Pročitaj mi članak
Јачање веза између Београда и Подгорице се намеће као потреба, и то је ствар од обостране користи, а крајњи циљ Србије може бити геополитичко припајање Црне Горе.
Ову оцјену, у својој тек објављеној књизи „Геополитика Србије“, која већ наилази на запажене критике, износи др Душан Пророковић извршни директор београдског Центра за стратешке алтернативе и члан Главног одбора Демократске странке Србије (ДСС)
У разговору за портал ИН4С Пророковић каже да је можда могао наћи и „срећнији“ термин него што је „припајање“, али је, вели, овај најпрецизнији, зато што је, гледајући све параметре, ситем у Црној Гори око 15 пута мањи него у Србији.
„У пракси, то би значило формирање јединственог економског, саобраћајног, научно-образовног система, једног културног простора, слободан проток људи, роба, капитала и услуга, као и усаглашавање спољнополитичких доктрина и безбједносних стратегија.
Стварање политичког савеза између двије независне државе и изградња заједничких институција које би координирале цио процес је средство у остваривању циља“ – истиче Пророковић, напомињући како би се Србија и Црна Гора у перспективи на истоку везивале за Бугарску, стварајући један геоекономски простор, чија осовина би била саобраћајно-енергетски коридор Бургас-Бар.
Оваква „балканска геополитичка хоризонтала“, по његовим ријечима, имала би снагу да се позиционира као југозападна капија нарастајуће евроазијске интеграције, а на Балкану би допринијела смиривању напетости. Значајно би се, каже, „релаксирало“ македонско питање, а са друге стране, направио би се „противалбански“ контратег, што би Албанце натјерало да преиспитају своје агресивно постављање и експанзионистичке циљеве.
Пророковић сматра да ће његова идеја имати пуно опонената. У Србији ће, вјерује, многи питати – „зашто да поново отварамо сва врата за Црну Гору“, а у Црној Гори постоје барем три центра моћи која хистерично реагују на сваки могући помен Србије.
Како истиче аутор „Геополитике Србије“, без Србије, Црна Гора ће бити дугорочно периферизована, чиме ће се њено политичко и економско слабљење наставити, а популационо пражњење убрзати. До ових закључака Пророковић је, како каже, дошао разматрајући геополитику Балкана кроз контекст промјене структуре свјетског политичког система, која је у поодмаклој фази трансформације, од једнополарне ка мултиполарној.
У нашем региону, то ће, тврди он, произвести слабљење утицаја атлантизма, и све веће присуство континентализма, евроазијства и неоосманизма, а у зависности од тога колико се буду поклапали или мимоилазили циљеви ове четири геополитичке концепције, долазиће и до сарадње или сукобљавања међу њима. Чак три, од наведене четири концепције имају изразито неповољан однос према Србији и Црној Гори – сматра наш саговорник.
Каже Пророковић да не треба размишљати о репризи Подгоричке скупштине, већ је потребно наоружати се стрпљењем, при чему тренутно стање у обје државе и систематско нарушавање међусобних односа којим управља низ спољних фактора, не треба да обесхрабрује. „За остваривање геополитичких циљева битнији су упорност и континуитет, него текући политички односи. Текућа политика се мијења.
Ипак, Ђукановић је по седми пут црногорски премијер. Како на то гледате?
„У крајњем случају, можда и Мило Ђукановић промијени своју политику и почне да тражи рјешење у приближавању евроазијству, што онда води преко јачања односа са Србијом. И њему је јасно шта су највеће безбједносне пријетње по Црну Гору, као и у ком стратешком партнерству би Црна Гора добила највише.
Е сада, да ли ће он смјети и да предузме кораке у том смјеру-сумњам“, наглашава Пророковић, подвлачећи како је Ђукановић у чврстом загрљају атлантизма, притиснут и уцијењен са неколико страна, а планови атлантизма су да Црну Гору „утопи“ у другачије конструисану балканску хоризонталу, у којој би још били Турска, Бугарска, Македонија и Албанија.
