Pročitaj mi članak
(Нови Стандард – Миле Милошевић)
Навикли смо се да ни једна формулација наших националних прилика не траје ни толико колико се изговара. Па смо утолико равнодушни, али и немарни према томе да ли ту има шта разумно, макар у намери, у неком елементу или идеји, нечему. Уместо тога, све делује подједнако неважно, тако да се не може избећи стални осећаји почетка и већ виђеног, па и онда да треба испочетка, а и да смо и то већ радили.
После годину дана ове власти, мора се признати да је у четвртак у емисији РТС Реч по реч Александар Вучић одржао свој програмски говор. И да можемо рећи како је овај истинит, јер га и гледамо таквог истих тих последњих годину дана. И тај програм очигледно исказује и реализује своје темељне поставке. Пре свих: тржиште као ултимативно мерило свих вредности; закони су сервисна подлога тржишних правила игре; коначна реконструкција домаћег система и његове социјалне структуре, саображених према радном учинку на тржишту.
Значи, уместо модела, понуђена је формула, и у односу на њу потребно је вршити корекцију државе и човека, и регулисање система. Уосталом није се Вучић ни једног тренутка пожалио да Уставни суд не ради свој посао, већ пре свега да се део структуре система односи субверзивно (политичко-привредно-криминални корисници лакоме зараде) у односу на његов план регулације система. Међутим, проблем је што његова формула и на први поглед већ болује не само од онтолошких проблема него поседује своје сабласти пружајући илузије. Наиме, његова одлука да препусти Србију Интернационалној Корпоративној Елити (ИКЕ), од већ уведених Арапа до саветника, осим што не значи раст економског стандарда, одвија се директно науштрб човека и државе. Државе тим више што се наставља овај већ очигледан клијентелистички манир ЕУ интеграција, чиме се поништава способност Срба да се на институционални начин носе са изазовима времена, подређујући се кроз преговоре све више интересима Брисела, Берлина. Тај процес дакле све више има одлике деградације.
ФОРМУЛА УРЕЂЕЊА
О чему се то онда ради у целини овог програма?
Бољи део је: да доминантно паразитски систем прихвати правила игре, која ће почивати на раду и онолико колико у томе буду тржишно успешни. Лоше је што ће се то реализовати науштраб свега другог, од чега смо поменули тек човека и државу; али и може бити изузетно штетно, јер у целом плану очито нема ни говора о успостављању закона над људима, него о још оштријој подели друштва, где ће се, у најбољем случају, од разуралене игре прећи у адвокатски суптилније преваре са једва нешто више учесника.
Пре неки дан смо се подсетили Мертонове поделе на манифестне и латентне функције. А ово је тако очигледан пример, где је пре за очекивање да ће се од Вучићеве парафразе о зноју и сузама само још више људи наћи на улици, у још неповољнијој позицији услед раслабљене државе. Реч је о интеграционо и доходовно неспособном систему за иоле разуман пристојан живот већине, уз људе који су још огрезлији, још огуглалију према животу без закона над њима, животу коме су они та све фантастичнија мера. Јер су они ти који су преживели и интегрисали се у ИКЕ, уместо да се коначно интегрисало српско друштво. Није се дакле успоставио поредак, него се препустило да га и даље, а сад и још више, развлаче стране прилике, уместо домаћих, туђи интереси уместо наших.
Значи, сама формула не гарантује да ће водити друштво вишем степену уређености, а самим тим нема ни говора о било каквој друштвеној интеграцији. Шта онда стоји насупрот формуле? Очигледно, изостављено моделско размишљање, које би казало – отпуштамо сто хиљада људи, а имамо за њих 80 хиљада у тим и тим секторима обезбеђене послове? Отуда недостаје то мишљење које би, уместо наивне флоскуле о богатству, итекако размишљало у категоријама и циљевима самодговорно, од модела који може да одоговри на елеметарни национални захтев да је самоодржавајући, перспективни живот. Да чува и брани, а не да расипа и одриче се.
ШТА СУ ПОСЛЕДИЦЕ
Али уобичајени одговори на ти питање немају ништа с њим, јер сви кажу да су све то урадили због Србије. Тек, из свих искустава је јасно да, говорили о колективистичком или индивидуалистичким системима, било да је реч о комунизму или неолиберализму, он као систем без разлике ствара и јача искључиво парзитску елиту (Мартонове латентне функције). С тим што искуство са неолиберализмом разоткрива и отварање пада у “треће кметство”, са лоше образованом, лоше леченом итд. растућом масом социјално искљученог становништва, које је још Саскен регистровала посебно по свим тим нарастајућим градовима и растућом разликом у корпоративним примањима.
Све то прати појава идеолошке митологизације надљудскости менаџмента и инвеститора, речју корпоративне врхушке. Тако је превагу поново однело позиционо мишљење над функционалним и вредносним. Или, како то Норберт Елијас наводи за западноевропска друштва, реч је о у основи дворском устројству, са својим перманентним позиционим игрицама са припадајућим миљеницима, љубавницама, гомилом забављача, увлакача и штеточина. Све то савршено иде наруку само деструктивним подухватима, и то је највећа опасност – суштински ризик света у коме данас живимо.
Стратешка раван Вучићевог програма је да увећа привредну активност у Србији, мамећи ИКЕ да се у Србији обогати брзим и лаким профитом, будући да не постоји начин да се она увећа тако што ће банке одустати од зеленашења а ни трговински ланци и увознички лоби од својих картелских договора и даље монополизације тржишта. Тактичка раван је да се снизи профил сукоба са свим потражиоцима политичких и економских уступака Србије, од ЕУ до све „наше“ домаће елите, која је прихватила овакву власт. (Отуд све те чудесне колаборације у последњих годину и нешто дана јер је реч о договору унутар елите, која јесте носилац структуре система.)
Шта је последица оваквог плана? Он је манифест престабилизоване конфликтне реалности, чији наратив не може бити јавно исповедан без одржања у лажима и бега у ефемерност. Изнад свега, све те примењене формуле и нису биле излазне стратегије из кризе јер нису модели националног живота. Зато се стално, као да смо сви ми луди, прети искључиво насиљем, катарзом и огњем, да би се на крају продало још мало Србије и да би елита још мало ту међу нама зарадила. (После се чуде кад у историјским обртима бивају без пардона и они опљачкани од њима у огледалу истоветних „револуционарних народних маса“. При свему томе, конкуренти Србије зарађују од самих Срба, који радо варају тек Србе, док ови задовољно трљају руке јер им велики део њиховог посла ради иста та елита. Да ли је она олош? Нема сумње иако феноменолошки није могуће да стално беру успехе на одсуству националног модела живота. Њих ће почистити заинтересованост народа да сам доживљава, мисли и дела, мерећи према националном и културном моделу ако културе међу Србима још има, а не искључиво водвиља и вашара. Зато се, као у грчким трагедијама, очекује интервенција богова.
