Прочитај ми чланакНикола Селаковић виђен је за једну од најзначајнијих функција, а да ли ће то бити премијерска, сазнаћемо већ за неколико недеља.
Он за „Ало!” каже да не жели да се намеће, али да ономе ко заузме Вучићево место у Немањиној 11 неће бити нимало лако да одржи темпо свог претходника. Оно што би требало прво да уради свако ко заузме то одговорно место јесте да седне са Вучићем и са њим се договори куда и како да даље заједно воде Србију.
„Ало!“ је пре недељу дана објавио ексклузивна сазнања да сте ви један од најозбиљнијих кандидата за премијера. Шта имате да нам кажете о томе, осим да је одлука на изабраном председнику Александру Вучићу?
– Одавно сам престао да реагујем на такве написе, али сматрам да ће свакоме ко дође на Вучићево место у једну руку бити много теже зато што ће за свог претходника имати најбољег или најспособнијег председника владе у послератној Србији, а са друге стране ће му бити лакше јер ће добити много уређенију ситуацију у области јавних финансија, привреде, иностраних послова, одбране, пољопривреде, по неким почетним корацима у образовању, а да не говоримо о здравству. Никад се нисам наметао, али била ми је част и задовољство да радим са Вучићем зато што је он човек који иде испред свог времена и зато што Србија има срећу да јој он буде премијер, а ускоро и председник.
Осим вас се помињу још три кандидата, то су министарка државне управе и локалне самоуправе Ана Брнабић, потпредседник СНС-а Милош Вучевић и министар спољних послова Ивица Дачић. У случају да ви ипак не будете премијер, за кога бисте гласали од њих троје?
– Гласаћу за онога кога предложи Вучић зато што је небројено пута оправдао поверење које имам у њега и коме је поверење дало више од два милиона грађана Србије. Вучић изузетно добро зна шта ради и повлачио је потезе које је неретко изузетно мали број људи у том тренутку могао да разуме. Како је време пролазило, показивала се исправност његовог поступања. Што се тиче људи које сте набројали, сви су они веома способни, наравно, мени као човеку из СНС-а увек ће бити најдражи онај ко је из моје странке, а то је мој пријатељ и колега Вучевић. Срећа је што можемо да бирамо између неколико добрих кандидата и што је најважније у складу са тренутком у којем се Србија налази јер политичке потезе неретко диктира управо тренутак.
Помињали смо многе функције које ћете можда заузети, вас ипак ускоро чека једна сигурна функција, а то је функција тате. Спремате ли се за то?
– Апсолутно, постати родитељ је можда једна од најважнијих функција у животу сваког човека. Има једна изрека, која каже да је тренутак када вам се рађа дете једини тренутак у животу када имате особине бога, јер бог је једини који ствара живот. Дакле, тада не добијате само дете, већ и задатак да од њега формирате човека. Колико се томе посветите и како том задатку приступите, од тога зависи и судбина и будући живот тог бића којем сте удахнули живот.
Неки високи функционери СНС-а су резолутни у томе да будући премијер мора бити човек из ваше странке? Слажете ли се с тим?
– У неким стварима у политици никако не треба брзати и сећам се једне реченице владике Николаја Велимировића, који је као најгору српску особину квалификовао нестрпљење. Вучић ће поверити мандат ономе за кога мисли да ће то најбоље радити и са ким ће моћи најбоље и у сагласју да делује и ради. Политичар мора да показује ширину и ако то не треба да буде неко из наше странке, уверен сам да ће Вучић имати добар разлог зашто је тако.
У медијима су се појавиле калкулације да се СПЦ противи евентуалном избору Ане Брнабић за премијера. Имате ли таква сазнања и да ли Црква треба да се бави таквим питањима?
– Немам сазнања да је Црква званично излазила са тим ставом, нити верујем да ће то да уради. Наравно, као што се држава не меша у кадровска питања Цркве, тако не очекујем да ће се Црква мешати у кадровска питања државе, али Црква може да има свој став, који треба пажљиво саслушати и узети у обзир приликом доношења одлука.
Шта бисте прво урадили као премијер?
– Ко год дође на то место, мора да седне са Вучићем и договори се с њим о начину на који ће држава и Влада даље функционисати јер је то човек који неспорно има јак ауторитет и велики углед међу грађанима. Влада мора да буде државни орган у који грађани имају велико поверење. То поверење је до сада везивано за Вучића, његов рад и његове резултате. Неспорно је да ко год дође на Вучићево место мора да седне са њим и добро и пажљиво се договори о начину даљег деловања и рада јер само на такав начин Србији може да буде боље.
Какав је ваш став о останку, односно одласку Вучића са чела СНС-а?