Пророковић, иначе ранији предсједник Одбора за КиМ у Скупштини Србије и државни секретар за јужну српску покрајину, тврди како је планом атлантистичке геостратешке творевине предвиђено да у њен састав уђе и „албански дио“ Косова и Метохије, а у њеном стварању би велику улогу одиграо и неоосманизам, који би тежио да је потом прошири даље на запад, ка муслиманском дијелу Босне.
„У том случају, Црна Гора би била пуки геополитички објекат, принуђена да прави све веће уступке према неоосманизму и албанском фактору, што би у једном тренутку довело и до отварања питања њеног опстанка у постојећим границама. Политика коју води актуелно црногорско руководство је антиисторијска, а најтежи суд за једног политичара је суд историје. Ђукановић би, осим о следећим изборима, морао да размишља и о мјесту које ће заузети у историји једног дана“ – упозорава Пророковић.
На питање – чему његово инсистирање на, како је у књизи „Геополитика Србије“ наведено „престанку активности које се тичу вјештачког стварања црногорске нације у будућој заједничкој држави Србије и Црне Горе“ – Пророковић одговара како се народи не стварају политичким декретима, већ је то резултат дугих и сложених историјских процеса.
„Црна Гора је имала самостални државотворни процес, али не и народотворни. За шта се може везати црногорска нација и на чему темељити сопствену посебност? На „шј“ и „жј“? Евидентни су проблеми и са одржавањем нација које су настале у последњих пола вијека, а које имају много већи простор и историјску основу за укорењивања од црногорске. Погледајте само несретне покушаје
Николе Грујевског да македонски идентитет веже за античку основу или упутство Мухамеда Филиповића за попис у БиХ, у којем објашњава разлику између „Босанца“ и „Бошњака“. Занимљиво је и то што неолиберални постмодернистички идеолошки оквир негира потребу за постојањем нација и у западноевропским државама се подржава низ акција које требају да растурају постојеће нације. Истовремено, ти неолиберални центри моћи свесрдно подржавају стварање црногорске нације. Зашто?
Па да би се крунио српски етнички простор и стварао низ економских и политичких зависних државоликих творевина на Балкану које ће бити међусобно посвађане“ – каже саговорник нашег портала.
Јавиће се бокељска,зећанска и друге нације
„Немојте мислити да ће процес круњења српских етничких простора стати са подршком стварању црногорске нације. Јавиће се прије или касније бокељска, зећанска и ко зна каква још нација. Даље уситњавање српског етнопростора доноси нове политичке напетости, али и безбједносне ризике и економско уситњавање, што нас удаљава од било каквог одрживог развоја. Једини начин да се заштитимо и одржимо какву-такву економску виталност јесте да се међусобно повезујемо, геополитички заокружујемо, а не раздвајамо – порука је Душана Пророковића.
Србија није урадила све да спријечи отцјепљење Црне Горе…
Да ли се могло спријечити отцјепљење Црне Горе 2006.године? Колико је званична Србија уопште тада помогла Блок за заједничку државу у Црној Гори?
Неријетко се, непосредно након референдума могло чути од лидера странака из поменутог блока да управо тадашњи српски премијер и Ваш страначки лидер Војислав Коштуница “прстом није мрднуо” да помогне Србима и онима који нису Срби у Црној Гори а жељели су да остану у заједничкој држави са Србијом…
„Тачно је да Србија није урадила све што је могла да би спријечила отцјепљење Црне Горе 2006.године. Међутим, то нема пуно везе са Војиславом Коштуницом који је у вријеме референдума био премијер. Чак напротив, и од стране црногорских индепендиста и од стране међународне заједнице, Коштуница је био оптуживан да се као премијер једне федералне чланице претерано мијеша у унутрашње питање друге чланице.
Проблем у постављању Србије била је незаинтересованост или чак активна помоћ растурању СЦГ од стране низа политичких партија које су тако инструирале ЕУ и САД. Стварање независне Црне Горе био је дуго припреман западни пројекат и САД и ЕУ су доста по овом питању радиле и у самој Србији. На крају, резултате референдума су међународни чиниоци признали већ исто вече, иако је било много жалби на то како се све одвијало гласање, поготово по питању бирачких спискова.
