Поред изборног успеха, ова група настала из потребе потпуне банализације политичког система, стекла је и очекивану медијску популарност.

После гостовања на готово свим домаћим телевизијама, простор су добили и у „Вашингтон посту“. Данас гостују у српској редакцији руског Спутњика.

Пре свега честитке на незапамћеном успеху. Дакле јуче „Вашингтон пост“, данас руски Спутњик. Да ли на тај начин демонстрирате политику неутралности и балансирање између Истока и Запада?

Љубиша Прелетачевић Бели: Када сте ме звали да гостујемо, одмах сам вас питао да ли ће Путин слушати ову емисију. Да испоштујемо и ту страну. Читали су о нама Обама и краљица Енглеске, па је ред да се испоштује и Русија.

Хоћете ли нам открити формулу вашег тријумфа, шта је пресудило да освојите срца бирача?

Небојша Прилепак: Тајна нашег успеха је у генијалности господина Љубише Прелетачевића. У једном укључењу за хрватске медије, ја сам рекао да би Бели и у Хрватској остварио одличан резултат. Сигуран сам да би, када би се кандидовао за градоначелника Сплита, остварио завидан резултат.

Љубиша Прелетачевић Бели: Моћ покретања омладине и креативности.

Да ли су пресудила изборна обећања дата током кампање?

Љубиша Прелетачевић Бели: С обзиром на то каква су изборна обећања у протеклих 20 година, људи су наш покрет препознали као једну врсту сатире и подржали су то. Иако су знали да од онога што смо обећали неће бити ништа, одлучили су да подрже коначно некога ко је искрен.

Шта сте конкретно обећали бирачима?

Љубиша Прелетачевић Бели: Рецимо обнову старе фабрике „Петар Драпшин“ која је производила тенкове. Обећали смо да ће се сада у тој фабрици правити шарке за „ламборгини“, што ће отворити 15.000 радних места.

Гордан Веснић: Обећали смо да ћемо од Марковачког језера направити море. Пројекат је предвиђао убацивање 50.000 тона соли како би језеро постало море и да ћемо ради правог угођаја увести две беле ајкуле. Затим да ћемо од једног ромског насеља направити мали Дубаи и да ћемо направити простор за Дакар рели. Затим отварање скијашког центра на Космају. Све у свему, наша обећања се нису пуно разликовала од обећања политичара у претходних 20 година.

Како сте конципирали кампању, колико је она трајала?

Гордан Веснић: Уложили смо доста новца у кампању. Негде између 300 и 400 евра. Имали смо фиктивни тим од седморо људи задужен за тај фиктивни део кампање. Али смо у позадини имали и подршку 20 људи компетентних за обављање одговорних функција, професора, инжењера, доктора… Презадовољан сам свиме што смо постигли, деловали смо као тим. А кампања је трајала 38 дана. Презентовали смо видео-клипове на Јутјубу. Иначе се тиме бавимо. Презентујемо хумористичке спотове на нашем каналу Сарму пробо ниси. Одлучили смо да и овај пројекат буде само један клип у коме ћемо исмевати политичку сцену. Међутим када смо видели да постоји простор да се кандидујемо и да можемо да пређемо цензус, да покажемо да можемо. Међутим, убрзо смо схватили да можемо и много више. Али, резултат од 20 одсто нас је свакако изненадио. 

Небојша Прилепак: Ја наш успех посматрам са три аспекта. Револт према политичкој сцени на републичком нивоу, огорченост деловањем политичара на локалном нивоу и то што нас у Младеновцу сви познају. То је мали град и сви знају да је наша листа била најкоректнија икада поднета за изборе. Подржавају нас људи из свих структура друштва. Од оних са улице до образованих грађана. Од 20 до 70 година, дакле свих старосних доби. Најважније у овој причи је да сада у Скупштину Младеновца улазе људи који су слободни. Није суштина што су млади, интелигентни, суштина је у томе што су слободни и нису ни под чијим утицајем. Људи који се слажу са својим мишљењем.

Љубиша Прелетачевић Бели: Оно што је сјајно у овој причи је што се коначно десило да у неком граду у Србији удруже људи из различитих структура и да су постигли успех.

После свега, да ли је покрет Бели — Само јако фикција или грађанска алтернатива?

Љубиша Прелетачевић Бели: Свакако грађанска алтернатива, без обзира на то што је на први поглед сатира и шала. Ово је пример и за неке друге општине. Није касно ни за друге. Не морате да правите удружења грађана како бисте решили нека питања. Сваки град има довољно снаге за по једног Белог. И не требају им ни Лука ни Стефан. Ми немамо амбиције да делујемо ван локалног нивоа.