и Херцеговине, а нема ни те силе. Унутрашњи распад може да промене и васпоставе неку врсту унитарне државе само нове међународне околности, којих нема, и велика страна војна сила, које такође за сада нема. Али Република Српска има друге проблеме и другачије опасности са којима се мора озбиљно суочити и о којима мора правовремено да поведе рачуна. Две су кључне међу тим опасностима и то веома озбиљне. Једна је унутрашња економска организација и урушавање економске моћи Српске а друга претња долази из Београда.

КРИЗА ЕКОНОМИЈЕ
Председник РС Милорад Додик је минулих година углавном успешно политички бранио интересе Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. РС је сачувала оно што су јој Сарајево и западне интересне групе настојале и још настоје одузети, и политички је РС сада далеко снажнија него што је била. То је у највећој мери Додиков резултат. Истовремено, међутим, унутрашња пре свега економска ситуација у РС се константно урушава и постаје веома компликована и забрињавајућа. Основни проблем је што је Додикова власт, по угледу на моделе пре свега у Србији, потпуно затворила економију, право на послове имају само пријатељи и заштитници владајуће партије и Додика лично, а за све друге, ма какве идеје и способности имали, привреда је затворена. Државни фондови, као, например, за пољопривреду, су готово у целини резервисани за пријатеље режима, без обзира што су они милионери. То је угушило неопходну унутрашњу динамику економије и привредну активност свела на неколико људи, без обзира да ли они имају способности, идеја или нешто знају. Важна је припадност.

Такав приступ временом, поред урушавања економије, доводи и до затварања и распарчавања политичког и социјалног ткива, унутрашњег друштвеног и националног распада. То доводи и већ је довело до приметног незадовољства доста великог броја људи у РС. Другим речима, услови за посрнуће се стварају изнутра РС, а они други, интересне групе и невладине организације, у основи непријатељи РС, их само следе и користе сваку прилику да за своје циљеве артикулишу објективно незадовољство народа. Власт РС на челу са Додиком би требало да са много више сензибилитета гледа на те акције и да политички контролише промене које би елиминисале поводе за таква деловања.

Организатори тих протеста и акција јесу организовани од некога са стране, и плаћени, али далеко је важније да ли је оно шта они говоре тачно, да ли се служе чињеницама а за своје циљеве тим чињеницама буде социјалну енергију. Изгледа да је добар део онога што се на тим протестима чуло заиста тачно и то је озбиљан проблем. Уместо неопходног сензибилитета, власт у Бањалуци је показала нервозу и предузела насилничке акције, као што су хапшења студената и употреба интервентне полиције у сукобу једног приватног предузетника, пријатеља власти, и једног грађанина, чија су имовинска права угрожена. То су озбиљни знаци нервозе власти, који би могли имати велике последице не само за власт Милорада Додика него за Републику Српску.

Друга опасност је званични Београд. Постоји много наговештаја да ће интересне групе са Запада, јер и политика према Београду и Србији је у ствари препуштена интересним групама, као што су то показали примери издаје Косова и такозвана европска интеграција, условити владу Србије да се одрекне Републике Српске на исти начин на који је то учинила са Косовом и косовским Србима. Таква условљавања су већ примењена у случају европског пута Хрватске према босанским Хрватима. Један од услова приближавања Хрватске Европској унији и НАТО је било и „припитомљавање“ босанских Хрвата и њихово одустајање од промена унутар Федерације. У интересу Хрватске босански Хрвати су прихватили диктате Загреба и трпе понижења у Федерацији Босне и Херцеговине. Идентичан модел се очекује и према Београду.

Без обзира на разне изјаве политичких лидера Србије о „бризи за Српску“ и „одлучност“ у њеној одбрани, много је сумњи да је званични Београд спреман да уради све што се од њега тражи. Опет ће на столу бити уцене приближавањем Европској унији. Уз то, иза сцене су приметне иницијативе владајуће Српске напредне странке да прошири своју организацију унутар Републике Српске. СНС је регистрована у РС, али до сада није имала приметан значај. Сада се, међутим, очекује да са ореолом владајуће партије у Србији ојача своје локалне организације и на тај начин изручи РС интересима интересних група са Запада. Као и босанским Хрватима, РС ће бити веома деликатно да се супротстави притисцима Београда. И ту ни Милорад Додик ни било ко други не може много да учини јер природно је да званична Бања Лука, без обзира ко је на власти, у великој мери зависи од Београда, баш као што и Мостар зависи од Загреба.

ПОДРИВАЊЕ ИЗ БЕОГРАДА
Вештом медијском пропагандом, каква је већ виђена у случају издаје Косова, Београд може да уцени Србе у РС и оптужи их да су против Србије и њене „будућности“, што тамошњи Срби, који се вековима рађају са идејом Србије, тешко могу да издрже. Припреме таквог сценарија су већ приметне у београдској штампи. Упорно се, например, лансирају приче о томе са ким у Београду је Додик лично добар а са ким није, па се онда тај лични уздиже на судбинску, политички ниво. То је стара методологија свођења озбиљних проблема на лични ниво, па се онда кроз медијски анимозитет према једној личности оправдава и ствара подршка за озбиљне политичке акције. То је, наравно, бесмислено али и веома опасно као што је то у Србији показала акција против Слободана Милошевића.

Уочљиво је да медији све више вести из Републике Српске сврставају у оне из Босне. Занимљив је пример гласноговорника интересних група Запада и изгледа актуелне власти у Београду Б92. Вест под насловом Босански кревети на Карибима говори о инвестицији Холанђанина Дениса Комелисена у фабрику намештаја у општини Петрово. Та општина је у Републици Српској, али то у вести нигде не пише, напротив у наслову се каже да је Босна. Такав приступ није ни мало наиван као што није наивна ни посета председника Србије Томислава Николића Требињу која је, уствари, била „специјална операција“.

Ништа другачије није ни „приватна“ посета бившег председника Србије Бориса Тадића Милораду Додику, то је део оног пројекта о личном. Суштина је, међутим, да ко год био власт у РС и у Београду, та сарадња је природна, независно ко је власт и шта ко о коме мисли. Али технологија тих манипулација је да се све сведе на лични ниво, а не суштински, па ће се онда са издајом лако јер то је наводно лична ствар. Ма како све то изгледало невероватно, то је, нажалост, могуће јер у актуелној српској политици је све могуће. У основи, једино Београд и власти РС, било које, могу да сруше Републику Српску. И нико други.

Наравно, ситуација је, ипак, далеко сложенија од планова интересних група и њихових подизвођача и у Сарајеву и у Београду, а све више и у Бањалуци. Република Српска, без обзира на органску и природну везу са Београдом, није баш усамљена, није сама. Као што је и настала у склопу одређеног међународног амбијента, тако и њеном опстанку и даљем развоју погодују актуелне међународне околности. Да ли ће те околности бити препознате и искоришћене, зависи највише од самих власти у Бањалуци и њихове спремности да се одупру не само западним интересним групама него и конкретним круговима власти у Београду које непријатељи Републике Српске све више виде као своју последњу шансу.

Ознаке: Б92, Бањалука, БиХ, Босна, економија., Милорад Додик, Република Српска, Синиша Љеповић, Федерација БиХ