Pročitaj mi članak
Поводом текста „Да ли ће бити патриотског блока или ’не бива вожд у сукњи”, „Политика”, 30. октобра.
Веома сам захвална г. Бранку Радуну, што пишући о најављеном формирању патриотског блока у Србији, доприноси, како сам каже, „код нас ретко виђеној” медијској пажњи и „јавној промоцији једне политичке личности”. Како, међутим, г. Радун тврди да та заступљеност једне теме и једне личности – случајно моје – у медијима „некима подгрева сумњу да је реч о пројектовању будуће патриотске опозиције садашњој власти Александра Вучића од стране моћних странаца”, можда би он сам могао да нам нешто више каже о томе.
Наиме, г. Радун који већ два пута за само десетак дана пише о патриотском блоку, ДСС-у и мени, чиме се сврстава у ред најупорнијих писаца о тим темама – могао би да нам понуди одговор да ли то чини из сопствених побуда или то од њега неко захтева. Можда „моћни странци”? Можда „моћна” ја? Можда неко трећи?
Овде се отвара и питање да ли би евентуални страни наручиоци текстова о патриотском блоку поздравили то када г. Радун тврди да „госпођа ипак није без шанси” да поврати стари сјај ДСС-у? Или би пре поздравили када само пасус пре тога каже да „Санда као фина госпођа тешко може да се у балканској политичкој кафани неком наметне”. Афирмишући две потпуно супротстављене тврдње, не верујем да је г. Радун иједног читаоца „Политике” успео да увери у било коју од ове две тврдње.
Мене је, међутим, толиким контрадикцијама успео да увери да је свој осврт о патриотском блоку писао сам. Јер то доиста нико не би платио. Узгред, требало би да као искусан аналитичар барем хронолошки тачно поређа след чињеница, јер нису господа Поповић и Ковачевић напустили странку након Коштуничиног одласка, већ су то учинили пре моје кандидатуре, а то мења поенту коју господин Радун жели да постигне.
Г. Радун је довољно еманципован аналитичар да би упадао у замке мачизма, пишући о једној жени, ословљавајући ме чак као „фину госпођу”. Али, истовремено, није довољно вешт писац док сопствени став крије иза нечега аморфног, што назива „балканском политичком кафаном”, којој се једна „фина госпођа” никако не може наметнути. Подсећам г. Радуна да су код нас жене добиле право гласа пре 70 година, пре него у једној Белгији, Италији или Швајцарској. За то време, бирачима у „балканској политичкој кафани” наметнуле су се многе жене, међу којима и једна председница Републике (Биљана Плавшић) и цео низ градоначелница. Тако да сопствене недостатке није лепо приписивати једној еманципованој нацији.
Жалећи што г. Радун, као цењени аналитичар, није успео да разјасни једну политичку појаву, дужна сам да отклоним неке нејасноће које се последњих недеља у медијима појављују о ДСС-у и патриотском блоку. Демократска странка Србије је опозициона странка непомирљиво супротстављена власти СНС-а, пре свега у домену националне, унутрашње и економске политике. Не једном, истакли смо да се Бриселским споразумом наноси непоправљива штета српским националним интересима, као и наставком ЕУ интеграција. Не једном, истакли смо да владина политика штедње директно угрожава животе широких слојева становништва, док распродаја природних и привредних ресурса укида могућност будуће економске обнове земље.
Истовремено, ДСС подржава сарадњу владе са Русијом и жели да та сарадња буде још интензивнија и обимнија, суштински аутентичнија. Држим да излазак Србије из вишедеценијске кризе није могућ без чврсте сарадње са Русијом, утолико пре што се она не би одвијала на штету наших билатералних односа са земљама ЕУ. То је и био разлог што сам на својој првој конференцији за новинаре после доласка на чело странке позвала наше чланове и симпатизере да изађу на улице и поздраве председника Путина.
То је, наравно, било сасвим у супротности са тврдњама парламентарне опозиције (ДС, СДС, НС) тих дана да није добар тренутак за долазак руског председника. Тиме је потпуно јасно да СНС и ДС међусобно конкуришу у удварању западним амбасадама, и да ДСС себе никако не види у тој утакмици. Зато нам је ДС још даљи од СНС-а, не само због тога што се 2007. и 2008. године, како се данас види из депеша „Викиликса”, први повукао из националне политике, коју је предводио ДСС. Тако је срушен тадашњи српски монолит у одбрани Косова и Метохије, и до данас није обновљен.
Наравно, ДСС прати актуелна догађања између врха СНС-а и неких западних амбасада, снажно охрабрујући СНС да се одупре притисцима. Колико год ДСС политику СНС сматрао штетном по интересе Србије, никада се са западним амбасадама и њима припадајућим странкама не би удруживала против ње. Како је то један од наших темељних политичких ставова, то ће бити и став патриотског блока, који ДСС окупља.
Ако је г. Радун у овим ставовима пронашао нешто што би могло да наиђе на благонаклон став западних амбасада и на интерес да се на тој платформи удруже са ДСС-ом против Вучића, онда би било лепо да грађане Србије обрадује вешћу коју чекају већ четврт века – да су западне амбасаде постале прави пријатељи Србије. У противном, своје нејасне мисли мораће и даље да крије иза ставова „балканске политичке кафане”.
Председница Демократске странке Србије
(Политика)