– Мислим да Вучић треба да остане на челу СНС-а. Вучић је као премијер у странци уживао огроман ауторитет и он је популарнији од наше странке. Само се запитајте логично, да ли желите да вам на челу странке буде најпопуларнији политичар у Србији? Ја желим да буде. Што се тиче Вучићевог сврставања у партијским борбама, знам да ће он наћи најбољи начин да не угрози своје функционисање као председника тиме што је на челу странке.
Уколико не будете премијер, да ли себе пре видите поново као министра или као градоначелника Београда?
– Свако ко се бави политиком има амбиције, али ја имам 34 године и имам иза себе не тако слабу биографију. Неозбиљно би било да гледам себе на било којој од функција које помињете. Увек је много важнији циљ који имате пред собом и план како да га остварите него функције.
Чини нам се да упркос томе што кажете да смо изгладили односе са Западом, када се доносе неке важне одлуке наш глас се и даље не чује онолико колико би требало. Конкретан пример је одлука француског суда да ослободи злочинца Рамуша Харадинаја.
– Велики бродови изузетно тешко и споро мењају курс. Одлука ме са једне стране не изненађује јер је то одлука суда државе која је међу првима признала Косово и она је кроз ову одлуку суда указала и на тај став по овом за Србију најважнијем политичком питању. Оно што ме као правника, политичара и човека поражава јесте да особа која је окрвавила руке до лаката може да седне и напише књигу у којој описује како је кога убијала, мучила, силовала или клала и остане некажњена у 21. веку, као и да основни предуслов за процесуирање и евентуално кажњавање такве особе не буде испуњен у држави која је у историји остала пример слободе, једнакости и братства.
Нисмо више наивни
Вилијем Вокер и Медлин Олбрајт су поново врло присутни на Балкану? Значи ли то да данас раде исто што и 1998. и 1999, само потпуно отворено, а не прикривено као тада?
– Они су били и тада у апсолутно истој улози, иако су били на државним функцијама или у неким међународним органима, само што је онда тежиште сваке политичке приче био режим Слободана Милошевића, а не стварање неке независне албанске државе на КиМ или велике Албаније. Њихови циљеви се, дакле, нису променили, једино смо се променили ми и више нисмо глупи и наивни и не живимо у неким заблудама у којима смо живели.
Како је могуће да највише светске правосудне институције попут Трибунала у Хагу и међународна јавност остану глуви и неми на злодела Харадинаја и ОВК?
– То је тековина дугогодишњег промовисања терористичке организације ОВК као ослободилачке формације, а са друге стране дугогодишњег медијског пљувања Србије. За њих је Рамуш Харадинај борац за слободу и колико год ви подносили доказа шта је он конкретно радио, њих то неће интересовати. Србија је бомбардована да би јој отели КиМ и да би се формирала квазидржавна организација иза које је стао добар део земаља међународне заједнице. Да ли мислите да су то земље које ће тек тако признати своју грешку? Небројено пута се показало да се прави разлика међу жртвама, а жртве Рамуша Харадинаја јесу били Срби, али и Албанци и Роми.
Бивши тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић сведочио је да је режим Бориса Тадића чинио све да не дође до изручења Ејупа Ганића, који је тада био ухапшен у Лондону, баш као и Харадинај у Француској. Како то коментаришете?
– Нажалост, изгледа да су се и такве ствари дешавале. Могу само да кажем да је срамота за државу Србију уколико је то тачно.
У последње време је предмет великих полемика и рад Тужилаштва за ратне злочине. Имате ли примедби на рад тог тела?
– Оно што могу да замерим Тужилаштву за ратне злочине јесте што је од свог формирања показивало врло мало интересовања, а понекад и никакво интересовање за процесуирање ратних злочина који су спровођени против Срба на подручју на којем је надлежно. Рамуш Харадинај и Насер Орић су звучна имена за које је јавност очекивала судски епилог, али постоје многи људи за које шира јавност не зна, а који јесу окрвавили руке српском крвљу, а да нису процесуирани.
Нашој државној власти сигурно неће бити лако ни са аспекта чињенице да се усложњава ситуација на Балкану. Шта ће се по вашем мишљењу дешавати наредних месеци и година?
– Највећа тековина Вучићевог владања је да ми у Србији немамо ни Македонију, ни Црну Гору, ни БиХ, ни Хрватску, а то је било врло могуће да се догоди и нажалост ни сада није немогуће. Онај ко је утицао да се политички токови тако одвијају у свакој од ових држава може да се потруди да се то догоди и у Србији. Ако Србија жели да сачува своју стабилност, мора да настави са политиком коју је водила до сада, а то је политика којом смо први пут у претходне три деценије доживели да не будемо прозивани као главни кривци за све што се дешава и нисмо црна овца на коју сви указују.
Србију интересују нова радна места, инвестиције, како да враћамо дугове, које је неко други направио, и нормално јачамо своју војску да бисмо могли да се бранимо ако нас неко нападне. Осим тога, треба да наставимо са европским интеграцијама, али и пријатељством са многим државама које су нам биле пријатељи и кад многи други нису.
