Pročitaj mi članak
На споразум Москве и Београда о давању дипломатског имунитета особљу Руско-српског хуманитарног центра у Нишу очигледно ће се још чекати. Акт који је припремљен још 2014, поводом посете руског председника Владимира Путина Београду, да би волшебно нестао с првобитне агенде тог билатералног сусрета, по свој прилици неће бити парафиран ни приликом априлског доласка премијера Русије Дмитрија Медведева у Београд. Ипак, даље одлагање потписивања овог акта, извесно, неће стишати расправе о томе да ли Русија настоји да по сваку цену одврати званични Београд од приближавања НАТО-у.
Те дилеме нарочито су се актуелизовале после 12. фебруара, кад је у српском парламенту ратификован закон о сарадњи Србије и Северноатлантске алијансе.
Тај правни акт за део (про)западне јавности само је један од повода на које се руска страна „качи” не би ли спровела појачан притисак на Србију. А наредни повод, према тумачењу које је у петак изнео Данијел Сервер, амерички аналитичар за Балкан, могла би да буде погибија српских дипломата у Либији, коју ће, како је рекао, „Русија на све могуће начине покушати да искористи како би нарушила постојеће односе Србије са НАТО-ом и САД”.
Истовремено, домаћи НВО сектор евроатлантске оријентације лансира тезу о интензивирању „меке моћи” Русије у Србији. Тако је на скупу о руском утицају на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције наше земље, одржаном прошлог понедељка у организацији Центра за евроатлантске студије, Јелена Милић, директорка ЦЕАС-а, истакла да у нашој земљи постоји „синергија руских и домаћих антидемократских интереса”. Према овој „школи мишљења”, тежња Русије да спречи евроинтеграције Србије и стабилизацију региона одговара и деловима владајуће структуре у Београду који не желе да виде Србију у ЕУ, како би очували своје изворе прихода од корупције, монопол у пословању с јавним предузећима и контролу партизованих система безбедности и судства.
Извор: Политика
