Прочитај ми чланак
Кад је рекао да у српској привреди овако даље не може, показујући смисао за хумор просечног вехабије, Саша Радуловић постао је најкориснијим чланом Дачићеве владе, без обзира што може да потраје краће од ћирилице у Вуковару.
Значи ли то да Радуловић, српски брат Таличног Тома, ако победи коалицију транзиционих интереса – најчвршћи српски савез од времена Црне руке – може да опорави српску привреду? Може ли да је подигне на ноге? Наравно да не, нити Радуловић има решења за српску привреду нити је време за решења.
О чему се ради? Једини прави кругмановац у постоктобарским владама, које су одреда важиле за неолибералне, Радуловић, религијски уверен у непогрешивост тржишта, на најбољем је путу да све претходне владе демистификује као картеле, лишене сваке вере и убеђења, чак и оних најпогрешнијих. Наравно, са својим чистим „поштеним“ неолиберализмом, који црта државу која треба да створи услове за посао, и да ће посла бити, Радуловић нема решења, посебно у тренутку кад у Србији пара за инвестирање нема нико осим државе. Наравно, то не говори о моћи државе, већ о чињеници да је она последња у Србији која још има чиме да обезбеди задуживање. Хтела не хтела, Србија је по дефиницији ствари протекционистичка држава, у којој посла има само за оне који добро стоје са државом.
Тржишни односи, засновани на принципу понуде и потражње, за то време, постоје једино на црном маркету, коме је Радуловић објавио рат као најздравијем делу српске економије. Отуда кругмановски верник Радуловић у Дачићевој влади стоји као нека врста Ђуре Пуцара Старог, старог револуционара чистих намера, колико год погрешних, у, рецимо, влади Бранка Микулића, у време кад су другови престали да верују у било шта осим у власт као најбољи начин за још мало власти. Такви би, наравно, пред другом Старим имали осећање извесне нелагоде као према човеку који верује у оно у шта они никада нису. Горе од нелагоде јесте то што друг Стари већ самим својим присуством раскринкава све у тој влади, која, као и претходна уосталом, посткризни интервенционизам користи као ненадмашно средство за извлачење пара.
Наравно, увидевши да државне паре служе као први извор корупције, Радуловић је још чвршћи у својој вери, користећи се старим неолибералним аргументом да је држава по дефиницији корумпирана и да је не треба пустити ни у какав већи подухват с парама од поделе пензија. Истина, такав аргумент стоји колико и разлог човека кога је жена преварила да постане хомосекуалац, али, већ смо рекли, да је код Радуловића то ствар вере. А верници умеју да буду погубни по лажњаке јер ови други никад не могу да допру ни до мотивације ни до логике верујућих.
Уосталом, ко зна колико би се времена онај Лаганин из Сиепе, крио под маховином и у тибетанској тишини сисао државне паре као паразит од каријере да га наивни Радуловић није открио? Колико Лаганина би још безбедно биваковало у том мраку зујећи и гојећи се? Колико дуго би Млађа Динкић, најстарији Далтон српске економије, држао испод површине своју интересну хобитницу, намеран да на сцени остане до последњег тренутка и да као форензичар на лешу српске привреде упише – узрок смрти непознат?
Колико је још жив, Радуловић показује колико је српска влада заиста нова; колико га у њој нико није отворено подржао у нападу на корумпирано друштво из Сиепе, сведочи само о томе колико је широка и колико је интернационална Млађина хоботница већ и о томе колико је Дачићева влада заправо стара. И баш зато је Радуловић, иако без решења, човек с мисијом. После њега или ће се морати тражити нови модели исисавања новца из Србије или ће се стари, толико савршени да су били невидљиви све док није дошао он, наставити по инерцији. Да, по чистој глупости њених носилаца, показујући њихову решеност да, не мењајући ништа, осим сопствене, преузму и кривице свих својих претходника.
Ако изгуби, а не видим да може било шта друго, Радуловић ће бити онај који је открио да напредњаци нису ништа друго већ свет који је видео кућу у пламену, одбацио као грешну идеју да је заобиђе, искључио као претешку идеју да је гасе и прихватио као практичну идеју да уђу у њу да се огреју. А то што им запаљена кућа пада на главу? Не знате ви како је то видети ватру после више од деценије смрзавања. ћутао о својој хоботници Саша Радуловић, лик.
(novinenovosadske.rs)
