Pročitaj mi članak
(Двери)
Има их који тврде да вести из Србије једноставно нису приоритетне за руску јавност, и да се прецењује “тежина” српског питања и српско-руских односа уопште у руској јавној свести. Узмимо да у овој тврдњи чак и има неке истине. Но, ако је тако, како онда тумачити чињеницу да је једно обично саопштење за јавност, и то од стране једне српске ванпарламентарне странке, односно покрета, објављено на ударним званичним медијима у Русији и окружењу?
Управо се то десило 7. маја са саопштењем покрета Двери.[1] Реално гледано – а “реализам” је тренутно у моди у београдским “напредним” круговима – могло би се слободно закључити да ово објављивање има мање везе са тренутном политичком тежином самих Двери а више са садржајем самог саопштења. У њему се београдске власти оптужују за константно противуставно деловање, које је кулминирало усвајањем “издајничког бриселског споразума”. Влада Србије се оптужује да “на све начине настоји да направи поделу међу Србима на Косову и Метохији”, како би се омогућила примена наведеног “споразума”, као и поделу између Срба на КиМ и оних у остатку Србије. Власт косметске Србе покушава да представи као неку врсту последње баријере која лежи између Србије и меда и млека који јој се смеше чим пристане да се одрекне своје историјске покрајине и духовног средишта, срца свог идентитета. Још занимљивије, у саопштењу се предлаже “да се у посредовање између Владе Србије и Срба на КиМ укључи Руска Федерација”, као и “крај посредовања ЕУ око КиМ и повратак теме КиМ у Савет безбедности УН, где ће посредничка улога Руске Федерације постати кључна”.
Са своје стране, најважнија руска државна агенција, РИА Новости, у наслову свог извештаја нагласак даје управо позиву Русији да “посредује у дијалогу косовских Срба и Србије”.[2] Информациона агенција Новости Молдова је мало модификовала наслов: “Српски патриоти позвали РФ да буде посредник у дијалогу Београда са Србима са Косова”.[3] Исти наслов се може наћи и у извештају агенције која покрива Заједницу независних држава, балтичке државе и Грузију,[4] као и извештају агенције која покрива Украјину.[5]
О некаквој случајности овде не може бити ни говора. Стога је сада на тренутним београдским властима да протумаче шта се заправо дешава. Да ли ова интригантна активност руских државних медија представља први озбиљнији знак руског незадовољства актуелном политиком Београда? Ако је одговор позитиван, да ли се то незадовољство односи на парафирање тзв. бриселског споразума, којим се не само поткопава српска државност већ и дугогодишња принципијелна позиција Русије по питању статуса Косова и Метохије, и њена доследна подршка територијалној целовитости Србије?
Да ли се незадовољство (такође) односи на најновије “симпатичне” игре “српске” Министарке за енергетику, везане за Србијагас и његово “реструктуирање” које, призивањем Трећег енергетског пакета ЕУ – све у име “евроинтеграција” – неминовно задире у сам пројекат Јужни ток? Да ли се, у том контексту, у одређеним руским владајућим круговима још боље памте и неки ранији “чудни” потези садашњих власти, као што је, нпр. гласање Србије у Генералној скупштини УН – насупрот Русије и Кине – за резолуцију којом се осуђује сиријски председник Башар Асад? Или, пак, гласање Србије за резолуцију Парламентарне скупштине ОЕБС-а, којом се осуђује “непримерена реакција” руског руководства у случају групе “Пуси рајот”?[6] И, наравно, није ван памети замислити да бар део званичне Русије није презадовољан чињеницом да је параф на бриселску издају дошао само неколико дана после званичне посете Ивице Дачића Русији и, поготово, састанка са руским председником Путином, после ког је лично Дачић изјавио како “Србија више неће бити сама на међународној сцени када је реч о Косову и Метохији”,[7] чиме се наравно желело имплицирати да ће се у даљим преговорима по питању КиМ рачунати на руску подршку.
С озбиром да је, само десетак дана касније дошло до погубног бриселског парафа, многи спољни посматрачи би могли лако да дођу до закључка да се то десило управо уз подршку Русије. Но, јасно је да би званична Москва већ јавно и јасно подржала тај споразум да је то случај. То се, међутим, није десило, тако није немогуће да бар неки званичници у Кремљу сматрају да је традиционална руска отвореност према Србији – без обзира ко је заступа – овог пута злоупотребљена, а Русија приказана у негативном и неистинитом светлу.
Не може се не приметити да ово објављивање такође може дати нешто материјала за размишљање и представницима других опозиционих странака националне оријентације. Да ли неки руски кругови сматрају да је време да се српска национална сцена “освежи”? Или је то, можда, и нека врста охрабрења политичкој групацији која се у последње време најгласније заузима за стварање јединственог “патриотског фронта”? Остаје нам да засад само нагађамо.
Но, чини се да су ипак власти у Србији те које би вероватно требало најпре да се замисле. Да се запитају како се то десило да захтев једне ванпарламентарне групације из Србије наиђе на тако снажан званични одјек у Русији, и да ли то представља само инцидент, “хитац упозорења” или, можда, први знак промене руског става према њима. Можда ће наредни дани донети нека разјашњења по том питању. А можда ће званични Београд остати у недоумицама све до дана када двојац Вучић-Николић слети у Москву 21. маја да би се нашао, у нешто “интимнијем” амбијенту, очи у очи са руским државним врхом.
