Прочитај ми чланак
Достојанство и морални интегритет Народне скупштине Републике Србије озбиљно су угрожени, али има наде. Једна за сада мала група посланика – њих једанаест – од својих колега захтева усвајање „Резолуције о геноциду у Сребреници“ којом би њихов законодавни дом, њихова држава и народ од којег црпе своја овлашћења – били понижени.
Та групица, на челу са Чедомиром Јовановићем и Ненадом Чанком, за сада је малобројна али би било грешка њихов потенцијал за наношење штете – подцењивати. Иза њих стоје моћни интереси. Они не мисле самостално, нити раде на своју руку или у своје име. Они су експоненти страног фактора, непријатељски расположеног према Србији.
Французи за однос према газдама који предлагачи ове подле резолуције оличавају имају савршен израз: intelligence avec l’ennemi.
У кратким цртама, резолуција коју Јовановић, Чанак и њихови једномишљеници предлажу предвиђа уграђивање политичке агенде сребреничког лобија у формални акт иза којег би стало – не више дискредитовани Хашки трибунал – него врховно представништво српског народа. Кључна тачка те агенде је натеривање изабраних представника тог народа да, у његово име, усвоје фикцију да се у Сребреници, у јулу 1995. године, догодио геноцид и да држави Србији и српском народу то намеће одређене обавезе и ограничења. Ако између редова, када кажем „Србија“ и „српски народ,“ ви чујете „Немачка“и „немачки народ,“ то значи да нисте глуви и да вас слух савршено служи. Управо то и јесте надахнуће и идеја водиља ове оперативне групе страног интереса у Народној скупштини Србије: да вашу државу и вас уподоби нацистичкој Немачкој и народу који је пошао за Адолфом Хитлером. Они желе да вас повежу са масовним истребљењем током Другог светског рата, што представља стварни геноцид, и агресивним ратом вођеним против суседа, што у међународном кривичном праву представља „злочин над злочинима“ у односу на друге народе. Задатак Чедомира Јовановића, Ненада Чанка, и преосталих потписника и предлагача ове резолуције је да од вас, преко ваших посланика, изнуде признанање да ваша држава, па самим тим и ви, сносите исту врсту кривице као нацистичка Немачка, за шта праведно заслужујете исту врсту презира и казне.
Са пуно разлога, предлагачи ове злоћудне резолуције поступили су „као лупеж у ноћи,“ чекајући до краја јуна да обзнане свој предлог, уз лицемеран захтев да га Скупштина размотри по „хитном поступку“ да би могао бити изгласан пре 11. јула, на време да и Србија оваквим актом моралног самоубиства ода почаст сребреничким жртвама. Њихова подла намера уствари је била да чекањем до задњег тренутка противницима њихове завере онемогуће да се организују и да пруже делотворан отпор као што су то успешно учинили 2010. године, када је сличан текст био понуђен на разматрање Скупштини. Поред тога, друга нелојална намера им је била да поставе заседу колегама у Скупштини, да им комбинацијом емотивног притиска и процедуралним смицалицама онемогуће да се пре гласања темељно упознају са материјом. Најзад, трећи циљ им је био да у корену сасеку сваку могућност широке јавне расправе о њиховом предлогу јер правилно предпостављају да би за њихов конспиративни план то било фатално.
Ево нас, на два дана до 11. јула, магичног датума када се обележава оно што они тврде да се догодило у Сребреници, а резолуција ове групице ренегата још није изгласана. Чедомир Јовановић ће у понедељак на комеморацији у Поточарима стајати празних руку, без признања о геноцидној кривици изгласаног од стране Скупштине Србије, што му је било наложено да донесе. Шта се догодило? Изгледа да се догодио класичан сценарио из оне народне изреке: „ћерали су лисицу, а истерали међеда.“
У врло кратком року у Скупштини Србије појавиле су се још две резолуције. Посланик Маријан Ристичевић је поднео свој предлог, где се све ратне жртве сребреничког краја третирају равноправно и ниједна група није привилегована у односу на друге. Народни посланик Санда Рашковић-Ивић је била још драстичнија и креативнија. Искористила је прилику да поднесе нацрт резолуције какав је Скупштина Србије одавно требала да размотри и усвоји. У том политички некоректном нацрту Сребреница се уопште не помиње. Али када је већ реч о геноциду помиње се један који се стварно догодио и чије бројне жртве посланици Народне скупштине Србије стварно имају обавезу да комеморишу и формалним актом признају. То су српске, јеврејске и ромске жртве систематске, државне политике етнички, расно и верски мотивисаног истребљења – као што видите, за разлику од Сребренице, у овом случају обухваћене су све три категорије заштићених лица према Конвенцији о геноциду – на територији усташке Независне Државе Хрватске.
Данас ћемо говорити о све три резолуције, али у првом реду о овој трећој, која представља најефикаснији одговор на безобразлук оне прве. Предлог посланика Ристичевића је неупоредиво пристојнији, моралнији и примеренији емпиричким чињеницама од пашквиле коју су поднели Јовановић, Чанак и њихова дружина. Али он ипак представља пуку реакцију на њихову дрскост и покушај балансирања текста који су они поднели, једнострано сроченог да искључиво служи страном, непријатељском интересу. Једини потпуно адекватан одговор је да се пред посланике у Скупштини Србије стави јасан избор између лажног и стварног геноцида и да се од њих захтева, као морална и патриотска обавеза, да ауторитет свога дома уложе у јавно признање овог последњег.
СНИМАК ЕМИСИЈЕ ПОГЛЕДАЈТЕ НА:
