U istom danu kada je osoba, koju naprednjačka vlast predstavlja kao srpskog ministra odbrane Zorana Đorđevića, žuljala zadnjicu na tvrdim stolicama NATO samita u Varšavi, u Bratuncu je održan parastos za oko 3.500 Srba koje su pobili zločinci Nasera Orića.
![Srna](http://srbin.info/wp-content/uploads/2016/07/593478_srn2016-7-9-1337789-0_f.jpg)
Srna
Није се Ђорђевић освртао на те жртве док се увлачио на задњи отвор онима који су Србе у БиХ 1995, а нас 1999. године засипали бомбама. Имао је важнија посла – да обавести шефове свог шефа да смо – мирни и понизни и да су војне вежбе са Русијом само пука формалност.
На другом крају Европе, у једном селу у Републици Српској скупило се нешто мало Срба да одају пошту члановима својих породица и сународницима и да укажу да су све жртве исто важне, ма које вере биле. Сами, у тишини, без велике светске медијске помпе, без представника међународне заједнице, али и без представника званичне Србије. У ствари, испред Србије је био само Вулин, „официр нижег ранга“, али пошто он не може ни сам себе да представља, не рачуна се.
Дакле, где су били и зашто у суботу у Братунац нису дошли челни људи Србије, која је један од потписника и гарант спровођења Дејтонског споразума којим је прекинут грађански рат у једној од република бивше СФРЈ? Вођа се сигурно трезнио од опијајућих и исцрпљујућих кафенисања са грађанима Србије претходног дана, зујало му је у глави од толиких похвала и ода, али Оног-Који-Никада-Не-Спава то није спречило да о пресудној ствари за српску будућност – развоју спорта у нас – разглаба у касно суботње поподне са генералним секретаром ФИБА Патриком Бауманом.
Биће ипак да га је нешто друго спречило да уради оно што до сада није – да се поклони српским жртвама у Братунцу, као што се поклонио ономад жртавама у Сребреници. Морао је да „напудерише нос“ и припреми изговоре за сусрет са изасланицом својих ментора, заменицом америчког државног секретара Викотријом Нуланд, која је у Србију дошла после посете Приштини, чиме је вођу поставила тамо где га Американци иначе сврставају – задња рупа на свирали. А дошла је у недељу, баш на дан помена у Сребреници и тиме оправдала његов неодлазак на место где су га ономад каменовали, као што су у средњем веку инквизитори кажњавали људе који протиправно присвоје туђу имовину или жене неверне мужевима.
А шта је радио Томислав Николић у суботу? Баш ништа, као и иначе. Само овога пута нас није срамотио већ ни слова те тихе суботе није изустио, а ни полуписменог саопштења из његовог кабинета није било. Чак ни Драгица није донирала ништа тог дана. Некако се све умирило, као пред кишу.
Тишина, велика и тешка, сливала се из Србије ка Српској у дану сећања на злочин над Србима. Тихо је у Србији било и 17. фебруара, на дан када су Албанци на Космету једнострано прогласили независност, и 17. марта када је обележавана годишњица албанског погрома над косметским Србима, али и седам дана касније на годишњицу почетка НАТО бомбардовања. Јесмо ли се ми то превише ућутали, јесмо ли онемели, јесмо ли уопште живи?