Pročitaj mi članak
Можда је 2014. згодније да се узроком Великог рата сматра један терористички чин против тобож „космополитске” европске империје, него да се призна да је рат изазвала међународна агресија те империје на мању државу
„Рат… је почео 28. јула 1914. аустроугарском објавом рата Србији”, и био је „наметнут (државама победницама) агресијом Немачке и њених савезника”.
Ове одредбе Версајског споразума, којим је окончан Први светски рат, недвосмисленe су – рат није почео у Сарајеву 28. јуна 1914. него месец дана касније, аустријском агресијом на Србију, а затим је у року од неколико дана Немачка објавила рат Русији и Француској и ушла у Белгију.
Зато је схватање атентата у Сарајеву као „искре која је запалила фитиљ четворогодишњег рата (1914–1918)” или као „почетка Првог светског рата” чудна ревизија историје, пошто ниједан озбиљан историчар не би могао да тврди да је рат наметнут Аустрији, Немачкој или њиховим савезницима. Версајски споразум је признао да је сама агресија била узрок рата: Аустрија је искористила атентат као изговор за напад на Србију, а Немачка је кренула у агресивни рат нападајући Белгију и Француску.
Произилазећи директно из овог признања, забрана агресије је брзо постала главно начело међународног права. Келог-Брајанов пакт из 1928. забранио је агресивне ратове, а окривљени у Нирнбергу 1945. били су оптужени за „злочине против мира”. У Повељи УН 1945. забрањен је нападачки рат. У првој пресуди Нирнбершког суда 1946. наведено је: „Започињање нападачког рата није само међународни злочин; то је врховни међународни злочин који се разликује од других ратних злочина само по томе што садржи у себи целокупно акумулирано зло.” Они који су сматрани најодговорнијим за ове злочине против мира су обешени.
Што се тиче тог акумулираног зла, поступци агресора у Србији, Белгији и Француској разбеснели су међународну јавност. Извештај швајцарског криминолога др Рудолфа Арчибалда Рајса из 1915. о злочинима аустроугарске војске у првој инвазији на Србију један је од првих модела документовања оног што данас зовемо злочинима против човечности. Немогуће је тврдити да атентат у Сарајеву оправдава осветнички напад на цивилно становништво, а нема сумње да је рат почео баш таквим нападима.
Зато обележавање годишњице атентата као почетка рата 28. јуна, уместо годишњице аустријске и немачке војне агресије месец дана касније, не би требало да има смисла у свету који осуђује агресивни рат с једне стране, а с друге стране злочине против човечности. Да је „међународна заједница” озбиљно хтела да обележи догађаје који су довели до криминализације агресије и почетка развоја међународног хуманитарног права, главне свечаности би биле у Београду 28. јула, у Лијежу у Белгији 4. августа и 15. августа у Шапцу, где је први пут успешно одбијена аустријска агресија у Церској бици, и где су почињена зверстава које је документовао Рајс.
Усредсређивањем на јунски атентат у Сарајеву, међутим, обележавање се у великој мери помера са злочиначких дела којима је у ствари почео рат у јулу и августу 1914. године.
Један од разлога је јасно политички: индикативно је да су главни комеморативни догађаји у Сарајеву организовани уз помоћ амбасаде Аустрије у Босни и Херцеговини, а самим тим и уз подршку Европске уније. У време немачке доминације Европском унијом, истицање аустро-немачке кривице може бити политички неодрживо.
Али, има ту можда још нечега. Идеја да је атентат од 28. јуна изазвао рат први пут је шире прихваћена 1929. и 1930, у време када су се Британци и Французи и сами суочавали са „терористичким” акцијама људи који су тражили национално ослобођење од својих империја. Версајски споразум је такође признао право на национално самоопредељење, барем народима у пораженим империјама, и тај концепт је постајао све доминантнији, да би на крају био уграђен у исту Повељу УН која забрањује нападачки рат.
Британија и Француска су у европским рововима од 1914. до 1918. изгубиле људство потребно да управља својим империјама, а гледали су како вође потчињених народа траже право на независну државу. Не чуди онда да су многи британски и француски лидери 1930. видели атентат из 1914. као лоше предсказање, нешто што је требало осудити. Истовремено, сваљивање кривице за рат на малолетника из Босне одвратило је пажњу са катастрофалних одлука које су током рата и после њега донели многи политичари који су у ствари били одговорни за страхоте рата и за економски колапс који је уследио.
Ми смо сада у времену у ком се ратови воде против „тероризма”, тела Европске уније наметнуле су један облик империјалне врховне власти народима уније, а велике силе прекршиле су забрану агресивног рата (САД у Србији, Косову и Ираку, а Русија у Грузији).
Можда је 2014. згодније да се узроком Великог рата сматра један терористички чин инспирисан нелегитимном тежњом за националним самоопредељењем против тобож „космополитске” европске империје, него да се призна да је рат изазвала међународна агресија те империје на мању државу. И да агресивни рат, тада као и сада, ваља сматрати врхунским међународним злочином, који води хуманитарним катастрофама.
Аутор је професор историје и права на Универзитету Питсбург
(Роберт М. Хејден – Политика)
Пристигли коментари (0)
Пошаљите коментар
Донирајте НСПМ
