Pročitaj mi članak
Тешко је било одлучити шта је било бљутавије током покушаја политичког поентирања српских званичника на резултатима гласања за пријем Косова у УНЕСКО – да ли Дачићева бесмислена еуфорија и проглашавање некакве „велике победе“ или Вучићева извештачена скромност уз стално „случајно“ истицање са ким је све разговарао да би га превео на „нашу“ страну. Но, деловали су пре шупље него убедљиво. Залуд је Дачић поносно дизао врат како би изгледао виши у победи, а Вучић делио тајанствене осмехе који су требали да нам поруче како је он био адут из сенке који је одлучио исход.
Превише је јасно да та три гласа која су смушену српску дипломатију из већ виђеног новог фијаска довела до Пирове, али значајне, победе, нису заслуга ни малих политичара, ни малих земаља. Баш као што је и јасно да се у Паризу нису сударили Србија и Косово, већ много јаче небеско-земаљске силе.
Био је то нови геостратешки окршај, нови судар одлазећег и долазећег царства у коме је направљен можда иодлучујући корак ка краху униполарног света. И зато су и српска победа и шиптарски пораз само мали одсјај велике ватре која гори између Вашингтона и Москве и чији пламен креира Нови свет. Ту нема дилеме. Баш као што нема дилеме да је париско гласање још једна победа Русије и њене тихе, али бескомпромисне, дипломатије.
И зато збогом Америко! Већ дуго те нико не воли (ако те је икад и волео), а сада те се и све мање плаше. Одлазе. Радије чекају у Путиновом предворју него у гостинским собама Беле куће. И не слушају више као пре. (Главом Вам стојим да ће за две године, када се по овом питању буде поново гласало, Косову недостајати не три, већ бар 13, ако не и више гласова).
Са друге стране, ни једна земља БРИКС-а или евро-азијског савеза, нити оне које имају озбиљне амбиције да то постану, нису гласале мимо Русије у случају примања Косова у УНЕСКО. Баш као ни један други стратешки пријатељ Русије. То се зове школски одрађен посао једне дипломатије. И у тим цифрама лежи тајна гласова које је Косово чекало, а нису стигли. Тајна „српске победе“. А то јасно препознала већина грађана Србије. Отуда су и Дачићева бесмислена еуфорија и Вучићева лажна скромност деловали тако испразно.
Да су бар смогли снаге да се Русији и Путину посебно захвале! Али, не. И један и други су то „заборавили“, па је Русија смештена у општу „захвалницу“ са Еритрејом и Јужним Суданом. Зато нису заборавили да нагласе спремност да наставе Бриселски процес, који управо предвиђа да Косово постане чланица међународних организација и налаже Србији да то не спутава.
Шта то, уствари, значи? Нечије лудило?! Можда сигнал Пацолију да опет дреши кесу? Или поруку Бриселу да је Косово Вучић-Дачићевска воља и представа?!
Победа Русије у Паризу отвара Србији бројне могућности за широку дипломатску офанзиву, почев од пуног враћања у игру Резолуције 1244. до све чешће помињаног проглашења Космета за окупирану територију, или чак упућивања захтева.
„Привременим косовским институцијама“ за његову мирну и постепену реинтеграцију у државни систем Србије.
Без обзира да ли ће наши властодршци нешто од ових могућности искористити или не, када већ неће они ред је да МИ, СРБИ, кажемо – РУСИЈО, ХВАЛА ЗА УНЕСКО! ПУТИНЕ, ХВАЛА ЗА СВЕ!!!