Ипак, што се укупних српских интереса тиче, не треба ми да кривимо ни западне центре моћи, ни црногорске индепендисте, ни дио српске елите која презире сопствени народ. Отцјепљење Црне Горе је претпоследња рата плаћања српске заблуде да треба жртвовати Србију зарад Југославије. Отуда и потреба да размишљамо о новој геополитичкој парадигми и спољнополитичком постављању Србије, као и рјешавању српског питања на један нови начин. Југосферу, тај наметнути атлантистички оквир треба одбацити и окренути се себи“ – каже Пророковић.
Очекујете ли да ће они који чине власт у Црној Гори доживјети ваше “поруке” као тежњу за “новом окупацијом” Црне Горе, како то обично владини гласноговорници говоре.
Наравно да очекујем да ће бити разних напада. Па за то су и плаћени многи. Не мислите ваљда да их позивају на семинаре по иностранству и плаћају им девизне дневнице да би тамо нешто чули од њих? Моји закључци су резултат дугогодишње анализе и истраживачког рада. Упозорио сам на многе претње које сам уочио и предложио неке мере које треба предузети на разним странама. Српско питање је прије свега геополитичко питање. Без поправљања геополитичког положаја Србије, не може се говорити ни о поправљању економских, социјалних и осталих прилика.
Проблем се јавља и у томе што се налазимо у фази великог глобалног превирања и тражења новог политичког и економског модела. Постмодернистички неолиберални антихришћански модел је доживио неуспјех, отишао тамо гдје је завршио социјалистички модел када је почео да га разрађује Стаљин, односно национални, када је почео да га разрађује Хитлер.
Пред нама су године велике и дубоке кризе. Прича како „Европа нема алтернативу“ је шарена лажа, једнако опасна као и давнашња парола српских либерала да Југославија нема алтернативу. То важи и за Црну Гору. Погледајте колико данас имате у новчанику и у домаћинству. Подијелите то са два и знаћете колико ћете имати за десет година уколико наставите овим путем.
У свим источноевропским државама које су ушле у ЕУ преко седамдесет одсто становника живи далеко испод статистичког просека. Јаз између оних неколико процената који имају све и три четвртине становништва који немају ништа биће све већи, а такозвани средњи слој између њих све тањи. Или ће заједно са Србијом и још неким балканским државама Црна Гора тражити ново рјешење, или ће се и даље политички и економски заглибљавати.
Црна Гора и тзв “држава Косово” су најавили скору размјену „амбасадора“. То је „логичан“ слијед дешавања ако се зна да је ЦГ признала једнострано проглашену “независност” јужне српске покрајине, али је предсједник Вујановић условљавао размјену амбасадора признавањем црногорске националне заједнице ка КиМ , како кроз тзв. “Устав Косова”, тако и кроз партиципирање у парламенту „Косова“, што ће се, по свој прилици и догодити врло брзо. Како гледате на све што је Црна Гора урадила у односу на КиМ, од признања “независности” па даље?
Немојте прецјењивати улогу црногорских политичара. Немају они на КиМ ни милиметар маневарског простора. Чак и ту причу о институционализовању црногорске мањине на КиМ сам први пут чуо од једног УНМИК-овца 2002. године. Све је то логична последица уласка Црне Горе у чврст атлантистички загрљај. Било је сличних покушаја и у самој Србији након 2008. године. Треба извући поуку из свега што нам се дешава и не треба губити наду.
Пише у Старом завјету и како су становници богатог Тира славили када су Вавилонци покорили Јерусалим, али Јерусалим постоји и данас, а већ одавно нема ни Тира ни Вавилона. Мијењаће се власти и околности, онемоћаће многе данашње војне силе, а косовско питање ће и даље бити актуелно. Неће се оно ријешити ни данас ни сјутра. За Србе је најбитније да повјерују, то је пола пута ка поправљању сопствене позиције. Након тога, све ће бити лакше. Јер, како рече Достојевски, не рађа се вјера усљед чуда, већ чудо усљед вјере.
(ИН4С)
