Nema društva na svijetu, nema plemena u onoj zadnjoj tropskoj kišnoj šumi koje nema koncept žrtve. Ljudsko društvo je utemeljeno na žrtvi i žrtvovanju. Da bi postala stabilna, zajednica mora pronaći krivca za svoje probleme, mora je homogenizirati mržnja prema tom krivcu.

Kривац постаје жртва, а да би био жртвован, прво га треба сотонизирати и дехуманизирати. Деведесетих је у Хрватској улога жртвеног јарца припала тој крајишкој сиротињи и генерално хрватским Србима који су у највећем постотку били нормални, вриједни и самозатајни чланови друштва, који су Хрватску градили и подизали једнако као и њихови суграђани хрватске националности. И та нетрпељивост према Србима се са нешто мањим интезитетом осјећа све до данас (како је Срба остало мало, онда су сад непријатељи непостојећи „Југославени“, „Орјунаши“, итд.)

Шта је точно повод за славље „Олује“? Протјеривање 200 000 људи са њихових огњишта? Спаљавање тисућа кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст.

И ако се већ слави одлазак 200.000 Срба, зашто се не увеже и прослава одласка 400.000 Хрвата у посљедње 4 године? И њих је отјерала слична политика. Ако се већ прославља што су српска села у Kрајини опустјела, зашто се не славе празна хрватска села по Славонији? Ако се слави отимање српских кућа, зашто се не славе и све оне куће које су Хрватима одузеле банке?

Очигледно је да хрватске такозване политичке елите, које се сваке године насликавају попут старлета на Kининској тврђави не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, двадесет четири године откако Срба више нема. А кад видим како народ здушно поздравља 30 година старе авионе Ф-16 онда схваћам да боље политичаре нису ни заслужили. У држави којој се све распада, они купују авионе који ће док уђу у редовну војну употребу бити стари више од 35 година. Хрватска је као ђевојка која нема зубе, а задње паре даје за уградњу силикона. Давно је бард хрватског новинарства Игор Мандић закључио да је Хрватска пропали пројекат. Можда најгенијалнији живи хрватски знанственик, физичар са Руђера, Елвис Поповић је једном написало: „Рекли су ми да никад нисам хтио хрватску државу. И био сам у праву.“

Проблем са србофобијом је што од ње не могу живјети сви, него само елита на власти. Прије тридесет година, за вријеме Југославије, Хрватска је економски била развијенија од тринаест садашњи чланица ЕУ, током свјетског првенства у Русији претекла ју је и Бугарска и сад је службено посљедња.

Али тек кад странци купе задњи хотел на Јадрану, тек кад пропадне и задње бродоградилиште, тек кад задње село у Славонији опусти, тек кад задњи млади човјек сједне у аутобус за Ирску, (а тај дан није далеко), тек тада ћете схватити да се србофобија не маже на крух (или хљеб) и не сипа у трактор.

До тада, сретна вам прослава Олује!

Izvor: Vidovdan

Oznake: "Oluja", Goran Šarić