Pročitaj mi članak
Лист Данас пише да је Соња Бисерко, поводом посете америчких конгресмена Београду, изјавила да „Вучићева политика заслужује подршку“[1].
„Својим опирањем потписивању наметнутог (?!) споразума о дипломатском имунитету за припаднике руско-српског Хуманитарног центра у Нишу“, рекла је Бисеркова, „премијер Александар Вучић показао је да је окренут Западу, због чега би требало да га подрже како ЕУ и НАТО, тако и проевропски део јавности у самој Србији“.
По Бисерковој, „званична Москва већ дуже време врши притисак да особље Хуманитарног центра у Нишу добије наводно (!?) исти статус као особље НАТО“, чиме, по Бисерковој, Москва „стално уноси раздор у владајућу коалицију, у овом случају, преко Николића и Дачића, како би Александар Вучић био изолован“. Бисеркова је такође констатовала да се Вучић „до сада опирао притиску за потписивање споразума са Русијом“, јер „интерес Србије, као и свих балканских земаља, је да буде у НАТО, односно под истим безбедносним кишобраном“.
Ово није први пут да Соња Бисерко подржава Вучића. Када је Вучић, на пример, изјавио да се „јежи што млади гласају за десницу“[2], Бисеркова је одмах хвалила по атлантистичким медијима како „Вучић препознаје ризик од јачања деснице у Србији, по стабилност друштва и по српске евроинтеграције“[3].
Заузврат, и Вучић уме да следи мисао Соње Бисерко, те када она изјави како ће „Србија бити десничарска држава“, јер „конзервативне и антимодерне странке, попут ДСС и Двери, уживају подршку СПЦ, САНУ и имају велики утицај на Универзитету“[4], неће проћи много па ће и Вучић протест против споразума Србије са НАТО-м прогласити „марширањем десничара“[5]. Тог истог дана ће, као по договору, и Ивица Дачић позвати грађане Србије „да се одупру мржњи коју шири десница“, као и њеним „маршевима и позивима на сукобе“[6].
И тако је, баш по рецепту Соње Бисерко, „десничарским маршем“ проглашен готово спонтани протест грађана Београда против, у јавности скривеног, споразума с НАТО-м[7]. Но када се каже „десничарски марш“, прве асоцијације у посткомунистичкој јавности за то су: униформе, чизме, стројеви корак и насиље према опонентима. Ништа од тога, наравно, није било у Београду 20. фебруара. Али, премијер и његов заменик одједном су миран и достојанствен протест прогласили „маршем деснице“.
Изгледа да је на делу координисани покушај дисквалификације отпора уласку Србије у НАТО, тако што се, медијско-политичким увртањем („спиновањем“) жели успоставити асоцијација између фашизма и анти-НАТО снага у Србији. За српске мејнстрим политичаре и медије, сваки онај који се јавно супротстави идеји Србије у НАТО-у, односно НАТО-а у Србији, постаје тако „десничар који маршира“.
Истраживање социолога Младена Лазића показује да готово три четвртине припадника нашег НВО сектора виде себе као левичаре. Погледајте било који другосрбијански сајт, па ћете уочити непрестано самопозивање на левичарство, уз исто тако систематску пропаганду ЕУ и НАТО – што никоме од њих не делује нимало противуречно. Зато ова најновија Вучић-Дачићева дисквалификација противника НАТО-а као „десничара“ итекако прија ушима „Друге Србије“.
Дабоме, недавни јавни протести младих српских левичара против ЕУ[8] и НАТО-а[9] нису били забележени на тим аутоколонијалним сајтовима, баш као ни у главним медијима. Но, пропагандно повезивање противника НАТО-а и некаве деснице у маршу показује све већу нелагоду који овдашњи отпор запоседању Србије од стране НАТО-а изазива код „агената утицаја“ Вашингтона и Брисела.
Уз то, координисани напади на „десницу“, док се, „НАТО-левица“ из наводне опозиције уједињује (ДС, СДС, ЛДП), јасно показује ко је стварно опасан опонент режиму. Реч је о оним снагама које су спремне да кажу „нека, хвала!“ како НАТО-у, тако и ЕУ. И што те снаге буду активније, изгледа да ћемо бити сведоци све већег идеолошког јединства „Друге Србије“ и власти. Подшка Бисеркове Вучићу у одбијању да прихвати разборите захтеве за нешто уравнотеженији однос „војно неутралног“ Београда према Москви и Вашингтону, добра је илустрација те идеолошке симбиозе.
УПУТНИЦЕ – погледај ОВДЕ.
Извор: Фонд стратешке културе
